Sramota me je zbog sugrađana koji su se obradovali, likuju i neprimereno komentarišu smrt gradonačelnika Stevana Bakića
Branko M. Žujović
Među Konfučijevim analektima nalazi se misao da se nikada ne prejeda onaj koji jede pored ožalošćenog.
Posredi nije puko pitanje obroka i obedovanja, već mere u ophođenju. To je pitanje učtivosti, uzdržanosti i poštovanja nečije žalosti.
Sramota me je zbog sugrađana, a nije ih baš malo, koji su se javno obradovali, likuju i pritom neprimereno komentarišu smrt gradonačelnika Stevana Bakića.
Mnogi od njih, među kojima su i oni koji imaju ambicije u politici i pokušavaju da se nametnu u javnom životu, vlastitom primitivizmu dodaju i groteskno neznanje, toliko da samog čitaoca obuzme sramota.
Naša kultura predviđa četrdesetodnevnu žalost porodice i ostalih bližnjih za pokojnikom, a manje ili više je približno isto tako duž čitavog evroazijskog prostora.
Za vreme žalosti, porodica i bližnji imaju pravo da se od pokojnika oproste dostojanstveno, u miru i u tišini, bez uvreda, kakofonije na društvenim mrežama i u medijima.
Drevna pouka, da se o pokojniku tokom žalosti govori samo najlepše, nije ni abolicija pokojnika, ni njegova indulgencija. To je sinteza iskustva ljudskog roda, značajnija i nesrazmerno starija od prizemnih strasti primitivizma dnevne politike i kiseljenja u vlastitom osećanju moralne superiornosti.
To je, na koncu, obzir prema pokojnikovim bližnjima koji ne snose odgovornost za pokojnikove greške i počinjene grehove.
Najodvratnije u svemu ovome čemu nažalost prisustvujemo, jeste što među posthumnim izazivačima Stevana Bakića, koji više ne može da im odgovori, ima onih koji su za njegovog života pokušavali da od njega i njegovih, u različitim periodima i stranačkim izdanjima, iskamče neku sitnu korist, pa u tome nisu uspeli, a sada misle da su dočekali „svojih pet minuta“, pucajući tastaturom u mrtvog vuka.
Kada neko poslednjih godina počne da mi priča o politici, a naročito o promenama, najpre ga upitam da li sopstvenim delom, upravo neposrednim činjenjem do granica ličnog žrtvovanja, zaista svedoči promene o kojima govori, ili priča u prazno. Potom, ima li neprijatelja i ukoliko ih ima, koliko su mu neprijatelji moćni.
Priča o promenama tu se uglavnom završava.
Stevan Bakić nije bio moj prijatelj, niti je to po svemu mogao da bude.
Da sam znao da će preminuti, ne bih ga pominjao pre koji dan u komentaru posvećenom problemu kladionica, koji uopšte nije tema ovih izbora, a trebalo bi da bude.
Stevan Bakić i ja bili smo na različitim stranama, ali ne duž dnevnopolitičkog fronta koji je u Srbiji uspostavljen i koji se brižljivo neguje.
Šta sam imao, rekao sam mu direktno, dok je bio živ, ne skrivajući se iza lažnih profila, a ni on nije ostajao dužan.
Baš zato sada mirno mogu njegovoj porodici da izjavim saučešće i zaćutim, dok žalost u njegovoj kući traje.
Šta ja mislim o postupanjima Stevana Bakića, tokom dana žalosti uopšte nije važno.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Ovaj put se uopste ne slazem. Ne likujem, ali sam govorio i pre, a sada to ponavljam da Subotica nije imala goreg gradonacelnika. Grad nam je unisten i to je njegova krivica. Steta sto nije doziveo da licno krivicno odgovara i za to i za sve uvrede koje je poslednje nepune dve godine upucivao nama koji se sa njim i njegovima ne slazemo. Neka ga zale oni koji misle da treba, ja se necu radovati, ali mi nije krivo. Krivo mi je sto je izbegao kaznu. Onu neku vecu kaznu ne racunam jer ne znam da li postoji. I na kraju cu samo ponoviti ono sto sam jutros napisao da zahvaljujuci Djerdju Soradu i danas postoji veliki broj Suboticana koji zeli da unapredi svoj grad uprkos svemu. P.S. Pogotovo uprkos naporima najgoreg subotickog gradonacelnika.
Mene je svaki dan sramota kad uključim televizije sa nacionalnom frekvencijom (informer,Pink, Hepi)
Tolike količine laganja i ciganisanja da prosto ne verujem da pripadamo istom narodu. Svaki dan od jutra do mraka najbestidnije laži i uvrede. Ne znam sa čim da uporedim jer nigde to nisam videla. Naslovne strane njihovih tabloida ni ne pominjati.
Nije pristojno ni ovo danas ali da li može da se poredi sa onim kada idu da vređaju oca koji je izgubio sina i zato tužio njihovog direktora?
Ima svega kod nas ali kada govorimo o pristojnosti razlika je kao nebo i zemlja. To je ono što nas deli. Za dve nedelje će se videti koga ima više. Pristojnih ljudi ili radikalskog ološa, mafije, bednika svih vrsta koje je Vučić okupio.
…..i ne proturajte ovakvim člancima tezu da su svi isti. To tvrde samo oni kojima je u društvu sramota da kažu da glasaju za vučića.
Ili ispipavaju kakvo je raspoloženje kod sagovornika pa da zajedno zaključimo kako je najbolje da ostane po starom.
Sunovrat Novinara-Žujovića, kineskog uhleba nekad oštrog pera, koji se postavio kao moralna gromada iznad nas patuljaka sa lažnim profilima (koji smo svi isti, neostvareni političari, primitivci itd. itd.), a izgleda i porodičnog prijatelja familije (bivše, ili sadašnje?) Bakić, čiji mali plaćeni narkosi su mu onomad razlupali auto u strogom centru Sabatice. Dakako – porodičnog prijatelja, jer samo porodični prijatelji idu kući da izjavljuju saučešće, pa stvarno može da zaćuti, barem tih četrdeset dana.
Neki današnji visoki zvaničnik, dojučerašnji predsednik, onovremeno se javno oglasio kako se napijao od sreće kad je ubijen jedini demokratski izabran premijer Srbije od kako je demokratija u Srbiji ponovo zaživela (možda je ovo previše optimistički za reći, jer baš i ne osećamo to neko „zaživljenje demokratije“). Ukoliko se kandidat za novog premijera ne stidi svojeg postupanja od pre 23 i po godine, zašto bi jedan običan građanin LAKI trebao da oseća grižu savesti…
Nema nikakvog likovanja, mi nismo cetnicki radikali, to jest bezbozna divlja rulja sastavljena od ratnih profitera, ratnih zlocinaca, narko dilera, lopova, neonacista, batinasa i ostalih dripaca, pa da slavimo neciji odlazak sa ovog sveta kao sto su oni svi slavili odlazak naseg Zorana Djindjica. Mi nismo tako vaspitani niti odgajani.
Posebno je problematicno sto ovaj tekst dolazi od rezimskog, sada kvazi opozicionog novinara koji je bio urednik jednog ultranacionalistickog pamfleta u multikulturalnoj Subotici, pamfleta sa remitendom od ~90% koja je bila megafon radikalskih ideja i poruka. Kada je gospodin gradonacelnik nazvao vecinu Suboticanama ustasama, budite sigurni i da je rezimski, odjednom preobraceni opozicionarski novinar delio isto misljenje sa njim. Sramota za profesiju.
@Stormwatch…Likovanje je bilo ono slavlje u svinjformeru „duni vetre malo preko jetre“. Posle toga ne postoji dno do kog mogu propadati kroz mulj.