Postoji sačuvan snimak iz propagandnog materijala nemačke okupacione uprave u Beogradu. Osim svakodnevnih prizora, na njemu vidimo kako nemački vojni orkestar na Terazijama svira neke poznate srpske melodije. Iako je okupacija 1941-44. bila surova, prvenstveno zbog pokreta otpora, neprijatelj nije prestajao sa pokušajima da stanovništvo pridobije i „mekom silom“.
Italijani su u svojoj okupacionoj zoni besplatno prikazivali svoje najpopularnije filmove, ne bi li odobrovoljili neprijateljski nastrojeno domaće stanovništvo.
Dakle, ni okupatoru nije u interesu da vređa i ponižava onog koga želi da drži u pokornosti. Zašto bi onda, u mirnodopsko vreme, naša sopstvena vlast želela da se ruga stanovnicima jednog grada, tako što će, kao vrhunac jedne kulturne manifestacije organizovati koncert Mirka Pajčina, poznatijeg kao Baja Mali Knindža.
Kako izgleda repertoar ovog pevača, nije nužno podsećati, pogotovo one koji pamte devedesete godine prošlog veka kada su te „epske“ novokomponovane pesme stizale sa svakog zvučnika. Bio je rat, kada mnogo toga iskoči iz koloseka, da bi se posle svega vratilo u pređašnji poredak, onaj kome svako društvo teži.
I tada, kao i posle toga, Baja je bio kafanski pevač. Ni sam nije smatrao da spada u ozbiljne „narodnjake“ pa je kao autor prešao u „andergraund“ baveći se autobiografskim temama kao što su alkoholizam, kocka i drugi poroci koji su ga snašli.
Da li je neko pre deset, dvadeset, pa i trideset godina, u ono najcrnje vreme mogao u Subotici da zamisli da će ispred Gradske kuće da se kezi nekakav Džoker i da peva najprimitivnije nacionalističke pesme. I sve to o trošku građana, kao kulturni program priređen za njih?
Čak i oni koji su to priželjkivali, ne bi poverovali u to.
Postavlja se još stotinu pitanja kako smo došli do ovoga. Da li ovaj koncert organizuju naši sugrađani iz gradske uprave, ili to čine po diktatu centralne vlasti? Raspirivanje nacionalizma na najnižem nivou vidljivo je svakodnevno na naslovnim stranicama novina i televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Očigledno je da sa ulaže veliki napor kako bi se tokom cele godine raspršivao otrov mržnje i straha.
Kada se još to predstavlja kao kulturni sadržaj i na njega pozivaju građani višenacionalne Subotice, onda to predstavlja vrhunski cinizam.
S druge strane, možda smo to i zaslužili. Ne kao pojedinci nego kao stado.
