Gospodari rata, iako su u početku mislili da će stvar biti rešena za par meseci, četiri i po godine slali su u smrt milione vojnika. Ratna tehnika i način ratovanja u tom istorijskom trenutku, nisu ni jednoj zaraćenoj strani dozvoljavali da dođe do one ključne pobede koja bi rešila rat. Te 1918. godine, nije se nazirao brzi kraj velikog svetskog sukoba, ali je strpljenje iscrpljenog naroda i vojske bilo na kraju. Revolucija je dolazila sa istoka, odmetnute bande dezertera, španska groznica…sve je to urušilo ratnu mašineriju iznutra.
Na subotičkoj stanici, april 1918. g.
U okolini Subotice
Prva je popustila Austrougarska monarhija, moćno srednjoevropsko carstvo. Do ulaska Amerikanaca u rat, sile Antante nisu predviđale rasparčavanje ove države koja se prostirala od Trsta na Jadranu do današnje Ukrajine. Proklamacija američkog predsednika Woodrow Wilsona o načelu prava naroda na samoopredeljenje, značilo je upokojenje ovog nacionalno složenog carstva.
Srednju Evropu su prošarale nove granice. Za mađarski nacionalni korpus, zbog svoje razuđenosti, biće to sečenje nacionalnog tkiva. Boljševička revolucija Bele Kuna i događaji koji će rezultirati Trianonskim mirovnim ugovorom, doživljeni su kod Mađara kao teška nacionalna trauma, koja nikad nije zalečena.
Tako se Subotica našla unutar granica nove države prvenstveno zahvaljujući slovenskom plemenu o kome se do tada malo znalo. Zahvaljujući knjizi Mije Mandića „O poreklu Bunjevaca“ a preko njega i Jovanu Cvijiću koji je time imao argument na mirovnim pregovorima u Parizu, postignuto je da ovaj kraj pripadne Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Međutim, do samog 13. novembra 1918. godine, nije se smatralo da će ovaj kraj biti odsečen od vekovnog carstva i priključen drugoj kraljevini. Bunjevačko – srpsko narodno veće je to priželjkivalo ali je odluka bila na velikim silama.
Tog dana, Antanta je uspostavila demarkacionu liniju: na istoku – rekom Maroš, prema zapadu, vezujući Suboticu, Baju, Pečuj i Barč na Dravi. Samo par sati ranije u Subotici, na sastanak sa mađarskim vladinim komesarom Lukom Pleskovićem, došli su pop Blaško Rajić i dr Jovan Petrović, predstavnici bunjevačko srpskog odbora. U pola sednice, ušao je sekretar i uzbuđeno saopštio:
-
Mihajlo Bodi srpski major je telefonirao sa Žednika. Srpska vojska je stigla na željezničku stanicu i za kratko vreme biće ovde !
-
Kada je tako gospodo, triba da dočekamo srpsku vojsku i da izađemo svi na „gvozden put“ – rekao je dr Plesković.
Masa sveta je izašla na stanicu. Kiša je sipila kada su se na skretnici pojavila svetla lokomotive. Kada se voz zaustavio ispred perona, nastao je tajac. Od uzbuđenja niko nije progovorio ni reč.
Prvi je tišinu presekao srpski vojnik sa lokomotive :
-
Dobro veče !
-
Bog ti dobro dao, glasio je odgovor i nastalo je urnebesno klicanje : Živio…
Novinar Lazar Stipić pogledao je na sat i došapnuo Dušanu Manojloviću:
– 6,35 ! Finis Hungarije !
Spomenik mađarskom vojniku, poginulom 1914.g (Bajsko groblje)
Nadam se da ima jos nekih prici o Subotici u prvom svetskom ratu kao sto imamo dosta prica o Subotici u drugom svetskom ratu.
i, šta je to dobra donelo?
„Ne oslobadjajte Suboticu“…
Baš me obradovala ova priča iz Prvog svetskog rata, pošto se nekako ova tema u Subotici nedovoljno obrađuje (neopravdano). Nadam se da će biti još priča iz ovog istorijskog perioda.
Oslobođeni napretka, ekonomskog uzdignuća, kulturne emancipacije i „vladavine strašnih hunskih varvara“! Retki su pojedinci koji mogu javno priznati i prozboriti koju pametnu reč o stogodišnjoj stagnaciji ovog regiona. Svako iole normalan i sa par klikera u glavi može objektivno zaključiti šta je bilo bolje i čemu treba težiti u budućnosti.
Ne razumem šta je „pisac ovim hteo da kaže“, čini mi se da ni on sam ne zna 😳
jedno vreme bilo je napretka u to vreme ovdasnji madjari ismejavali su madjare iz madjarske onda se tocak okrenuo a sad se radi na tome da svi budu isti! I tako je to svugde, nas ljude istorija nicemu ne uci! Kap krvi toga nije vredna a ne reke krvi kojima smo zemlju natopili!
Hteo je da kaže, da se granica nije pomerila, ne bi Suboticu (i ceo region) upropastili, ne bismo išli u bratoubilački rat protiv sopstvenog naroda u Hrvatsku i Bosnu, niti bi naša deca tamo ginula zbog idiota na vlasti, ne bismo bili pod embargom, ne bi nas Nato bombardovao, sad bismo veća davno bili u EU itd. itd. Ovako, imamo Suboticu ovakvu kakva jeste – nema veze, bitno da je srpska. Kako ne razumete da nije bitno ko je na vlasti i čija je zastava. Bitno je kako nam je!
Meni licno ne predstavlja nista pod cijom zastavom zivim.
Cinjenica je da je Subotica od tada do danas ostala sa istim brojem stanovnika dok su drugi rasli i razvijali se… a tada smo bili vazni.
Tesi me samo sto smo jos uvek na koliko toliko bitnom gegrafskom polozaju, pa ako nasa drzava ipak jednoga dana odluci da krene u put napredka i razvoja obicno krene od granice ka unutrasnjosti.
Svi se kao nesto zalimo a ustvari niko nista konkretno ne preduzima da se nesto promeni,a covek kad malo bolje razmisli ni nemas sta preduzet jer…
U Austro-ugarskoj carevini Subotica je bila treci grad po velicini, sa razvijenom
industrijom, povezana zeljeznicom na sedam pravaca (Rijeka,Baja,Budimpesta,
Segedin, Senta – pravac kojim je prolazio Orient expres, Zemun, Bogojevo preko
Pacira i Odzaka. Stanovnistvo preko 90% madjara i bunjevaca. Sta tu ima dalje
da se govori.
Dopisnica iz vojske 1915.g
Суботицу смо добили на поклон као и војводину, тако да нема чему да се бунимо!
Nije Suboticu upropastila Srbija nego gradonacelnici madjari koji su zeleli da uniste svu privredu da bi se srpsko stanovnistvo selilo u Novi Sad i Beograd da bi se sever oslobodio i to je to, to svi znaju samo niko ne prica o tome