Istinski sam verovao u ovaj grad, počeo sam tu da režiram devedesetih godina prošlog veka i iskreno mislio da ovde treba i da ostanem. Subotica je moj izbor, moje mesto života! Ima svoj imidž, svoje adute. Ljudi je doživljavaju kao deo Evrope. O tome mogu mnogo da pričam: Subotica nije provincija u umetničkom smislu, niti nekakva zabit. Ponekad me, ipak, uhvati osećaj razočaranja. Pomislim da sam pogrešio. Onda se nekako savladam i opet nastavim da mislim da sam na dobrom putu. Da je dobra pozicija biti ovde. Ne maštam ni o Beogradu, ni o Budimpešti! Ovakav život mi za sada odgovara, kaže reditelj Andraš Urban, koga je pre nekoliko dana redakcija Politke posetila u matičnom pozorištu „Kostolanji Deže” u Subotici.
Posle burne pozorišne sezone, Andraš Urban našao je, napokon, vremena za predah. Iza njega su premijere, predstave sa redovnog repertoara, mnogobrojna gostovanja, finansijski problemi…. Ovih dana čeka ga novi izazov: sa predstavom „Kišinjevska ruža”, po tekstu Ota Tolnaija, koju je i režirao u matičnom pozorištu, nastupiće na 56. Sterijinom pozorju u Novom Sadu.
Dok sedimo u bašti jednog subotičkog restorana, Andraš Urban, ipak sa posebnim nemirom reaguje na svaki zvuk mobilnog telefona.
– Čekamo drugu bebu, radosno kaže Urban, pa sam malo više uznemiren. Svakog trenutka treba da dođe na svet mala Ana!
Urban sa svojom porodicom živi na Paliću, u Umetničkom kvartu. U njegovom neposrednom komšiluku su se smestili Lajko Feliks i drugi subotički umetnici. Svaki slobodni trenutak koristi da obiđe oca u rodnoj Senti, ali i da se druži sa četvorogodišnjim sinčićem.
– Pozorišna godina iza nas je posebno teška. Možda je kuća „Kostolanji Deže” bila i najuspešnija ove godine, ali nikada toliko nesigurni nismo bili. Radimo i svoj festival koji je dao pozitivne odjeke, ali sve to kao da nije dovoljno: sredstva koja dobijamo gotovo da su ponižavajuća. Bili smo jako naivni kada smo pomislili da ćemo ako dobro radimo doći do više para. Desilo se suprotno. Imamo svoju publiku, ali mogli bismo da imamo i više. Svuda je opala gledanost, pa i kod nas – objašnjava Urban i dodaje:
– Drugi problem jeste profil našeg pozorišta. Na repertoaru nemamo konvencionalnih predstava, što u prevodu znači da određeni društveni sloj dolazi u naše pozorište. Konstantno nas prate predrasude, budući da smo pozorište koje je izabralo da neguje eksperimentalnu, odnosno modernu formu. Kuburimo i sa takozvanim problemom elite. Ne mislim umetničke, nego intelektualne, koja u svom kulturnom razvoju nema pozorište kao segment interesovanja. Čini se da nisu zainteresovani ni za umetnost uopšte. Pozorište „Kostolanji Deže” bavi se umetnošću na svoj originalan način. Nismo preterano razmišljali o konceptu pozorišta kada smo ga osnivali. Spontano se desilo da se bavimo eksperimentalnim teatrom, što je svakako teži put da dođemo do publike. Sebe smatramo delom multikulturalnog koncepta koji potenciraju Subotičani i ljudi koji dolaze na vlast, a koji se uglavnom toga sete kada pokušavaju da dođu do nekog evropskog novca. Mislim da mi to bukvalno predstavljamo u svom pozorištu. Naša publika je mešovita – ima puno Srba, Hrvata, Mađara…
Kako objasniti odakle si
Pozorište „Kostolanji Deže” broji 16 stalno zaposlenih članova. Finansira se iz gradskog budžeta, a dodatna sredstava obezbeđuje preko različitih konkursa.
– Nekima možda smeta što se naše predstave bave problemima koji postoje u stvarnosti ili su jednostavno provokativne. Mnogi ljudi ne žele da se suoče sa stvarnošću, ili je problem što moraju da zauzmu neki stav, a to ne žele. Pozorište „Kostolanji Deže” je savremeno pozorište, ali , ipak, ne pravimo umetnost, koju bismo mogli nazvati marginalnom ili alternativnom. Nama je mnogo teže i da se probijamo na međunarodnoj sceni, jer teško možemo da objasnimo status našeg pozorišta. Uglavnom najbolje prolaze oni koji mogu u jednoj rečenici da se predstave. Kako da objasnite nekom Nemcu da ste vi mađarsko pozorište iz Srbije. Ako je reč o nekoj zvaničnoj saradnji, onda oni neće da traže da u njihovoj sredini gostuje mađarsko pozorište iz Srbije, nego srpsko. Ako žele da kod njih gostuje mađarsko pozorište onda neće pozivati umetnike iz Srbije, već iz Mađarske, objašnjava Urban.
B. G. Trebješanin
Izvor : Politika
