U Muzeju starih automobila u Beogradu, jedan od najzanimljivijih modela je francuski „Šaron“ iz 1908. godine. Neobičan auto, nalik na kočiju sa luksuznom karoserijom tipa Landolet. Vlasnik muzeja i kolekcije „oldtajmera“ Bratislav Petković, pričao je kako ga je početkom sedamdesetih godina pronašao u Tavankutu kraj Subotice.
Prvi put ga je video na jednoj fotografiji sa Palića iz 1928. godine. Raspitujući se, doznao je da se jedno vreme njime vozio Kralj Petar I Karađorđević. Do 1912. godine je bio deo dvorskog voznog parka, između dva rata je služio kao taksi vozilo u Subotici i na koncu završio u Tavankutu.
Pošto je tih godina dolazio u tavankutski „Medoprodukt“ po kesten pire za svoju poslastičarnicu, Petković se dao u potragu za ovim retkim vozilom. Po njegovim rečima, našao ga je u jednom seoskom dvorištu. U zamenu za njega doneo je novi traktor a ovog oldtajmera je popeo na prikolicu i tako ga paradno provozao subotičkim ulicama.
Bilo je to tridesetak godina nakon rata, kada je na ulici još bilo nekoliko primeraka predratnih vozila koji su odolevali vremenu. Bilo bi ih sigurno više da svetski rat nije mobilisao sve što vozi i vuče, a nakon rata, nova vlast konfiskovala većinu preostalih privatnih auta.
Foto: Pertič
Tek po neko se odvažio da nadmudri vlast i svog ljubimca rastavi ili onesposobi i tako sakatog ga sačuva u nekoj garaži. Kada su se ponovo stekli uslovi za vožnju, problem su bili delovi, gume… Šezdesetih godina novine pišu kako subotičkim ulicama jezdi jedan „Ford“ još od 1930. godine. Njegov vlasnik, Fabijan Horvatski, pričao je tada kako je bio senzacija u Subotici kada ga je kupio, a nakon 35 godina je i dalje atrakcija, ali muzejska.
Prvi subotički četvorotočkaši
Ponosni vlasnik prvog automobila u Subotici, bio je apotekar Zilberlajtner. To čudo su Subotičani ugledali jula 1901. godine a već 1905. godine održana je auto trka između Sombora i Subotice. Automobili su prvo jurili u Sombor a sutradan nazad. Tako je počeo vek automobila u našem gradu. U Subotici se već dvadesetih godina govorila fraza da „automobil nije luksuz nego potreba“, međutim, letimičan pogled na imena i status vlasnika mašina, govori da je to bila privilegija bogatog sveta.
Doček mađarskog auto-kluba na graničnom prelazu Horgoš
Naravno, nisu svi vlasnici bili bogataši ali samo buržoazija je imala vremena da se automobilizmom bavi kao sportom. Ne na onaj način kao što danas izgleda auto-moto sport. Imućni vlasnici limuzina su imali svoje vozače-mehaničare koji bi ih vozili na određene turističke destinacije. Ako bi to bili kolektivni izleti sa ostalim vlasnicima automobila, avanturu je predstavljalo druženje i savladavanje tadašnjih drumova. Automobilski klub u Subotici je osnovan 1925. godine, pod pokroviteljstvom Njenog Veličanstva Kraljice Marije.
Iz zaostavštine Auto moto kluba Subotica
Tih godina se voze marke: Ford, Fiat, Citroen, Peugeot, Renault, Opel, ali i Essex, Cadilac, Aris, Torpedo, Okland…
Aktivnosti kluba su išle i u pravcu poboljšanja putne mreže i signalizacije. Na graničnom prelazu Horgoš, postavili su tablu da se u Jugoslaviji vozi desnom stranom.
Godine 1929. je u Subotici bilo 160 putničkih automobila, 45 teretnih, 6 autobusa i 35 motocikla. Radionice za poravku tih godina nosile su moderna imena : Metropol garage, Weingand & CO, Automobilia… Prva benzinska pumpa bila je „Vaccum oil company“, ispred kuće na broju 4 u ulici Braće Radića.
Krajem tridesetih, kroz Suboticu je konačno prošao auto put, kako se tada zvao savremeni betonski drum. Bio je to međunarodni put koji je počinjao od Lamnša i kroz Evropu vodio sve do Bosfora (Kale – Istambul). Još i danas je u funkciji deo te trase između Subotice i Novog Sada.
Izgradnja auto puta Subotica – Beograd
Lansky
Lansky-Hvala za ovaj predivan članak. Još je neko , malo pre WW 2 rekao „A Tavankut ko Tavankut“-bio i ostao, jedinstven i specifičan po mnogo čemu.
Taj betonski put prema Novom Sadu moji stari su zvali sve(ts)cki put. Moj teca i tetka su vrlo brzo posle rata, negde pedesetih vec imali bmw motocikl i ubrzo i opel olumpiju. Po njihovoj prici vrlo malo puteva je bilo sa tvrdom podlogom u Vojvodini i zimi je vrlo cesto bilo nemoguce stici do nekih mesta. U bosni, koju su prolazili na putu za dalmaciju nije bilo osim u Sarajevu benzinskih stanica i gorivom su se snabdevali kod kamiondzija kojih je tu i tamo bilo. Ali ne treba ici tako daleko, odlazak ficom sa mojim roditeljima na more meni se uvek cinio poduhvat slican onim putevima prvih istrazivaca u nedodjiji. Prva druga treca cetvrta i 60km/h , nikad stic . Danas sam za vikend napravio vise km nego sto je od Su do Splita.
@Croat…Samo nemoj zaboraviti da je tih 60 na sat bio ogroman napredak u odnosu na zapregu kada se takva relacija prelazila danima. Seti se kako su po kisi putovali pop Cira i pop Spira, a oni su bili privilegovani. Fica je na dobrom i pravom putu mogao razviti i 80-100 na sat. Ja nemam kondiciju za duze voznje jer uglavnom vozim po gradu i nesto malo prigradski, ali smo prosle nedelje isli autoputem za NS na koncert Psihomodo pop (bilo je ludilo). Vec na pola puta me je pocela boleti desna noga na gas papucici. Interesantno, u povratku nije bilo problema. Valjda sam se do tada malo prilagodio. Naravno, alkohol je bio nula iako se obilno tocilo pivo koje su Novosadjani pili jer, ili imaju resen prevoz, ili im nije bas jako daleko peske. I sam namerno odem gradskim autobusom ako znam da ce se malo vise popiti, a vratim se peske nekoliko km da se malo izduvam.
@Pravdoljub
Da se malo našalimo, ali siguran sam da ste čuli za ovu šalu.
Neki tavankućani koji su bili u poseti kod svojih rođaka u Japanu u Tokiju, prilikom povratka su na železničkoj stanici u Tokiju tražili da kupe vozne karte za Tavankut.
Najviše su se iznenadili kada su rekli šta žele da kupe, a prodavačica voznih karata na šalteru njihove željezničke stanice ih je upitala da li žele vozne karte za Donji ili Gornji Tavankut.
Postoji jedan citatat koji se pripisuje Nemackom caru Wilhelmu a datira navodno iz 1900 godine “ Automobil to je jedna prolazna pojava. Moda kao i svaka druga, dodje i prodje“ Ako je on to stvarno rekao onda se je grdno prevario. U svakom slucaju u pocetku su ljudi bili vrlo skepticni prema kolima koje su isle bez konja. Postoje mnogi zakoni o bezbednosti kretanja prvih takvih vozila. U Engleskoj je donesen cuveni Red Flag Act koji je bio na snazi citavih 30 godina i i kojim je ogranicena brzina na 4 milje na sat, a u naseljenim mestima na samo 2 milje na sat. Osim toga ispred vozila je morao hodati/trcati jedan covek sa crvenom signalnom zastavicom i opominjati pesake da se sklone sa ceste. Zakon je propisao takodje da u samohodnom vozilu moraju za svaki slucaj biti prisutne najmanje dve osobe. U nekim USA gradovima vlasnici automobila su bili duzni da tamosnjim gradskim vlastima najave svaku automobilsku voznju pre nego sto sednu za volan. U Svajcarskom kantonu Graubünden je bio od 1920 do 1925 godine jedan zakon na snazi koji je apsolutno zabranjivao koristenje automobila na teritoriji kantona. Kod nas u Subotici je bilo za posleratne prilike, relativno vise automobila. Pravi automobilski boom nastaje krajem 50 – tih i pocetkom 60-tih godina. Naravno bilo je tu i Ruskih Pobeda, Ceskih Skoda, Opelovih modela itd. Uz nacionalnog Ficu i Zastave 1100 J, sklapali su se u nasoj zemlji (Kragujevac) i za ono vreme vrlo lepi i solidni modeli FIAT 1400B. Ako je vozilo imalo oznaku 1400 BJ onda je sa sigurnoscu montirano i nasoj zemlji. Istine radi ta vozila se nisu mogla kupovati od strane privatnih lica i bila su iskljucivo za sluzbenu upotrebu u preduzecima ili organima vlasti. Da bi stekli sliku o vrednosti jednog fice (Zastava 600D) iz 1960 mogu reci da ga je moj otac tada platio 916000 Dinara. Vrednost nase istina stare ali odlicno odrzavane i vrlo komforne kuce u Kertvarosu je bila oko 700000 dinara. Putna infrastruktura je bila jako losa i jedno putovnje od Subotice do Dubrovnika preko Sarajeva, je iznosilo minimum dva dana. Bila je to voznja po ocajnim putevima punih rupa nasipanih sitnim sljunkom i neopisivo prasnjavih. Putevi puni serpentina i uzbrdica i nizbrdica, i putnici su cesto gutali vlastitu prasinu koju su pre toga napravili u krivini. Tome odgovarajuca je bila i brzina kretanja. uglavnom 40-60 km/h. Sa druge strane mogli ste se kilometrima voziti pre nego sto vam dodje neko vozilo u susret . Benzinske pumpe, moteli i slicno su bili prava retkost narocito u manjim mestima po provinciji. Benzin se mogao kupiti u ducanu (seoska zadruga) Obicno bi imali negde u straznjem dvoristu iza prodavnice nekoliko metalnih benzinskih buradi, istíh onih kojima se snabdevaju vojske na frontu. Prodavac je imao jednu kantu, zapravo nesto kao predimenzioniran bokal od valjda jedno 10 litara zapremine i onda je u njega rucnom pumpom iz bureta pretakao gorivo i na kraju pomocu levka sipao u rezervoar, zapravo dao musteriji da ona sama sipa jer se on oko toga ne razume. Zbog toga se niko nije uzbudjivao bilo je to nesto sasvim normalno. Posedovati automobil nije bilo nesto svakodnevno i ljudi su se prema njemu odnosili sa velikom paznjom, cuvali ga i dobro odrzavali.
@Avet…Sada sam se setio malo bezobraznijeg vica. Japanci resili da unaprede poljoprivredu u Tavankutu i gledaju kako Stipan i Pere kose zito i dosete se da montiraju jos jednu kosu na drugu stranu da ne bude praznog hoda. Potom se sete da ovoj dvojici otpozadi zavezu grablje koje ce sve usput sakupljati. Potom Pere rece:“Stipane, ove grablje me zagaju u gujcu!“ Stipan zapita:“U cemu je problem?“ Pere:“Pa, poc’o mi se dizat’!“ Stipan:“Kontrolisi se, jer ce ti na njega svezati fenjer, pa cemo i nocom morat’ radit’!“ Verovatno svi znate ovaj vic, al’ nisam mog’o da izdrzim da ga ne napisem. Mozda postoji neko ko ga ne zna. To je u stilu :“Moj tavam, moje listve, silazim kako ja’ocu1″ Ima jos dosta dobrih viceva, ali se udaljavam od teme. Ne mogu da izdrzim zbog jos jednog. U Tavankutu pita uciteljica pericu :“Sta ces ti biti kada porastes?“. Perica:“Booozeee, uciteljice, pa bicu bac Pere!“
U Tavankutu u jednoj staji mora da još uvek postoji prekriven senom jeda predratni BMW…pre više godina sam video nešto slično .U Subotici blizu gubogyara u staroj ostavi se odmara isto jedan neidentifikovni rubustan auto…Ima ih više-sakriveni a neki zakopani po dvorištima da ne bi pao u ruke raznih vlasti tokom istorijskih vihora…
Kertvatos sto se tice Bosne tvoja prica se poklapa sa pricom moje tetke koja je jos dodala da su ljudi bili neverovatno gostoprimivi i da su slucajnog putnika rado primali u kucu. Tako su i oni par puta prespavali kod potpunih neznanaca
@ Croat
Drago mi je da jos ima ljudi koji pamte automobilske voznje iz vremena od pre 65 – 70 godina. To nije bilo puko putovanje iz tacke A u tacku B. Sednes u kola i odvezes se tamo kuda si naumio. To nije bilo tako i tadsnja putovanja su vise nalikovala nekoj mesavini naucne ekspedicije i Holivudskog avanturistickog filma. Valjalo se je pre odlaska na put raspitati i posavetovati sa ljudima koji imaju vec nekakvo iskustvo sa tim putovanjem i znaju na sta treba obratiti paznju i kakve sve stvari treba obavezno poneti sa sobom . Nije mi poznato da li je tada trubljenje u krivini bilo obavezno , ali je sa sigurnoscu ta automobilska truba bila nesto kao zivotno osiguranje. Mimoilazenje u krivini na uskoj cesti, sa vozilima iz suprotnog pravca je bilo jako opasno i neretko jedna vrlo zahtevna saobracajno tehnicka operacija. Tim pre jer su vecinom ta vozila bili teski kamioni „FAP“ ili FIAT OM dobro natovareni a ponekad i pretovareni balvanima i rezanom drvnom gradjom. Zaobilazenje takvih kamiona na putu bilo je opasno po zivot. Da se ne bi gutala prasina i smrad crnog dima iz aupuha bilo je najpametnije zaustaviti se i sacekati neko vreme da se kamion dovoljno udalji. Jednom prilikom smo se vracali sa mora i svratili u posetu kod ocevog starog prijatelja na Cetinje. Odatle preko prevoja Cakor presli preko Prokletija i onda dalje za Beograd odnosno Suboticu. Za nas ljude iz Panonije je taj planinski prelaz bio jedinstveni dogadjaj. Zaustavili smo se u nekom selu da se u tamosnjoj prodavnici snabdemo sa nesto provijanta i naravno odmah gomila radoznalih oko nas. Jedan je pokazao prstom na nasu reg. tablicu „SU“ i strucno objasnio ostalima – Suvareka. 🙂
A ovi s vicevima… baš su duhoviti, čudo jedno.
Nego, zar to ne spada u vređanje na etničkoj, nacionalnoj, ili već nekoj osnovi?
Kertvatos, nazalost tetka je preminula al i dalje pamtim te njihove price identicne vasim ! Tacno su to govorili i za kamione i obilazenja! Al interesantno mi je bilo da su u Splitu uspeli popraviti motocikl za 2 nedelje tako sto su poslali telegram i narucili deo iz beograda. Taman kad je odmor bio gotov , stigao deo, motocikl popravljen i vozi nazad. Tetka rece da je u jednom delu toliko bio strm put da je motocikl jedva isao u prvoj brzini! Lokalci u Kastelima su ih na plazi gledali kao da su vanzemaljci. Turisti su bili jako retke ptice . Uz obalu jednostavnije je bilo putovati brodom, putevi su bili jos gori
„Nego, zar to ne spada u vređanje na etničkoj, nacionalnoj, ili već nekoj osnovi?“
ako imaš manje od 15 godina ne bi trebalo da piskaraš komentare po internetu. ako imaš više patetičan si.
@Ni…Nikako viceve o nekim narodima, a pogotovo o lokalnim populacijama, ne mogu nazvati vredjanjem. To postoji svuda u svetu. Uzgred, naveo sam viceve o Bunjevcima, a i sam sam Bunjevac i Hrvat, ali samo pola. Za drugu polovinu verovatno nema dovoljno predvidjenih karaktera. Naravno, svi pricamo viceve o raznim narodima i lokalnim zajednicama i to nije iz zlobe, vec zbog zabave, ali u tim vicevima ima i manje, ili vise istine. Ako se neko zbog toga vredja, njegov problem. Zato sam najvise voleo Monty Python jer nikoga nisu stedeli, a najvise su se zezali na engleski nacin razmisljanja i ponasanja. To je bila savrsena samokritika.
Odličan tekst