Austrougarska cigla

Jedan vek nakon nestanka srednjoevropske imperije sa ovih prostora, sećanje na ta vremena čuvaju uglavnom stare palate. Graditeljstvo je predodređeno da bude ono po čemu će Subotica pamtiti staru carevinu.

Može biti da je svest o tome kako je nekad bilo sve solidnije i jače, doprinela da se i danas sa poštovanjem odnosi prema staroj – cigli.

 

Ciglana u Keru 

Molcerova, Mačkovićeva, Glidova i Prokešova ciglana, nekad su okruživale grad koji je rastao, i snabdevale ga onim što čini osnovnu ćeliju svake građevine.

Grad od zemlje

Nikad do kraja nije rasvetljeno kako je i od kuda dopremljen kamen za subotičku srednjovekovnu tvrđavu. U vreme kada je jedini transport predstavljala konjska zaprega, u prostranstvu crne zemlje i ilovače, koja se na kiši pretvara u blato, svaki stameni materijal vredeo je dvostruko. Na pečenu opeku i crep Subotičani su morali da čekaju pokretanje ciglana tako da su kuće pravljene od blata, a krov se prekrivao trskom.

Jedna karta grada iz polovine dvadesetog veka pokazuje da su objekti od opeke građeni uglavnom u centru grada, a njih okružuju velika naselja kuća od naboja.

Subotica 1950. godine:

Žuto: Nabijana zgrada

Crveno: Zgrada od cigle

Najkvalitetnije serije imaju na sebi pečat proizvođača

Kada je država premrežena gvozdenim putevima, u Suboticu su železnicom počeli da stižu i drugi čvrsti materijali. Kamena kocka za puteve, za građevine… Grubo ili finije obrađeni kamen počeo je da se pojavljuje na fasadama i ogradama pojedninih vila i palata, ipak, fasadna cigla nije izlazila iz mode. Na onim kućama gde je upotrebljena, nakon više od jednog veka vidimo da je položila test vremena.

Tokom XX veka standardni  format cigle se promenio, ali je ona „austrougarska“ nakon rušenja starih kuća korištena ponovo, blagodareći kvalitetu. I pored toga, to je bio polovni građevinski materijal u kome niko nije video potencijal.

A onda, na kraju veka, „austrougarska cigla“ u našem gradu doživljava pravu renesansu. Ono što smo mogli da vidimo u časopisima, nije ona izlazila iz mode u svetu, štaviše, ušla je i u enterijer na ogoljenim zidovima, ali to je neka druga, njihova cigla. Naša je, verovatno zbog toga što smo je imali u izobilju pred nosom, počela da se koristi kao dekorativna ili fasadna. Od statusa polovne, ta cigla je postala antikna roba.

Mada je i ranije bilo kreativnih poduhvata, za prvi značajniji objekat potpuno uređen starom ciglom, uzmimo kafe SAX (1998. godine). Poigravajući se sa starim građevinskim materijalom (cigla, grede, biber crep, keramika…), Zoltan Horvat „Cološ“ je tada izgradio jedan sasvim jedinstveni ambijent.

Tih godina počela je i velika potražnja za ovim materijalom. Najviše se koristio za zidane ograde i roštilje, ali i za čitave fasade. Naravno, zbog limitiranih količina stare cigle, cena je rasla, pojavili su se stručnjaci, specijalisti… a i prva „afera“. Kada je razgrađeno staro pozorište, stari materijal je promenio adresu, što nije promaklo Subotičanima koji znaju šta vredi. Samo dve decenije pre toga, te cigle bi otišle za šupe i garaže, možda čak i na deponiju, kao brdo sitne granitne kocke pre toga. Ovako je dobila novi život, neki tvrde – na jednoj velikoj zidanoj ogradi.

Kažu da bi takvu ciglu mogli napraviti i danas, ali bi ona bila skuplja.

Lansky

---

---