Avet iz dračinjaka

Svemu dođe kraj, izađe rok trajanja kako je to pokojni bać Bartula znavo kast. Kako je znavo kast tako mu se i desilo-došo mu je kraj. Umro je u svojoj 90-toj godini. Što kaže svit lipe godine.

Kad je umro, kaki je i red uveče oko sedam sati nakupilo se svita na virastaš. Niji je bilo tušta a di bi i bilo kad su bać Bartulini vršnjaci i društvo već odavno poumirali. Nakupilo se, i to kod bać Barule na salašu nji jedno petnajst do dvadest duša.

Kaki je i red, izmolilo se sve šta se mora izmoliti, a pošto je umro u bolnici tamo je i osto do sarane. Njegova slika je bila na dolafu uskraj opasana crnom pantljikom i nuz kraj zapaljenom svićom.

Kad se pozavršavalo sa molenjem , izašli pinceri – komšija Grga i snaja Kata , počastili svit pogačicama, brbljušom, i kad se malo pojilo i popilo za dušu, svit lagacko krenijo kućama. Jedni tamo , jedni onamo.

Nesto , Liza i Gabriška su imali fajin do njevog kraja, borme tribalo je tabanati. Iđu oni i divanu o svačem, na jednom mistu nije bilo uličnog svitla, a nika šumica i iza tog dračinjaka par kuća.

suma

Iđu oni kad jedared veli Gabriška

“Čujete?“

„Ha, šta?“ veli Nesto. „Ne čujem ništa, pričinjava ti se, a možda je i bać Bartula ahahahahahahaa, u smi Nesto“

Al oš očin ! Zasto on sa smijanjom, mrak ku tisto a štogod iđe i bembuče i to iz dračinjaka. Vikne Liza:

„BIIIIIiIIIIIIIIžmoooooooooooooo“ i u trk, dva koraka i zapne joj papuča i padne sva se prikošedila. Gabriška se počeli krstit, a Nesto, on zalego u jendek i viče iz nikog šenflika: „Ajte vamo, ovo su vražja posla!“

Ove dvi nike, jedna priko druge utrču u jendek, još Liza sirota oped pala i to ni pet ni šest – na Nestu, a ovaj je gurn’jo dalje i veli „ Ako priđe ova avet bliže, vaćajte šta stignete i udriiteeeeee! „

Ućutila ta Nestina avet i sad glede oni pa će lagano iz jendeka, kad iza leđa čuju štogod bakti. Oni se obazrli kad ono oped počelo bembukati. Oči njim se privikle već na mrak al stra je stra, i ku da su se dogovorili trkom – biž sad u dračinjak. Kako su utrčali u dračinjak Nesto opali glavom u granu i opruži se koliki je dugačak. Kako je pao tako i osto. Ove dvi će naprid kad jedared nika keretina, al fajinska, zareži iz mraka a ove dvi – mokre suknje. Stale i ni makac dalje.

Kad iz mraka kogod lampom kad ono Vranje sa sinovima, smiri bujtara. I niki se zagledo .

Nesto se počo dizat, a Vranje gledi, čovik i sam u čudu, pita ji šta se desilo. Dok su ovo troje na vrat na nos objašnjavali, Bać Bartulaaaaa, mraaaaak ,virastaš, joooooooj nika avet . Jedared  Siniša i Saša sinovi Vranjini viču:

„Tataaaa, jevo ga uvatili smo ga“-ovi oped zanimili ku mukije kake.

Stali , ukipili se i samo upravo gledaju u Vranju, ovaj upačijo lampom.

Kad Saša i Siniša vode štogod.

Ono ni pet ni šest niko šiše njim pobiglo iz korlata i gurnilo glavu u kabo di su zamećali prikrupu josagu. Konj ku konj, zaglavijo glavu i počo rzati, bujtar se poplašijo i počo lajati, a ovaj biž kroz dračinjak.

Sve u svemu, Vranje je vidijo koliko je sati kod ovi, kad su se poplašili od ždribeta, i odvede ji na salaš. Nesto je ošinijo oma iz cuga čet’ri fićoka brbljuše, a ove dvi sirote uzele od Vranjine žene Bare, čiste buđe i vele:

„Ajde Vranje, odnesi ti nas kući, ovaj muški nas i nije baš štogod utišijo“



KOMENTARI

  1. vujkovic goran kaže:

    Odlicna prica. Bas me je razgalila…

  2. rodjena u Tavankutu,,, kaže:

    Veoma autentično,,,kada čitam veoma lako zamislim situaciju jer je jako dobro opisan dogadjaj,,,dračinjak i buđe,,,eh taj naš Tavankut,,,da ga nema trebalo bi ga izmiliti,,,

  3. Gornjak kaže:

    „A Tavankut ko Tavankut“-veli naš svit. Lipo je živiti ode, imamo i šumu i jezero-imamo šta imamo, a šta nemamo ,valj će jedared biti. Ovaj naš pisak vijavac-fićkeš. Fale još samo klupice nuz ogradu, još samo dig‚di koja postoji al malo svita sidi i zvira okolo . Nije da nema svita, nego svit nema kada za sidenje. Danas je proštenje u Gornjem Tavankutu i gledam fajin našeg svita iz varoši i sa strane je došlo u svoj Tavankut.

OSTAVITE KOMENTAR