Arh.Viktorija Aladžić: Potreba za lepim je na poslednjem mestu

Arhitekta dr Viktorija Aladžić, docent Građevinskog fakulteta u Subotici, u drugom delu eksluzivnog intervjua za portal GradSubotica, govori o Radijalcu, bulevarima, savremenoj arhitekturi…

 

Lansky: Hala sportova je činila krunu Radijalca. Sva sila je bila u krovu. Da li imamo nešto slično za poređenje, kao što je negacija arhitekture prilikom izgradnje onog sarkofaga ispred. Kako je to moglo da se desi, da se odobri? Da li nam preti još koji sarkofag?

 

Viktorija: Prvi koncept za uređenje bulevara na mestu gde se danas nalazi Radijalac napravljen je 1910. godine. Ovo je bio barokni koncept koji se sa jedne strane oslanjao na barokno uređenje Rima, koje se dogodilo u vreme pape Siksta V. Sikst V je bio jedan skromni dalmatinski franjevacki kaluđer, kao papa je služio svega 5 godina (1585 – 1590), međutim, samo u tih pet godina uveo je red u svim oblastima, u crkvi koja se raspadala, u gradu Rimu koji je bio zagušen izgradnjom u prethodnih nekoliko vekova, papsko blago je udvadesetostručio, osrednjeg arhitektu Domenika Fontanu pretvorio je u genijalnog urbanistu. Današnjim rečnikom bio je izuzetni menadžer. Ideja mu je bila da uličnom mrežom širokih bulevara, napravljenih za novo prevozno sredstvo kočije, poveže sedam glavnih crkava i svetinja Rima koje je hodočasnik trebao da obiđe u jednom danu. Ideje koje je sproveo bile su toliko genijalne da su potpuno promenile način planiranja gradova, i 1910. godine planom bulevara od centra grada do Dudove šume stigle su i u Suboticu. Koncept Siksta V zasnivao se na projektovanju bulevara koji vodi nekom cilju, nekoj markantnoj tački u prostoru, koja je često bila upadljiva iz daljine, te je kao žižna tačka privlačila ljude da se prema njoj kreću, podstičući njihovu urođenu radoznalost. Projektovanje bulevara u Rimu imalo je duhovni motiv.

 

Drugi srednjevekovni grad koji je doživeo transformaciju bio je Pariz, no motivi su tamo bili kapitalističke prirode, da se omogući protok ljudi, robe i novca. U srednjem veku, u gradovima nije bilo otvorenih vizura. Gradovi su bili najčešce opasani zidinama, imali vrlo uske, uglavnom pešacke ulice, sa fasadama koje su se pružale sa obe strane ulice zakljanjajuci vidik. U ovakvim gradovima često je atmosfera bila nezdrava, tesne ulice i dvorišta cesto neprovetravani, natrpani smećem, sa otvorenim ulicim kanalima, leglo zaraze i uz stalno prisustvo velike opasnosti od požara.

 

Godine 1839. Municipalna komisija Pariza je bila zadužena da pregleda centar grada. Komisija je zakljucila da je centar Pariza zastareo. U to vreme je zaživeo koncept bolesnog grada. Razvila se svest o neodrživosti koncepta srednjevekovnog grada u novim uslovima. Srednjevekovni centar okružen zidinama izazivao je gadenje.

 

Konacno je dat prioritet cirkulaciji saobracaja. Pariz je kao i drugi veliki gradovi patio od nedostatka koherentne saobracajne mreže. Izgradnja železnickih stanica od 1841. pa nadalje bila je glavni pokazatelj ovog problema. Sve železnicke stanice su bile veoma loše povezane sa centrom grada. Žorž Eugen Osman (1809-1891) je bio prefekt Senskog okruga od 29. juna 1853. da bi izvršio velike radove na preuredenju Pariza. Pariz je za vreme Osmana doživeo najdublje strukturne promene prerastanjem u “opremljen” grad. Pojam putanje se promenio i omogucio razvrstavanje i umnožavanje funkcija distribucije u jednom složenom sistemu: brza distribucija ljudi i robe, vodovod, gasovod, sanacione mreže, a narocito urbana oprema. Razdvajanje funkcionalnih nivoa grada sprovodio se preko saobracajne mreže i preko elemenata urbane opreme koji su po njoj bili razmešteni. U vreme Osmana nastao je koncept bulevara koji je zagušeno središte grada povezivao sa okolnim šumama i pejzažima, uvodeći prirodu do centra grada višestrukim drvoredima sa jedne i druge strane bulevara, kao i na sredini. Odatle čuvena Jelisejska polja i drugi pariski bulevari.

 

Osmanovi parkovi

Bulevar planiran u Subotici 1910. godine Ištvan Frankl je uradio prema pariskom modelu, planiran sa višestrukim drvoredima da poveže Dudovu šumu sa centrom grada. To je jedan od urbanistickih projekata koji je trebao da se nadoveže na uređenje centra i izgradnju Gradske kuće, koja je završena 1912. godine. Bulevar nije realizovan, izbio je Prvi svetski rat, i veliki planovi i projekti odloženi su na stranu, ali nisu zaboravljeni.

Godine 1928. napravljen je ponovo Regulacioni plan Radijalnog puta, koji se evidentno oslanjao na ideju Ištvana Frankla, da bi ideja konacno bila realizovana nakon Drugog svetskog rata izgradnjom Radijalca kakvog ga danas poznajemo: modernog bulevara. No barokni koncept zadržan je i tada, zapravo povezana su dva koncepta, koncept baroknog Rima i  baroknog Pariza, pa je bulevar povezivao centar grada sa Halom sportova kao žižnom tačkom. Hala je bila cilj ovog kretanja. Istovremeno bulevar je povezivao centar sa periferijom, odnosno šumom na obodu grada, po ugledu na Osmanove bulevare Pariza koji su vodili izvan grada do šuma i parkova u okolini Pariza. No na nesreću, ovo je u vreme izgradnje u Subotici bio davno prevaziđeni koncept. Radijalac nije rešavao ni jedan od subotičkih saobracajnih problema, on je samo omogucavao pristup novoj rezidencijalnoj četvrti, ali u komercijalnom smislu nije povezivao ni jednu ekonomski značajnu zonu grada, imao je, kao što i danas ima isključivo rekreativnu ulogu, To ipak ne umanjuje njegov značaj.

 

Radijalcem je očuvan romanticarski barokni koncept bulevara koji vodi nekom cilju, nekom mestu koje predstavlja vrhunac estetskog i duhovnog doživljaja, mestu na kojem se bulevar završava, gde morate stati i pogledati šta Vam se nudi, ne možete nastaviti dalje. Koncept saobraćajnica savremnog sveta odavno je izmenjen. Saobraćajnice danas ne vode nikuda, one samo prolaze pored mesta. Njima se možete voziti negraničeno a da ne stignete nikuda. Namenjene isključivo protoku ljudi, infrastrukturne mreže, robe, novca.

 

Izgradnjom „plavog sanduka“, kao i postavljanjem fontane olimpijcima, Radijalac, kao barokni bulevar potpuno je obesmišljen, sada vodi do „plavog sanduka“ i „pored“ fontane. Simbolična asocijacija na plavu boju „sarkofaga“, brutalno je direktna i prostačka. Ispravno bi u stvari bilo da je „plavi sarkofag“ sakriven iza Hale sportova (i nikako u plavoj boji), da bi se sa pocetka Radijalca mogla videti izuzetna konstrukcija krova hale u obliku hiperboličnog paraboloida, kao simbol gradograditeljske ideologije jednog vremena. Prostor ispred nje je trebalo urediti, a fontana subotičkim olimpijcima bi bila pravi objekat da se postavi na uredenom prostoru ispred Hale sportova. Parking ispred hale morao bi da nade neko drugo mesto. Ovo su mogle biti male promene u realizaciji planova, a donele bi neuporedivo veći kvalitet, no treba imati i nekih osnovnih znanja o planiranju gradova, da bi se razumeli prethodni graditelji i da bi se novim intervencijama dopunjavao postojeci urbani kvalitet, a ne neprestano narušavao.

 

Nikad više

Lansky: Predaješ na Građevinskom fakultetu. Zašto je ta zgrada takoreći sakrivena iza Dudove šume ? Zašto su subotičke više škole i fakulteti toliko raštrkani ?


Viktorija: Koliko mi je poznato, nakon studentskih demonstracija 1968. u Beogradu, kada se pokazalo šta znači imati skoncentrisane studente na jednom mestu, usvojen je koncept raštrkane izgradnje fakulteta i studentskih domova, kako bi se tokom političkih previranja lakše kontrolisale pojedinacne skupine studenata na različitim mestima, udaljene jedna od druge. Tako su novi studentski domovi u Beogradu, posle demonstracija, kao onaj na Karaburmi podizani daleko od studentskog grada, ali i od fakulteta. Da li je ovo pravilo bilo direktno uzrok lociranja Gradevinskog fakulteta u Subotici na mestu gde se nalazi, ne znam. Možda je samo cena lokacije presudila u ovom slučaju, no za studente, meni se čini, ova lokacija donosi kvalitet. Studentski dom je u neposrednoj blizini, Dudova šuma obezbeduje prostor za rekreaciju, bazen je u neposrednoj blizini, i ugodno parkovsko okruženje. Jedini nedostatak položaja na kojem se nalazi Građevinski fakultet jeste što je onemogućeno širenje Dudove šume prema severu. Njena površina nije dovoljna za grad u kakav se Subotica pretvara. Subotica već pati od hronične nestašice parkova i rekreacionih površina.

 

Lansky: Kada gledamo u prošlost, arhitekturu možemo da prepoznajemo i podelimo po epohama. Da li će i ova današnja  biti jednom prepoznatljiva po nečemu ili je ovo kraj istorije. Da li su danas legitimni uticaji istorijskih stilova u savremenoj arhitekturi ? Da li postoji Istoricizam ili pseudoistorijski pravci ili je to nužno kič ?

 

Viktorija: Postavlja se pitanje šta je danas savremena arhitektura. Meni se čini da bismo najtačnije mogli reći da je savremena arhitektura ona koja se gradi u velikim ekonomskim centrima moći. Ja ne pratim tendencije te savremena arhitekture, jer tu arhitekturu mi ovde nećemo imati i ne treba da se njome zanosimo, takva arhitektura može da se ostvari samo na mestima svetske koncentracije kapitala, ili bar kapitala zemalja koje imaju više stotina miliona stanovnika. Cela Srbija je po broju stanovnika kao predgrađe neke velike svetske metropole, i mi možemo ili postati deo neke veće priče, ili se držati sebe, ali ne na ovaj način kao do sada jer to vodi išcezavanju.

 

Ono što se na svetskoj sceni javlja na polju arhitekture, ja bih je nazvala cyber arhitekturom i to je nešto o cemu za sada uopšte ne treba da razmišljamo jer tako nešto kod nas, u državi u kojoj mogu u sred dana iz čista mira da ti isključe struju ili da se desi neki kvar u kojem nestane struje, gasa, interneta, namirnica, ne može da funkcioniše. Mi se još uvek nalazimo u prošlosti, a u slučaju Subotice, ona je u mnogim oblastima bila naprednija 1900-te nego sada. Po uređenosti grada bez diskusije. Nelegalna gradnja sve do komunisticke Jugoslavije nije postojala.

 

Ne možemo da očekujemo u našim prostorima takav ekonomski razvoj u budućnosti kakav se recimo danas dešava u Kini iz prostog razloga što su zemljini resursi potrošeni, zemlja više ne može da trpi prekomernu eksploataciju, a razvoj ne može do beskonačnosti da ide, ima svoje granice koje se baziraju na stvarnim količinama odredenih resursa. U budućnosti čovečanstno ima nekoliko opcija, osvajanje okeana i korištenje njegovih resursa, korištenje resursa iz utrobe zemlje, odlazak u svemir, otkriće novih do sada nepoznatih izvora energije. Mi u Srbiji teško da možemo da budemo kompetitivni u ovim oblastima, pa prema tome ne treba ni da se ponašamo kao u onoj izreci „videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu“. Ali postoje oblasti u kojima možemo da budemo kompetitivni, pa treba toga da se držimo.

 

Mi se u Srbiji ponašamo kao da je kraj istorije, uništili smo svaku mogućnost ozbiljnog premišljanja o uređenju grada, i sve sveli na najprostiji obrt kapitala, onaj koji se dešavao u Engleskoj u XVII veku.

 

U Evropi tendencije odavno idu u pravcu revalorizovanja istorijske baštine i uklapanja nove arhitekture sa istorijskim objektima i obanvljanja istorijskih kvartova. Prisutan je jedan zamor od moderne arhitekture, otudenih geometrizovanih prostora podređenih apstrakcijama modernog arhitektonskog dizajna. Arhitektura se danas doživljava u kontekstu zajednice, gde karakter okruženja, život zajednice, njena posebnost na lokalnom nivou postaje značajnija od dizajnerove autonomne ideje.

 

U prvoj polovini XX veka moderna arhitektura se “suprotstavljala” staroj. Ovaj stav je odavno prevaziđen, iako se još uvek tvrdokorno održava u našoj arhitektonskoj praksi. Suprotstavljanje okruženju dovodi do njegove degradacije i uništavanja. Da bi se to izbeglo potrebno je na svaki način potruditi se da se u postojeće okruženje uklopi ono što je novo, pri čemu nije uvek najvažnije harmonično uklapanje objekata sa susedima, najvažnije je zapravo da se u prostoru dopune oni karakteri i sadržaji koji nedostaju i koji prostor upotpunjuju i uvecavaju njegov kvalitet.

 

Većina savremenih objekata ne uklapa se u tradicionalno, nemoderno, okruženje, bez obzira kom periodu ono pripada. To uklapanje neki namerno ignorišu. Ovo ne znači da su savremeni objekti koji ignorišu svoje okruženje ružni, ili da u nekim slučajevima nisu važniji od okruženja kojeg zanemaruju. Ali u suštini to pokazuje samoljubivost i antisocjalni karakter modernog pokreta u arhitekturi kako je to definisao Brent Brolin u svojoj knjizi Arhitektura u kontekstu.

 

Mnogi poklonici moderne arhitekture smatraju da je savremen projekat promašen – neoriginalan i nekreativan, ako se ne izdvaja iz svog okruženja, odnosno tim je bolji što više narušava svoje okruženje. Odbojnost prema harmoničnom kontinuitetu u prostoru, potiče od silovitog odbacivanja izvedenih arhitektonskih formi starijih epoha, od strane modernista. Arhitektonski etički kodeks modernista smatra da je istorija beznačajna, da je naše doba jedinstveno i da zbog toga naša arhitektura mora biti odvojena od prošlosti. Posledice ovakvog stava ugrožavaju nas svakodnevno svuda u svetu.

 

Za moderniste bilo je najvažnije da se objekat, kao simbol budućnosti, izdvaja iz svog susedstva, a to vizuelno neslaganje nije videno kao problem. Modernisti su sanjali o idealnoj budućnosti kada više neće biti starih građevina. Svi oni, i ostali koji su prhvatali takve fantazije u traganju za veličanstvenom budućnošcu, ignorisali su vizuelno neslaganje stare i savremene arhitekture.

 

Medutim, ekonomska i socijalna evolucija naših gradova nije pratila predviđanja modernista te su obe i moderna i tradicionalna arhitektura nastavile da postoje jedna pored druge, a gradani su počeli drugačije da gledaju na odnos starog i novog.

 

Nova arhitektura mora da bude podređena opštem cilju stvaranja skladnog izgleda grada, u kojem ona na određeni način mora da bude integrisana sa starom bez obzira na njene posebne estetske kvalitete. Na ovaj način ostvaruje se potreba da opšta, zajednička dobrobit bude iznad pojedinačne. Moderna arhitektura može da se postavi u harmoničan odnos sa postojećim okruženjem bez odricanja od svojih jedinstvenih karakteristika.

 

VIZUELNI SKLAD JE OSNOVNA KARAKTERISTIKA AMBIJENTA KOJI MOŽEMO SMATRATI LEPIM. Ukoliko  nam je zapravo cilj da stvaramo nešto lepo. Za sada čini mi se potreba za lepim na poslednjem je mestu. Podmeće nam se da je lepo ono što njegovom investitoru donosi najveću ekonomsku dobit. Vreme je da otvorimo oči i shvatimo da je car bez odela.

 

Ono što mene zanima jeste naći odgovor koja i kakva je to arhitektura koja može kod nas biti savremena, dati nov i svež duh, biti oličenje ovog vremena, biti lepa, svima prepoznatljiva, takva da sa njom možemo da se identifikujemo a da ne bude tako zahtevna sa tehnološke i finansijske tačke kao što je cyber arhitektura. Skromnost ponekad daje fantasticna rešenja, hajde da svi oni faktori koji nas ograničavaju budu podsticaj da napravimo nešto izuzetno, za dobrobit svih, a ne samo investitora.

 

Lansky: Što se tiče centra grada, nismo se dotakli Drapšinove ulice. Ako jednom dođe do izgradnje na prostoru današnjih ruševina, da li se išta može uklopiti u ulicu starih prizemnih kuća i kaldrme ? Ti si tvorac metafore “babini zubi”, da li nam to sledi i na tom mestu u srcu grada?

 

Viktorija: Naše ulice i urbani blokovi imaju neverovatne potencijale. Mi ne moramo da idemo daleko da bismo videli kako se u nekim drugim sredinama koriste ti potencijali. Poredenje izmedu bazena u Makou (Mađarska) i onog na Prozivci dovoljan je primer da objasni u kojoj meri jadno koristimo naše potencijale. Dovoljno je dakle pređemo granicu, i odemo u najbliža naselja, u Segedin. Prilikom svake posete može da se vidi da je neki novi deo grada uređen, da je neki novi objekat koji ne narušava postojecu arhitekturu izgrađen, no tamo se premišlja o gradu kao celini, kao organizmu kojem treba dati prostora da diše, koji treba popravljati i dopunjavati. Kod nas se donose paušalne odluke kada je u pitanju uredenje grada. Odluke kojima smo poslednjih godina bili svedoci uglavnom su imale prevashodni cilj ostvarenje određenog broja glasova na izborima, brzopleto i lakomisleno sticanje trenutne popularnosti i manipulacija predizbornim obecanjima, kao i trenutna finansijska dobit za ulagaca. Što se više približavaju izbori odluke su sve sumanutije i besmislenije. Nema ozbiljnog promišljanja grada, nema želje da se napravi grad koji ce odgovarati svačijim potrebama. Prisutna je jedna opšta otimačina, nepoštovanje, sebičnost i arogancija. U takvoj klimi teško je uopšte govoriti o arhitekturi.

 

Po meni nema nikakvog problema u tome da se imitiraju stilovi iz prošlosti. U arhitekturi, osim ove savremene cyber arhitekture sa svojim tehnološkim inovacijama, nema mnogo novina u oblicima i formama u odnosu na to što je bilo poznato pre dve hiljade godina. Osim toga hiljade arhitekata tokom istorije razvoja Evrope pokazali su da se isti elementi u arhitekturi uvek mogu povezati na neki drugačiji način, uvek se mogu dati neka nova rešenja koja ce označavati kvalitet i biti savremena. Nema razloga da tako ne bude i ubuduće. Nismo došli do kraja istorije u mogućnostima razvoja arhitekture, već smo izgleda došli smo do kraja istorije u mogućnostima razvoja društva, a arhitektura je najbolji pokazatelj stanja društva.

 

Lansky: Ulica Matije Gupca je bila pijaca pa autobuska stanica i to donekle opravdava njeno zapostavljanje u prošlosti. Ali od tada je prošlo skoro četvrt veka a ona kao da je i dalje u hibernaciji. Njena “horizontala” je nedirnuta decenijama. Da li i ona može da bude lepa ? Da li se neko bavio njenom sudbinom skoro ?

 

Viktorija: Kao što sam već rekla, sve može da bude lepo, inače ne bismo ni imali istoriju arhitekture i tako izvanredne građevine secesije u Subotici, zavisi samo od toga koji su nam motivi kada pristupamo uređenju nekog prostora.



KOMENTARI

  1. b kaže:

    Lako je reci da ljudi koje vode ovaj grad nevaljaju. Mozda je problem u stvari da smo se i mi sami promenuli, neznamo vise ocistiti ispred svoje kuce, prljamo unistavamo a sto je najgore postali smo potpuno ravnodusni za svoju okolinu. Sutra da neko hoce srusiti gradsku kucu (sacuvat toranj a ostalo napraviti od stakla i betona) ladno bi to uradio i mi bi ravnodusno prolazili pored jos jednog betonskog skeleta. Pozdrav Viktoriji Aladzic koja neodustaje od sebe i nas

OSTAVITE KOMENTAR