Subotička Gradska kuća ima četiri atrijuma (lat. atrium – centralni otvoren prostor između zgrada, centralno dvorište u antičkoj arhitekturi), koji, povezani prolazima, ovaj prostor čine jedinstvenom celinom. Sa izlazima na Trg Slobode s jedne, i na Štrosmajerovu ulicu s druge strane, onoga koji prolazi kroz njih, ova četiri unutrašnja dvorišta poređana u nizu, podsećaju na ulicu ili male pjacete starih mediteranskih gradova, uskih i teskobnih, ali toliko drugačijih od gradskih pejzaža panonskih varoši. Tvorcima ideje o otvaranju ovog dvorišta i njegovog pretvaranja u javni prostor, išle su na ruku okolnosti, odnosno stanje u kojem se tih godina nalazio centar grada i neposredno okruženje Gradske kuće.
O tome svedoči projektna dokumentacija i fotografije sačuvane u Istorijskom arhivu Subotice, a pored toga, i novinski članci koji su pratili dug put od crteža i delimičnog ostvarenja ove ideje, pa sve do ponovnog zatvaranja atrijuma.
Subotica krajem šezdesetih godina XX veka
Na početku šezdesetih, automobili na ulicama su bili retkost, ali kako se ta dekada bližila kraju, motorizacija Jugoslovena je uznapredovala do one mere kada se u uređenju grada kao prioriteti nameću izgradnja parkinga, proširenje saobraćajnica i ostale infrastrukture, koja mora da podrži projektovani standard nacije u privrednom i tehnološkom usponu. Centar Subotice se našao podređen automobilskom saobraćaju. Središte Trga Slobode je pretvoreno u parking dok se prostor ispred svečanog ulaza u Gradsku kuću koristio kao autobusko stajalište. U nedostatku prave stanice, autobusi se parkiraju i na Trgu Slobode, daveći kao zmija najlepšu subotičku građevinu.
Mirne gradske oaze su kopnile uzmičući pred automobilima. Tih dana dvorište Gradske kuće izgledalo je negostoljubivo. Pored uloge skladišta, u njemu su bile smeštene i garaže. Kada se pojavila ideja o njegovom pretvaranju u arteriju kroz koju bi prostrujao život, snažno se razbuktala mašta Subotičana, pogotovo tadašnjeg mladog sveta. To je bilo nešto što im je silno nedostajalo.
Rađanje ideje
Subotica krajem šezdesetih više nije imala trgovačku ulicu koja bi bila rezervisana za šetače i ugostiteljske objekte sa baštama.
Nedostatak tog kvaliteta urbanog života, podstakao je arhitekte da traže nekakav prostor koji bi mogao imati zadovoljavajući potencijal. Rešenje je nađeno u srcu grada, u Gradskoj kući. Njeno unutrašnje dvorište – atrijum, pružalo je mogućnost da to bude jedna skrovita mala ulica velelepnog izgleda. „Grad u gradu“, a ujedno i deo celine koju tvori ovo secesijsko zdanje za koje se spremala posebna namena – prepustiti ga ustanovama kulture nakon što se gradska administracija iseli u novosagrađenu zgradu na Trgu Lazara Nešića.
„Godine 1969. Veće društvenih delatnosti Opštinske skupštine razmatralo je predlog plana investicija, rekonstrukcije Gradske kuće, kao i plan definitivne raspodele prostorija. Prema odluci Skupštine od 1967. godine, ovaj značajan kulturno-istorijski objekat ustupljen je kulturnim ustanovama grada i komune, kao Dom kulture. U sklopu tih nastojanja, trebalo je, pre svega, rešiti pitanje namene i raspodele prostorija u ovom objektu, učvrstiti rokove za iseljenje svih službi Skupštine opštine, kao i usvojiti stalne izvore sredstava neophodnih za adaptaciju, restauraciju i održavanje Gradske kuće. Komponovanjem brojnih kulturnih i drugih sadržaja oko Gradske kuće i u njoj, želimo da od nje stvorimo zaista – kuću za svakog – kažu u Domu kulture. Atrijumi u današnjim dvorištima Gradske kuće, ambijent koji oni budu stvorili, taj mali grad u gradu, doneo bi Subotici i njenim žiteljima, njenim gostima i turistima jedan sigurno izuzetan doživljaj i jedno atraktivno mesto na kojem će nam pozavideti i mnogo veći gradovi…”
Plan
Plan Studijskog programa uređenja atrijuma Doma kulture počinje citatom Dežea Jakaba, jednog od arhitekata subotičke Gradske kuće 1912. godine: „Gradska kuća nije samo objekat umetničkog karaktera već i zgrada koja zadovoljava potrebe građana. Lažni ponos navodi često upravu grada da gradsku kuću nameni isključivo ukrasu i odbija mogućnost prihoda. U starim gradovima gradska kuća bila je centar svih zbivanja, tamo se odvijala trgovina i ceo društveni život…“
Graditelji ove kuće, vođeni tom idejom, prizemlje su prepustili trgovinama i ugostiteljima, a spratove gradskim službama i upravi. Poslovni prostori okrenuti ulici, dobili su i izlaze u dvorište, koje su činila lepo dekorisana i zastakljena vrata. Takva veza sa atrijumom ostavila je mogućnost da se pola veka kasnije razmišlja o njegovoj novoj ulozi. U Studijskom programu iz 1969. godine se kaže:
Iseljenjem administracije i stavljanjem pod zaštitu Zakona, nametnula se potreba izmene namene ovog objekta. Odlukom Skupštine opštine u ovu građevinu treba da se usele kulturne institucije: Gradski muzej, Biblioteka, Arhiv, Radio stanica itd, s tim što brigu o ovom značajnom spomeniku vodi 1967. godine osnovana institucija „Dom kulture – Gradska kuća“. Konkretan i studiozniji pristup ovoj ideji izvršen je u Projektnom programu za idejno rešenje preuređenja prizemnog dela Doma kulture – Gradska kuća u Subotici (dipl. inž. arh. Ž. Ivković, januara 1968).
U predlogu rešenja kaže se da davanjem novog sadržaja dvorištima, privlačna moć ovih prostora postaje novi kvalitet gradske kuće, izuzetan faktor približavanja objekta publici, a da se pri tome ne nanosi bilo kakva šteta objektu tj. spomeniku koga poštujemo kao nasleđenu vrednost.
Po oblastima, urađena je sledeća klasifikacija budućeg sadržaja podruma, prizemlja i polusprata Gradske kuće:
KULTURA: Gradska biblioteka, Gradski muzej, Državni arhiv, izložbeni salon, Dom kulture, društvene organizacije, disko klub, antikvarnica.
TRGOVINA: Prodajni salon, Zlatarna „Celje“, dečje igračke, Srbokoteks, šeširi za žene, štampa i duvan, uvozni kurioziteti, vezene papuče – domaća radinost, prodavnica cveća, prodavnica suvenira, kristal-staklo, drogerija, butik, ženska obuća.
UGOSTITELJSTVO I TURIZAM: Kavana-poslastičarnica, snek bar (bife, mlekara i pivnica), turistički biro, banka, PTT, frizerski salon, ATRIJUMI (I, II, III, IV).
U Studijskom programu uređenja atrijuma, predočava se da bi ovakvom isprepletenošću prostora publici bila približena delatnost i drugih ustanova kulture koji bi dobili mesto na spratovima te tako povećao priliv interesenata za njihove sadržaje. Atraktivne prodavnice bi svojim sadržajem i enterijerom bile usklađene sa stilom i ugledom zaštićenog spomenika.
„Zgrada predstavlja izvanredno funkcionalan raspored prostora. S obzirom na to da ova varijanta ne sadrži ni jedan dominirajući stilski modul, već je kompilacija brojnih elemenata, pruža se mogućnost da razigrana mašta oblikuje veoma živopisne ambijente bez opterećivanja i oštećivanja postojeće atmosfere spomenika.“
Godine prolaze
Izgledalo je tada da će ostvarenje ove zamisli biti mnogo jednostavnije i efikasnije. Iako je odmah počelo raščišćavanje dvorišta rušenjem provizornih garaža, usklađivanje interesa i mogućnosti raznih preduzeća i ustanova, zahtevalo je više vremena. Od građevinskih poduhvata najzahtevnije je bilo uređenje podrumskih prostorija. Pet godina kasnije, Subotičke novine pišu:
„Sadašnji povod da ponovo govorimo o Atrijumu je puna podrška koju je Izvršno veće dalo Domu kulture za realizaciju ove ideje… Treba reći da je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture prihvatio već postojeći idejni projekat ATRIJUMA, a deo tog projekta već je i realizovan. Naime, u prizemlju Gradske kuće je adaptirano nekoliko prodavnica i prostorija. Iako nisu utvrđeni neki strogi vremenski rokovi, može se očekivati da u jedinstveni subotički „Bezistan“ prvi posetioci uđu već za godinu – dve.“
Nakon tri godine, u proleće 1977. godine, Subotičke novine prenose da su članovi Izvršnog veća razmotrili uzroke kašnjenja i konstatovali da, između ostalog, Institut za građevinarstvo nije završio posao u predviđenom roku. U Institutu se pravdaju objektivnim okolnostima. Imaju primedbe na idejno rešenje koje predviđa centralni sanitarni čvor u podrumu, potrebna je revizija postojećeg projekta, tu je zatim prezaposlenost nekim prioritetnim zadacima… Septembar te godine je zacrtani rok.
Godine su prolazile, a sa njima i san jedne mladosti da će to mesto postati centar kulture i zabave, posve drugačiji od preovlađujućeg sivila. Kada je na kraju te decenije definitivno zatvoren korzo i prepušten šetačima, oči su uprte na tu stranu, a toliko željeno „Parisko dvorište“ počelo je da pada u zaborav.
Iznenada jednog leta
Te 1980. godine, na mestu Namateksove prodavnice u prizemlju Gradske kuće osvanuo je moderan restoran i poslastičarnica rogobatnog imena – „Agros Degustacioni centar“. Sećanje na predratnu Gradsku kafanu koja je nekada zauzimala to mesto, čuvale su još jedino fotografije na zidovima novog lokala, ali ovaj savremeno koncipiran ugostiteljski objekat je od prvog dana postao veoma popularan. Letnja terasa restorana u dvorištu Gradske kuće pružila je debelu hladovinu i mir, koji ulična strana nije imala, jer je to vreme kada preko Trga Slobode još teče živ auto saobraćaj.
Septembra te godine Subotičke novine pišu: „ …I gle, ovog leta, kada se niko nije nadao, kad valjda niko više nije ni sanjao, a novinari našli neke druge večite teme, u ta dva dvorišta nešto se dogodilo. Zasvirala je muzika, zaigrale neke devojčice i dečaci, začuo se i školovani glas operske neke dive, počeli okretati neki dragi filmovi iz naših mladosti… U prvi mah nismo ni bili svesni da se dogodilo. Da je atrijum iz davnih novinarskih reportaža pokazao prvi znak života.“
Dom kulture koji je delovao u Gradskoj kući, za svoje letnje programe „sišao“ je u ovo dvorište, restoran je postavio stolove i život je prostrujao između starih zidova.
„To je bio gotovo mali letnji festival. U dvorištima Gradske kuće, okićenim, osvetljenim… Gotovo kao Dubrovačke letnje igre… Nastupali su vrsni umetnici iz zemlje i inostranstva”, seća se Miroljub Vučinić, tadašnji direktor Doma kulture.
Jazz orkestar Radio-televizije Beograd
Pod sjajem zvezda
Sve do 1985. godine, letnje noći su bile ispunjene zanimljivim programima Doma kulture pod tornjem i zvezdanim nebom. Koncerti klasične, rok, šlagerske i džez muzike, filmske večeri, predstave…
Subotički, inostrani, kao i oni najpoznatiji jugoslovenski umetnici, punili su ovaj jedinstveni prostor publikom. Nije to bilo potpuno ostvarenje projekta „Atrijum”, ali je bio blesak u mraku, u kome su ova dvorišta provela ceo vek.
Arsen Dedić u Atrijumu Gradske kuće
Kada se završilo leto ‘85, Subotica više nije bila ista ona od pre pet godina, a pogotovo ne ona iz 1969. godine. Pejzaž oko Gradske kuće u mnogome se promenio. Umesto parkinga, na Trgu Slobode je osvanula fontana, nestao je saobraćaj i šetači su zagospodarili centrom grada. Jedan za drugim otvarali su se lokali modernog tipa – „kafići”, i menjali mapu noćnog života do tada nezapamćenom dinamikom. Neke nove slobode tražile su promene i osvajanje novih prostora. Fontana i preuređenje partera gradskog jezgra, poput lančane reakcije su pokrenuli mnoge da daju svoj doprinos ovoj renesansi.
I dok je dvorište Gradske kuće tokom proteklih leta bilo stalno otvoreno, te godine su se kapije otvarale samo uoči održavanja programa.
„Agros-centar“ je postavio stolove na trg i izgleda, nema više interesa da drži bife u dvorištu. Uostalom, na tako malom prostoru se mogu priređivati samo muzički programi i kamerne predstave. Znači, ne isplati se”, za „Subotičke novine” kaže Ivan Tikvicki, producent, i dodaje: „Za kvalitetan program su potrebne pare kojih mi nemamo, a prostori kojima mi raspolažemo ne obezbeđuju ni minimalan prihod.”
Nakon te poslednje sezone svetla su se ugasila i ovoj priči je došao kraj. Atrijum je ubrzo zaboravljen a za njim je i ugašena ustanova “Dom kulture”.
Zaključak
Krajem šezdesetih godina, zamisao da se u dvorištima Gradske kuće uredi ono što danas zovemo tržni centar, a da celo zdanje postane dom ustanovama kulture, bila je sjajna za ono vreme. Ona je zanimljiva i danas, ali tada, u kontekstu vremena socijalizma i masovne izgradnje gradskih blokova bez trgovačkih i ugostiteljskih sadržaja, ova ideja je razbuktala maštu subotičke javnosti, pogotovo one mlađe.
Osamdestih godina, stare subotičke ulice počele su da dobijaju nekadašnji romantični izgled. Stilski kandelabri su zamenili neonsko osvetljenje, stare fasade su obnovljene pa je poraslo interesovanje urbanista i investitora za neke druge pasaže i skrivena dvorišta u centru grada. Ni ta ideja nije sprovedena do kraja a već su tokovi i trendovi premeštali život na neke druge gradske prostore. Sutra će to možda biti neki moderan šoping mol, sličan onima koji su opustošili stare lokale u centru mnogih gradova. Mladim generacijama s kraja šezdesetih i onima iz sedamdesetih, san o Atrijumu koji bi bio baš po njihovoj meri, izmicao je iz godine u godinu, kao i mladost.
(Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia, br 19, u izdanju Istorijskog arhiva Subotice)
Tibor Sekelj ovde je drzsao najbolja predavanja, ne samo o esperantu, putovanjima prijateljima – imao ih 6.000.000 – kako je bilo na plakatu i u najavi.
Esperanto u gradu tada je bio na visini kulturne delatnosti. Neznam kako VRATITI – tada bi se kvario biznis trgovcima koji su nastanjeni u gradskoj kuci i to okolo. Toliko za kraj
samidiano SZÉKELY u to vreme bio je direktor MUZEJA koji je bio u sklopu ove zgrade – bilo je to vezano za kulturu, umetnost i druzsenje, i za setjanje. DGY – SU
Jedno veče, jednog od tih leta, kada je dvorište bilo otvoreno (otvoreno je bilo samo dvorište sa ulazom prema Trgu slobode), svoj koncert je imao Zvonko Bogdan uz pratnju tamburaškog orkestra Miloša Velikog. Koncert je bio na visokom nivou, dvorište je bilo krcato, više ih je stajalo nego sedilo (ostalo mi je u sećanju i mislim da ga neću zaboraviti).
Nije baš sve bilo tako idealno…smrdela je kanalizacija, ljudi su se osećali klaustrofobično između visokih zidova, a nisu svaki dan bili Tibor Sekelj, Arsen i Zvonko Bogdan…pa su tim drugim danima gosti bežali u baštu „Borca“ (ako se još neko seća na Korzu), u debeli hlad gelegunja, na belom šljunku i čistom vazduhu! Kafići su počeli da otvaraju letnje bašte, lepo je bilo sedeti ispred Yu-festa, lepše nego među zidinama, pa je taj projekat i propao iz jednostavnog razloga – zato što nije bilo gostiju!!! Više žalim baštu „Borca“, mada su nam vrapci srali na glavu pa su se konobari penjali da ih jure (onda je još, zamislite, bilo vrabaca!), nego atrijum Gradske kuće, to je bila promašena ideja. Zamišljeno je bilo da sve kapije budu stalno otvorene a to se nikada nije desilo, mada ne verujem da bi i to nešto promenilo…bar ne na duže vreme.
Ako nista drugo, svetla strana je sto je izbacen saobracaj iz uzeg centra grada. Jos kad bi se izbacio iz Dimitrija Tucovica, dela Brace Radica od biblioteke do Segedinskog puta, kao i Cara Dusana, Subotica bi dobila skroz zaokruzenu pesacku celinu.
Ovo za Atrium je stvarno bila promasena ideja, ali nazalost, tada su se smenjivale i glupost i genijalne ideje (danas samo glupost preovladava). Jedino sto cu uvek da prozivam onog maloumnika koji je dozvolio da se useli Mek u simbol grada! Simbol zapadne potrosacke kulture sa hranom loseg kvaliteta moze da bude u Subotici bez problema, ali jednostavno nije mu primereno da bude uvaljen u zgradu po kojoj je Subotica ono sto jeste, kao i onih par radnji sa obucom, jednostavno to je mesto za nesto oko suvenira, i neki boemski kafic, a ne butik patika, sportke opreme, filijale banaka…jedino sto im nije palo na pamet je da uvale i koju kockarnicu/kasino.
Čestitam Lansky na temi.Odlično obrađena, iscrpna. Znaš šta me čudi: da se niko nije setio da iznajmi taj prostor. Predpostavljam da bi okolni kafići i „bašte“ opusteli? Trend u državi je krenuo: rasprodaja poljoprivrednog zemljišta, „Beograd na vodi“, i dr. Subotičke primere već i vrapci znaju. Zašto ih više nema kod Gradske kuće .Ona je primer i dokaz ponašanja gradskih vlasti.ukoliko bi je prodali, dali u koncesiju ona bi danas bila lepša, ne bi prokišnjavala, imala bi primerno stepenište, a o sadržajima da ne govorim.Ostala bi naša dika, ovako sve više postaje ruglo.Glasam ZA.