Žujović: Pitanje cene rekonstrukcije pruge nije tako jednostavno

Prugu Beograd – Subotica nemoguće je rekonstruisati po ceni od 330 miliona evra. Posredi je spin, izveden iz jednog birokratskog sažetka iz 2011. godine, a potom plasiran kao „činjenica“ i prepušten širenju društvenim mrežama poputut medijske zaraze

Branko M. Žujović

Sa zadovoljstvom čitam tekstove Nikole Ilankovića, za koje smatram da su osveženje u zakorovljenom medijskom prostoru Subotice.

Ipak, javnosti skrećem pažnju da se u njegovom najnovijem napisu („Brza pruga ilii propuštena mreža: šta smo dobiili za 2 milijarde evra“) potkrala jedna sporna informacija, odnosno tvrdnja da je prugu Beograd – Subotica bilo moguće rekonstruisati po ceni od 330 miliona evra.

Posredi je neka vrsta citata dezinformacije koja sada već godinama kruži internetom, a njena najčešća verzija, pod naslovom „Rekonstrukcija pruge Novi Sad – Subotica košta znatno više od prvobitne ponude EU“, doslovno kaže:

“Srpske vlasti odustale su od projekta koji bi bio finansiran iz granta Evropske unije, a koji bi, prema navodima Anketne komisije, koštao oko 330 miliona evra. Time smo se odrekli oko 60 miliona evra bespovratne pomoći.”

Prvi problem sa ovom „vešću“, na koju su mnogi naseli, predstavlja to što se jednom kaže da je projekat rekonstrukcije pruge Subotica – Novi Sad, koji bi, navodno, finansirala Evropska unija, „prema navodima Anketne komisije“ koštao 330 miliona evra, a potom da su „preliminarne studije“ pokazale da bi modernizacija pruge od Novog Sada do mađarske granice koštala svega oko 330 miliona evra.

Budući da saradnju Beograda sa Pekingom prilično prilježno pratim od samog osnivanja Sekretarijata za saradnju Kine sa zemljama centralne i istočne Evrope, kao i kineske projekte širom sveta, za mene je veliko iznenađenje bilo kada sam pročitao da bi pomenuti projekat, u aranžmanu Evropske unije, Srbiju navodno koštao svega 3 miliona evra po kilometru pruge od Novog Sada do Subotice, odnosno još manje za čitavu prugu Beograd – Subotica, kako je navedeno u tekstu koji je ovde objavljen.

Predstavništvu Evropske unije u našoj zemlji uputio sam, svojevremeno, vrlo precizno novinarsko pitanje: „Da li je Evropska unija ikada Srbiji ponudila mogućnost finansiranja izgradnje pruge Beograd – Novi Sad – Subotica? Ukoliko jeste bila ponudila takvu mogućnost, kada je to tačno bilo i koliko je novca Evropska unija nameravala da izdvoji za ovaj projekat?“.

Iz Delegacije Evropske unije u Srbiji stigao mi je vrlo direktan i nedvosmislen odgovor: Evropska unija nikada Srbiji nije ponudila finansiranje rekonstrukcije železničke pruge Beograd – Novi Sad – Subotica.

Iz odgovora, dakle, sledi da nikakvog projekta, ni zvanične ponude, zapravo, nije bilo. Srbija je u međuvremenu odabrala kineske partnere, a Evropska unija je finansirala deo neophodne dokumentacije.

Šta se krije iza ove zavrzlame sa iznosima?

Sumu u iznosu od 323 miliona evra, a ne 330 milona za brzine do 160 kilometara na čas, kako je navedeno u pomenutim „medijskim“ prilozima na društvenim mrežama koji se nažalost prihvataju zdravo za gotovo, u kontekstu rekonstrukcije pruge Novi Sad – Subotica možemo pronaći u standardizovanom sažetku mogućnosti obnove pruga u Srbiji iz 2011. godine, odnosno šablonskom administrativnom dokumentu – formalnom obrascu koji se koristi u okviru takozvanog „instrumenta za pretpristupnu pomoć“, poznatog po skraćenici IPA.

Nije, dakle, posredi nikakva „stručna studija“ ili „projektna dokumentacija“, još manje konkretna ponuda, već administrativni sažetak pretpostavljene mogućnosti rekonstrukcije pruga u Srbiji, u kom je, iz birokratskog nemara, gluposti ili vrlo loše paradampinške namere, navedena nerealna cena rekonstrukcije pruge Novi Sad – Subotica, uz slatkorečivu najavu da bi Srbija, ukoliko pomenutu prugu bude obnavljala kapitalom iz Evropske unije, mogla da dobije deo „bespovratnih“ sredstava.

Ukoliko analiziramo cene rekonstrukcije ili izgradnje brzih pruga u Evropskoj uniji, videćemo da se cena kilometra dvokolosečne pruge kreće u proseku koji je Srbija platila kineskim izvođačima, a u nekim slučajevima idu i do nekoliko desetina miliona evra.

Izgradnja dvokolosečne pruge, za brzine vozova do 160 kilometara na čas, kretala se i do 12 miliona evra, pa i više, a za brzine do 200 kilometara na čas od desetak do dvadesetak miliona, pa i više desetina miliona evra, s tim što vredi napomenuti da je cena izgradnje tokom poslednjih desetak ili petanest godina znatno povećana.

Evropska unija finansiraće rekonstrukciju pruge Beograd – Niš za brzinu do 200 kilometara na čas po ceni od oko 2,2 miilijarde evra, odnosno po ceni od oko 12,2 miliona evra po kilometru, što odgovara ceni plaćenoj za prugu Beograd – Subotica.

U javnosti se često navodi da će deo tih sredstava Evropska unija Srbiji dati bespovratno, ali ja ne spadam među one koji veruju da u sistemu, kakav je Evropska unija, na dugi rok postoji bilo šta poklonjeno i besplatno, naročito nakon što je Konzorcijum istraživačkih novinara, pre nešto više od desetak godina, objavio da je samo iz Srbije od 2001. do 2012. godine isisan kapital u iznosu od preko 51 miliijarde evra.

Mađarska deonica brze pruge Beograd – Budimpešta dugačka je 158,6 kilometara i projektovana je za brzine do 160 kilometara na čas. Izgradnja te pruge koštala je, prema različitim izvorima, između 2 i 2,7 milijardi evra, odnosno između približno 12,6 miliona i 17,02 miliona evra po kilometru. Dakle, cena mađarske deonice brze pruge, pri čemu je ta deonica projektovana za manju maksimalnu brzinu, koštala je isto ili više nego izgradnja „brže“ pruge u Srbiji, pre svega zbog propisa Evropske unije.

Da cena i za pruge projektovane za brzine vozova do 160 kilometara na čas nije niska i da ne zaostaje (puno) za „bržim“ prugama, svedoče i primeri rekonstrukcije pruge u Češkoj (Prag – Pleznj – Češke Budejovice)  po ceni između 10 miliona i 18 miliona evra, zatim rekonstrukcije pruge Bratislava – Žilina po ce ni između 10 miliona i 15 miliona evra po kilometru ili rekonstrukcije pruge u Rumuniji (10 miliona do 20 miliona evra).

Za modernizaciju pruga oko Beča, takođe za brzine do 160 kilometara na čas, Austrija je plaćala između 15 i 25 miliona evra po kilometru, dok su u Nemačkoj, za potrebe modernizacija regionalnih pruga oko Berlina i Minhena, takođe za brzine vozova do 160 kilometara na čas, plaćali između 20 i 40 miliona evra, ali na te cene već značajnije utiču reljef i eventualno nacionalni i propisi Evropske unije.

Suština je u sledećem: Evropska unija nikada nije ponudila Srbiji mogućnost finansiranja rekonstrukcije pruge Beograd – Subotica, niti je rekonstrukciju te pruge moguće bilo izvesti po pomenutoj ceni od 330 miliona (zapravo 323 miliona) evra, naročito nakon talasa poskupljenja koji je nastupio tokom poslednjih petnaestak godina, a naročito sa ratom u Ukrajini.

Ovde se Evropska unija često idealizuje do sakralnih okvira, pa u Srbiji nećete pronaći tako lako vest da je Evropska komisija 2014. godine, dakle ne baš dugo nakon pojave ad hok sačinjenog i pritom neobavezujućeg sažetka u nacrtu neostavernog IPA dokumenta, objavila Antikorupcijski izveštaj (Aneks 12) u kom je navedeno da korupcija naprosto razjeda Italiju i izgrdanju njenih brzih pruga.

Prema Državnom revizorskom (računovodstvenom) sudu Italije, ukupni direktni troškovi korupcije u toj zemlji su pre desetak godina, opet – približno u vreme kada je objavljeno da bi u aranžmanu Evropske unije pruga od Novog Sada do Subotice mogla da košta 323 miliona evra (3 miliona evra po kilometru), iznosili oko 4 odsto italijanskog BDP-a, odnosno oko 60 milijardi evra, a prosečna cena kilometra brzih pruga u Italiji iznosila je, zbog toga, u jednom trenutku neverovatnih 61 milion evra, oko pet puta više od cene koju je Srbija ugovorila sa NR Kinom za prugu Beograd – Subotica i potom sa Evropskom unijom za prugu Beograd – Niš.

U zaključku teksta ponoviću da veoma cenim i poštujem publicistički rad Nikole Ilankovića, koji je na stranicama ovog sajta iznosio i iznosi sjajna opažanja i daje vredne predloge, kakvi Subotici nedostaju. Nadam se da će Ilanković nastaviti to da čini, na korist našem gradu i svim Subotičanima, tim pre što njegove priloge svi sa zadovoljstvom čitamo.