Od te 1993. godine, prošle su tri decenije, ali sećanje na nju ne bledi. Bila je to posve drugačija godina od svih pre i onih posle. Ljudi su nešto radili, učili, zabavljali se, voleli se…trudili se da sačuvaju svoj mir. Rat jeste bio blizu, ali su svakodnevni ratni izveštaji postali nešto sa čim se živi. Problem je bio u tome OD ČEGA će da se živi. Novac je ubrzano gubio vrednost i išao ka tački gde će biti zabeležena rekordna inflacija. Tako je godina broj 1993 u kolektivnom pamćenju ostala večno uz pojam HIPERINFLACIJA.
Kako je novac gubio vrednost, tako su i obrazovanje, radno mesto ili penzijski staž, postali besmislica. Pare su bile jedino „napolju“, izvan sistema, izvan preduzeća i ustanova gde su građani nekad zarađivali svoje plate ili penzije.
Još je bilo vrelo leto kada je savezna vlada donela meru zamrzavanja svih cena. U uslovima inflacije to je značilo momentalni prestanak snabdevanja prodavnica i ubrzano nestajanje zaliha. Snabdevanje radnji malim količinama osnovnih namirnicama nije bilo dovoljno.
Satanico pandemonium
Jedan svet je ubrzano nestajao. Radnici, učitelji, sudije, lekari…ostavljeni su da se sami dovijaju od čega će da žive, jer su zarade potpuno obezvređene.
Sve strukture države ostale su bez plata jednovremeno. Demoni korupcije, pljačke i bestidnosti, izašli su među ljude, da se do danas ne vrate u pakao.
Kako to biva, i u haosu se formira izvestan poredak stvari. Za mnoge Subotičane je to značilo okrenuti se alternativnim načinima privređivanja. Buvljak je radio punim kapacitetom 24 sata dnevno. Vozovi su dovozili kolone građana iz unutrašnjosti, koji su formirali neprekidnu pešačku kolonu prema Malom Bajmoku. Suboticatrans je uveo novu gradsku liniju : Železnička stanica – Buvlja pijaca.
Iako je to s jedne strane izgledalo kao marš očajnika, na Buvljaku je bilo i te kako živo. Tamo je bio NOVAC, koji zbog visoke inflacije nisu mogle da obrću trgovine, niti da država uzima takse koje joj pripadaju. Tako su se na toj pijaci našli i oni Subotičani koji nisu ni sanjali da će ih to snaći.
Nisu svi imali snage da se guraju u tom mravinjaku, na ledenom betonu po celu noć ili dan. Što zbog dostojanstva, što zbog starosti ili zdravlja, mnogi će se prepustiti teškoj oskudici, ili se gasiti u tišini.
Za druge će to biti životna prekretnica koja će ih odvesti u neke sasvim drugačije poslove od onih za koje su se spremali. Neki od njih će uzdići švercerski posao na viši nivo i njih danas znamo kao privrednike, industrijalce, investitore…
Cloaca maxima
Jedinstveni izdanak tog vremena bio je subotički ekscentrik Mujo Lopov (odazivao se na ime Predsednik). Nekako baš u to vreme izašao iz zatvora, svima je hteo da da do znanja da je svoje odslužio. Najpre je svojoj kafani dao ime „Vratio se Mujo u tišinu“, a potom je rešio da se ženi.
Bila je to subotička svadba veka. Spektakl je počeo sa momačkom večeri i trajao je dva dana. Pozvan je bio ceo grad, u nekoliko restorana i gradskih disko klubova. Na trgu se pekao vo za namernike, smenjivali su se Dara Bubamara, Zvonko Bogdan, Miroslav Ilić, Mira Kosovka… Glavni cirkus je bio u Patriji. Mladoženja je u svojoj najdražoj robijaškoj uniformi lično zabavljao goste. Danima je štampa u celoj zemlji donosila fotoreportaže i prepričavala ovaj šiz.
Posle su govorili da je ceo trošak bio na „dođem ti“.
Nije samo Muji išlo dobro tih dana. U stvari, mnogi Subotičani su iskoristili blizinu granice i solidno zarađivali na sitnom švercu. Struja, grejanje i ostali komunalni računi takođe su obezvređeni pa se godina 1993. nekako i pregurala. Teške godine su tek trebale da dođu, u zemlji bez ekonomskog, bankarskog, finansijskog sistema, sa ispražnjenim fondovima i štednim ulozima, zaključani od spolja i iznutra…
Zbog toga ima sugrađana koji tu famoznu godinu ne pamte samo po zlu. Možda i zato što su bili tridest godina mlađi.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Kratko i jezgrovito. Pobornik sam čestog podsećanja na to smutno vreme…ne ponovilo se.
Nije loše s vremena na vreme podsetiti ljude kako je bilo tih godina.
Pogotovo generaciju koja je to proživela, pa se što pre potrudila da zaboravi, ali iz tog zaborava danas počinje da priča i radi slično onome što je prethodilo i toj nesretnoj 1993. godini.
Nije loše ispričati o tim godinama i onima koji su tada tek bili rođeni i ne sećaju ih se. Meni se na poslu nekoliko puta desilo da me mlade kolege i koleginice, dvadesetogodišnjaci i tridesetogodišnjaci pitaju kako je bilo. Nisam ni ulepšavao ni pogoršavao priču. Dovoljno je neverovatna sama istina.
Kad se setim šta su moji roditelji tada preživeli spomenik bi im podigao već za života. Uspeli smo da otac ne bude odveden na ratište, da tamo ne bude osakaćen ili ubijen. I to da se otac u onim očajnim danima nije odao kriminalu pa završio u zatvoru, a dobio je bio otkaz u državnoj službi i dinara jednog nije imao. Da je majka tih godina radila za mizeriju. Ali da smo uvek imali skuvano i čisto. Da smo kao porodica opstali i da mi deca jedva da smo išta od toga svega osetili. Neverovantno.
Stvarno, ko je u to vreme bio roditelj, trebalo je da ima nadljudsku snagu da sve to iznese.
A kad spomenuste nesrećnog Muju, sećam se te njegove svadbe u Spartaku. Takvim likovima su devedesete obilovale. To je baš bilo ono vreme kao što je Andrić negde napisao-Pametni zaćute, budala progovori, a fukara se obogati.
Vola su pekli na majmun placu, tu na travnjaku, nekako između Pelivana i današnjeg Hausbrandta. Da li je bilo taj dan, ili sutradan posle svadbe. Drugar i ja, dva derana, cunjamo centrom i vidimo da se još uvek okreće vo, tinja malo onaj žar i ima još nešto mesa na njemu i stoji neki kuvar ili mesar u belom, kraj njega, i priča sa nekoliko okupljenih penzionera. I sad mi onako klinački naivni, priđemo. Mislili smo da se stvarno deli meso. I ja onako malo hrabriji pitam, da li možemo dobiti dva parčeta nas dvojica.
Otkačio nas je osorno rečima-Eeee toliko i toliko je kila mesa, šta ti misliš…
Tako da za taj deo vaše priče: „Na trgu se pekao vo za namernike“. Ne znam baš.
Nama deci nisu dali, niti smo videli da je neko od namernika dobio.
U svakom slučaju lep tekst, hvala vam Lansky
Mujo (1948-2024)
Na vasti je tada bio autokrata koji je ubijao svoje protivnike, imao je svoje medije, svoje „novinare“, svoje direktore, svoje članove stranke. I sad više ne znam o kome govorim, o Miloševiću ili prvorođenom. Uglavnom, znamo kako se to završava.
„Jedinstveni izdanak tog vremena bio je subotički ekscentrik Mujo Lopov (odazivao se na ime Predsednik). Nekako baš u to vreme izašao iz zatvora, svima je hteo da da do znanja da je svoje odslužio. Najpre je svojoj kafani dao ime „Vratio se Mujo u tišinu“, a potom je rešio da se ženi.“
Otvaranje te njegove kafane u centru Subotice, odnedavno se nalazi i prebačeno sa video kazete na youtube. Zanimljivo je to da se kao jedan od glavnih sponzora tog gala otvaranja, pojavljuje fabrika čokolade i bombona Pionir Subotica. Da li je upravo saradnja Pionira i Muje lopova dovela do propasti fabrike Pionir?
Interesantan video koji treba pogledati.
https://www.youtube.com/watch?v=q212ZiKCmEM&t=490
Bilo ne ponovilo se. Izgubljeno 10 godina života. Radilo se od jutra do sutra, samo da bi imali šta jesti. Profitirali su samo oni koji su varali državu. Zato pamet u glavu. I sad su isti na vlasti.
@Nikad više devedesete
Hvala za link na ovaj nadasve interesantan video.
Na snimku se vide nebitni Pionirovci koji su izgleda samo služili kao paravan da se veliki igrači ne eksponiraju previše. Od privatizacije Pionira najviše su se okoristili (čitaj nakrali), oni koji su bili na vrhu te kompanije i to je dokazano na sudu u Subotici. Nekima bi trebalo pokazati ovaj video da vide u kakvom društvu su odrastali.
Pionirovac, Jel vidis da ti je restoran otvorio niko drugi nego generalni direktori Pionira?
Odličan tekst sa jednom malom primedbom. Zašto su slike crnobele? U to vreme su vec decenijama postojali fotoaparati u boji.
Vjerovatno radi efekta napisanog teksta.