Žujović: Koliko košta kilometar dezinformacije?

Za suštinske političke promene potrebni su kvalitetan program i osvedočena stručnost, bez raspaljivanja niskih političkih strasti poluistinitim i neistinitim informacijama

Branko M. Žujović

Javnost se svakako seća, a ukoliko se više ne seća ovo je prilika da je podsetimo, kako su neki od ovdašnjih medija, pre nekoliko godina, rezolutno i bez pardona tvrdili da će Kina zapleniti prirodna i infrastrukturna bogatstva Crne Gore, zato što ta zemlja više nije mogla da otplaćuje kredit kineskom poveriocu.

Mediji su tada navodili da je Kina „netransparentnim ugovorima“ ščepala i da neće ispustiti Crnu Goru. Prosto su vrveli od izraza kao što su „kineska dužnička zamka“ ili „kineska dužnička diplomatija“. „Frankfurter algemajne cajtung“ je čak, kao gotovu i zapečaćenu stvar, objavio da je Crna Gora postala prva evropska žrtva kineske dužničke diplomatije, a ovdašnji prateći medijski hor je mesecima na tu temu veselo tercirao i podrigivao.

Kada je kineski kredit ubrzo potom reprogramiran i restrukturiran, uz poštovanje interesa same Crne Gore, mediji koji su obavili da je Crna Gora postala prva evropska žrtva kineske dužničke diplomatije jednostavno su okrenuli glavu i prešli na druge teme, računajući upravo na plitko pamćenje javnosti.

Dugo pratim Kinu i njene investicije kod nas i po svetu. Bavio sam se, prilično detaljno, tvrdnjama zapadnih medija da postoji „kineska dužnička zamka“.

Ukoliko malo podrobnije zagrebete po tom pitanju, kao što sam učinio ja, videćete da se čitava medijska kampanja posvećena „kineskoj dužničkoj zamci“, zapravo, oslanja na slučaj kineskog ulaganja u luku Hambantota na Šri Lanki.

Hambantota je u zapadnim medijima predstavljena kao jedan jedini, ali vredan i stoga ključni dokaz za postojanje „kineske dužničke zamke“. Evolucionisti bi rekli da je Hambantota, makar na prvi pogled, nedostajuća „riba sa nogama“.

Ova luka i danas se u zapadnom propagandnom medijskom narativu razvlači kao „dokaz“ za postojanje kineske dužničke zamke, odnosno kineske dužničke diplomatije, uprkos naučnom radu profesora i istraživača sa univerziteta Harvard i Džons Hopkins koji su, dakako naučnim metodama, dokazali da slučaj luke Hambantota nije imao nikakve veze sa dugom Šri Lanke.

Naprosto, svet koji uglavnom prezire crkvu i tvrdi da se povodi isključivo racionalizmom i naučnim činjenicama bio je i ostao nepokolebljiv u vlastitoj političkoj dogmi o postojanju „kineske dužničke zamke“, koju mu svakodnevno propovedaju mediji. Ono što je nauka zaista imala da saopšti o tom pitanju, taj svet nimalo nije zanimalo, niti ga zanima.

Tu dolazimo do suštine onoga što želim da saopštim.

Mediji treba da uzmiču, koliko god mogu, od uloge političke predikaonice, odnosno od beslovesnog prenošenja svega što svet politike dogmatski saopštava, naročito u žaru geopolitičke ili lokalno posmatrano međustranačke borbe.

Sloboda izražavanja ne podrazumeva prenošenje neistinitih informacija.

Naprosto, kilometar izgradnje auto-puteva u zahtevnim planinskim oblastima Kine odavno više ne košta 11,25 miliona evra po kilometru, kako nas je svet politike nedavno „obavestio“, a koliko je, približno, u toj zemlji koštao pre bezmalo dve decenije, uz znatne tadašnje programe podrške izgradnji tamošnje infrastrukture.

Ukoliko već svet politike navodi podatke o izgradnju kineskih auto-puteva i brzih saobraćajnica u planinskim predelima, uputno je sagledati ne stare, već aktuelne projekte, kao što je tekući projekat rekonstrukcije i proširenja auto-puta Šantou – Mejdžou u provinciji Guangdung.

Kilometar rekonstrukcije i proširenja tog auto-puta kroz planine, dakle ne izgradnje potpuno novog auto-puta, košta oko 23 miliona evra po kilometru, pritom uz drastično smanjenje troškova radne snage, jer su gro poslova u okviru ovog projekta preuzele pametne građevinske mašine, bez neposredmog ljudskog upravljanja.

To znači da bi, primenom starih građevinskih tehnika i metoda rekonstrukcija pomenutog auto-puta i njegovo proširenje danas, po kilometru, koštali više od pomenuta 23 miliona evra.

Pritom, treba napomenuti i da kilometar auto-puteva i brzih saobraćajnica kroz ravničarske krajeve u samoj Evropskoj uniji košta ne baš 3, već pre između od 5 do 6, do čak 13 miliona evra, zavisno od broja i vrste nadvožnjaka, mostova i složenosti ostale prateće infrastrukture.

Izgradnja pruge Beograd – Subotica, o čijoj ceni je ovde takođe bilo goovra, ili auto-puteva i brzih saobraćajnica, pitanje je osetljivih i vrlo složenih proračuna i planiranja, a ne improvizovanih dnevnopolitičkih kalkulacija.

Kada sve ovo navodim, da i to odmah raščistimo, ne želim da saopštim da kod nas nema korupcije. Naprotiv, mislim da je i te kako ima.

O nekim slučajevima notorne korupcije i sam sam opširno pisao, uz detaljne uvide i navođenje nespornih činjenica. Ponajmanje želim da branim ovdašnje primitivce koji su bili ili akteri korupcije, ili su pokušavali svojevremeno da je opravdaju i odbrane, kao što je bio slučaj u aferi „Starter“, kada je nesolidni prodavac bezvredng uređaja bio primoran da vrati oko milion dinara nekadašnjem Subotica-transu.

U ovom konkretnom slučaju, apelujem na savest sveta politike koji nam je, frljajući se vrlo površno cenama iz različitih perioda izgradnje infrastrukture u Kini, zapravo, posredno sugerisao da danas, na primer pri izgradnji kuće, možemo mirne duše da ukalkulišemo cene rada i materijala od pre 15 ili 20 godina, što je, razume se, potpuna besmislica.

Za suštinske političke promene potrebni su kvalitetan program i osvedočena stručnost, bez raspaljivanja (dnevno)političkih strasti poluistinitim i neistinitim informacijama. Kvalitetan program, a bojim se i osvedočenu stručnost, danas u Subotici nema nijedna politička partija.

Mediji, da ponovim, nisu dužni da prenesu svaku besmislicu i neistinitu informaciju koju im dostavi svet politike.

Ovo stoga što je i „vest“ o Crnoj Gori sa početka, kao prvoj žrtvi kineske dužničke zamke, vrlo brzo zaboravljena, a jedina svrha njenog plasiranja i horskog svakodnevnog ponavljanja bila je usijanje političke temperature, baš kao što je i cilj besmislenog poređenja starih kineskih cena od pre deceniju i po ili dve sa današnjim cenama u funkciji sticanja lakih dnevnopolitičkih poena, uz ambiciju da suština stvari vrlo brzo bude zatrpana sledećom dozom površnih saopštenja koja, zapravo i samo na prvi pogled, idu na ruku protagonistima ovdašnje korupcije koja ostaje ušuškana i netaknuta u površnosti borbe protiv nje same.