A. Nećak : Lepo je biti Jevrejin u Subotici

Lepo je boraviti u Subotici i lepo je biti Jevrejin u Subotici.
U divljenja vrednoj Gradskoj kući u Subotici, građenoj od 1908. do 1910. godine, delu arhitekata iz Budimpešte Marsela Komora (1868 – 1944) i Deže Jakoba (1864 – 1932) koji su projektovali i realizovali ovaj dragulj mađarske secesije, proslavljen je Purim 5771. godine.

Veliki broj Subotičana, dobrog raspoloženja, pozdravljajući se glasno na mađarskom, srpskom možda i na još nekom jeziku, sliva se u glavni ulaz Gradske kuće. Svečana sala, niko ne bi smeo da propusti da je vidi, iako velika nije dovoljna da primi sve goste.

Vrhunski dometi enterijera mađarske secesije, specifičnog stila u arhitekturi, isprepleteni sa zvucima, naše lako prepoznatljive muzike, zaodenuli su svakoga osećanjem dostojanstva, poštovanja i divljenja prema jednom vremenu i jednoj tradiciji neprolaznih vrednosti.
A kada se kroz zvuke violine u rukama umetnice gospodstvenog držanja i prefinjene lepote, oglasio violinista sa subotičkog krova, nestao je kontakt sa realnim okruženjem (iščezao je svaki dodir sa stvarnošću). Prisutni su se odvojili od svojih sedišta i levitirali u prostoru ispunjeni neobičnim emocijama, sećanjima, pomešanim osećanjima tuge i radosti.
Naš humor na mađarskom jeziku, muzika koja bi i najmrzovoljnije uzbudila i pesme na jidišu prenose me u našu kuću u ulici Zlatne grede u Senti. Na kraju ulice teče Tisa. U kući, koje više nema kao što nema ni onih koji su u njoj živeli, zamišljam Purim iz mog najranijeg detinjstva, kojem nikada nisam prisustvovao. I nikada se, do ovog trenutka, nismo ovako okupili da proslavimo Purim.

A svi su došli i svi su tu, u kući koje više nema. I religiozna, skromna i zbog svih nas brižna Sirina Barga i njen, za šalu uvek spreman, dobri suprug Moric Barga, žitarski trgovac, Senćanin. Tu su i Bogu posvećen dr Kalman Hacker, kao i uvek u crnom odelu sa tvrdom belom kragnom, skroman, štedljiv, ozbiljnog ali blagog izraza lica i njegova vesela i lepa supruga Tereza Hacker, ćerka Morica Barge, u bogatoj i elegantnoj garderobi koja se kupuje isključivo u Pešti sa starim i vrednim nakitom na sebi.Tu je i mein Yiddishe mama Žuža Hacker, sa zagonetnim osmehom… verujem da razmišlja o svom skupom, na Tisi vezanom, veslačkom čamcu od mahagonija, koji je više zaokuplja nego Purim. Njen otac, dr Kalman Hacker, nije uspeo da na nju prenese svoju posvećenost Bogu. Sa druge strane stola sedi, neverovatno lepa i elegantna, Klara Epštajn, koju je iz Pešte doveo njen suprug, Andraš Barga, apotekar iz Sente. Na stolu je privlačna (raznovrsna?) košer hrana i boca crnog „Hafner Koscher Wine“. Razgovor se vodi na (Priča se) mađarskom i srpskom i peva na Jidišu. Ponašaju se kao da mene nema, a ja ne mogu da ih se nagledam. Vreme ne mogu da definišem. Koliko dugo proslavljamo Purim i koliko smo dugo zajedno. Izgleda veoma kratko. U svakom slučaju za mene nedovoljno.

Bez pozdravljanja svi, osim Žuže Hacker, vraćaju se u Aušvic. Ja se vraćam u Gradsku kuću u Subotici, u najlepšu salu, niko ne bi smeo da propusti da je vidi, gde su prijatelji iz Hodmezevašarhelja, kao u transu igrali „Hava nagilu“, dok je više od tri stotine prisutnih Subotičana stojeći aplaudiralo u ritmu pesme. Mnogima teku suze, čak i onima koji nisu Jevreji. Snažne su to emocije, istovremeno čudne i neobično lepe. Kažu da ima neka tajna veza. I ja plačem, a počeo sam još kada smo pevali mein Yiddishe Mama. Ne znam da li sam sretan ili tužan, samo znam da sam Jevrejin. Posle ovog znam zašto je lepo boraviti u Suboticii zašto je lepo biti Jevrejin u Subotici.

Izlazim. Violinista je nestao sa subotičkog krova, a mesec je svu noć nosio kipa.

Subotica, 16, adar II 5771. Aleksandar Nećak.