Aruhaz

Prva moderna robna kuća u Subotici nije izgrađena u centru Subotice, već na Paliću. Za njom će doći i one u gradu, a izbor Palića za prvu, dugo očekivanu investiciju takvog tipa, može da objasni natpis na bočnoj fasadi.

Ime trgovačke kuće i ostala obaveštenja najčešće se nalaze na prednjoj strani zgrade, iznad ulaza i na izlozima. Tako je bilo i na palićkoj RK „Inex“, uz jedan dodatak.  Visoko na zabatu koji gleda prema putu kojim se dolazi iz pravca Horgoša, stajala je samo jedna reč: Áruház.

Pomalo čudna pozicija ovog natpisa, koji na mađarskom znači robna kuća, nije bila jasna onima koji nisu znali aktuelne tokove u biznisu, odnosno, koliki je broj kupaca koji dolazi iz susedne Narodne Republike Mađarske.

Toliko je napisano eseja i ispričano priča o odlascima Jugoslovena u Trst. Iz istih razloga su mađarski državljani dolazili u prvi veći jugoslovenski grad posle granice. Stoga mora biti da i oni imaju mnoštvo uspomena na posete našem gradu. Šoping, kako smo zvali kupovinu u inostranstvu, nekada je bio važan deo svake ekskurzije, od Londona do Lenjingrada. Sada, kada je tržište globalizovano, sve teže je pronaći nešto što kod nas nema ili ne može da se naruči. Kao da su putovanja za toliko izgubila svoju draž.

U Suboticu se iz Mađarske dolazilo po robu koja je jeftinija ili deficitarna, a potom i po onu koja je moderna, a nije dostupna u njihovoj zemlji. I još po nešto, što danas zanimljivo zvuči: Po robu koja je kod nas bila kvalitetnija.

Za razliku od vremena današnjeg, kada su podaci o poslovanju i finansijama dostupni malom broju ljudi, nekadašnja subotička privreda je delovala kao organska celina. S vremena na vreme izlazili su bilteni sa rezultatima svakog preduzeća pojedinačno, jer su njihovi vlasnici bili radnici, odnosno društvo.

Robna kuća „Beograd“ u Subotici beležila je najbolje rezultate od svih „Beograđanki“ u ovom velikom trgovačkom lancu. Ne zato što su joj Subotičani bili toliko privrženi, već zato što je, nedugo po njenom otvaranju, mađarska Vlada dozvolila svojim državljanima neograničen broj prelazaka granice i promenu određene sume forinti u konvertibilnu valutu, pod povoljnim uslovima. I do te 1988. godine, prenosila se preko granice roba široke potrošnje, a onda su krenuli frižideri, šporeti, zamrzivači, oprema za kupatilo, pločice, pa čak i nameštaj. I kada plate carinu, komšijama se isplatilo, zato što je bilo jeftinije i – kvaltetnije. Kupovali su kod nas i skupe stvari kao što su parfemi, lovačka oprema, kamp oprema, kristal, vanbrodski motori…

Godinama su Jugosloveni iz Mađarske švercovali igračke i garderobu za decu, a kada su 1. januara 88’ kod njih skinute državne dotacije, situacija se potpuno promenila, i proizvodi za decu su krenuli u suprotnom smeru.

Nije tada prestalo interesovanje za buvlju pijacu, gde se novčani tokovi odvijaju u sivoj zoni, već je reč o promeni koja je bila vidljiva u subotičkim prodavnicama, kojima su do tada mađarski kupci pravili 10 odsto pazara. Taj procenat se popeo na 25%.

Proizvođači su mogli da budu zadovoljni zato što je ovakav vid izvoza najslađi, takoreći „na svom pragu“, dok su banke osetile priliv deviza jer su, zbog povoljnog kursa, komšije menjale marke i šilinge na šalterima, a ne na ulici.

Kada je srušen Berlinski zid, Evropa je slavila, jedino je kod nas bilo onih koji su sa tugom konstatovali: da prolazi vreme kada smo baš mi bili „zapadni izlog“ za istočnu polovinu kontinenta, da više nećemo biti bolje obučene komšije sa debljim novčanikom, da nećemo biti grad u koji mora da dođe onaj ko želi da kupi patike Adidas i Puma, LP ploče stranih izvođača ili Ray Ban naočare.

Dok smo žalili za bagatelnim izletima u Segetin i na Balaton, nismo videli da je to manji deo problema nastalih promenama svetskog poretka. Čekale su nas mnogo gore stvari.

Biće naravno još trgovine i šverca, dokle god je granice. Ali, da nam šoping-turisti prave jednu četvrtinu prometa u prodavnici, ostaje neponovljiv domet.

Lansky