90 godina od rođenja Karla Segana

BLEDA TAČKA U KOSMIČKOJ TAMI

Beskrajno putovanje ka spoljnim planetama našeg Sunčevog sistema iz 1977. godine, postalo je kultno po svom obimu i značaju. Misija svemirske letelice ,,Vojadžer“ nosila je u sebi više obreda nego ekspedicije i više mitskog nego naučnog. Neverovatne slike vanzemaljskih svetova koje nikada ranije nisu viđene, povezivale su ljude širom sveta sa njegovim istorijski važnim hodočašćem u nepoznato. Širio se prekognitivni osećaj da ova misija svima daje određenu meru besmrtnosti

Misiju predstavljaju dve svemirske letelice koje su ponele sa sobom ,,Zlatni zapis“: sliku, muziku i zvukove prirodnih pojava, kao i govorne pozdrave na 55 jezika upućene svakom inteligentnom obliku života koji bi ih mogao pronaći. Ovo je bio poziv pun nade poslat kroz prostor i vreme u najudaljenije tačke našeg Sunčevog sistema pa i šire. Misija je postala simbol čežnje čovečanstva da pokuša shvatiti gde mu je mesto u kosmosu kao i značaj sopstvenog postojanja.

Veliku ulogu u ovoj misiji imao je astronom i popularizator nauke Karl Segan (1934 – 1996), kao idejni tvorac i kreator pomenutog ,,Zlatnog zapisa“. Zakvaljujući njegovom zahtevu, 14. februara 1990. godine, letelica Vojadžer 1 okrenula je poziciju kamere (iako to nije bio plan misije) i snimila niz fotografija među kojima je najpoznatiji ,,Porodični portret“ gde su zastupljene sve planete našeg Sunčevog sistema, kao i ,,Bleda plava tačka“ koja prikazuje jedva vidljivu planetu Zemlju.

Četiri godine kasnije, Segan objavljuje istoimenu knjigu ,,Pale blue dot“ (,,Bleda plava tačka“) u kojoj govori koliko su ljudi mala i krhka bića u odnosu na Univerzum. Zemlja posmatrana iz te udaljene perspektive izgleda tako majušna i beznačajna a u suštini poseduje tako raznovrsan i napredan živi svet. U knjizi naglašava važnost očuvanja planete i podseća nas da smo svi povezani, te je zajednički napor ključan u očuvanju planete a time i naše budućnosti. Kritikuje loše oosobine ljudskog društva, ratove, destrukciju prema prirodi i celokupnom živom svetu, pseudonaučne pristupe shvatanja sveta  (Univerzuma) i sve druge negativne tendencije.

Dubljom analizom fotografije, gde je naša planeta sićušna poput piksela, okružena beskrajno tamnim prostorom, koja ne ostavlja ravnodušnim ni jednog posmatrača, Segan je istakao sledeće:

,,Sa ovog udaljenog mesta. Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj… svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo – živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki skupljač, svaki heroj i svaki plašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki “vrhunski vođa”, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi smo živeli tamo: na čestici prašine zaklonjenoj zrakom Sunca.

Zemlja je veoma mala scena u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi koju su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, postali momentalni vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, tolike njihove želje da ubiju jedni druge, njihove žarke mržnje.

Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su suočene sa ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena mrlja prekrivena velikom kosmičkom tamom. U našoj bezizražajnosti u svom tom prostranstvu, ne postoji nikakav znak da će pomoć doći s nekog drugog mesta da nas izbavi od nas samih. Zemlja je jedino mesto za koje znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi naša vrsta mogla migrirati. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.

Kažu da je astronomija pokorno iskustvo koje izgrađuje karakter. Verovanto ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete od ove slike našeg sveta sa udaljenosti. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije i da sačuvamo i negujemo bledo-plavu tačku — jedini dom za koji znamo.“  

Najudaljenije i najdugovečnije svemirske letelice, Vojadžer 1 i 2, već više od 45 godina funkcionišu i uprkos velikoj udaljenosti nastavljaju svakodnevnu komunikaciju sa Zemljom. Njihova priča nije uticala samo na generacije sadašnjih i budućih naučnika i inženjera, već i na celokupnu kulturu naše planete, pre svega kroz film, muziku i književnost.

Vojadžer 1 je ušao u međuzvezdani prostor 2012. godine, a sada je udaljen skoro 25 milijarde kilometara od Zemlje. Kreće se brinom od 17 kilometara u sekundi. Biće potrebno još 40000 godina pre nego što se približi novom zvezdanom sistemu udaljenom od nas 1.6 svetlosnih godina, a malo sporiji, Vojadžer 2, je na rubu Sunčevog sistema gde se solarni vetrovi sudaraju sa česticama gasa, leda i prašine.

Možda nikada nećemo saznati da li je neka inteligentna vanzemaljska civilizacija došla u posed poruke koju su letelice ponele sa sobom, ali bez obzira na sve, taj ,,Zlatni zapis“ ostaje poklon kosmosu od čovečanstva, stvara osećaj mogućnosti i nade, ostaje relevantan kao i 1977. godine, a možda čak i više.

Borivoj Vujić