Iako se danas često smatra da je socijalistička privreda funkcionisala poput spojenih sudova i da su se sredstva uvek prelivala tamo gde nedostaje, tako da niko ne ostane bez posla, mora se priznati da je bilo i slučajeva kada je na vrata stavljen katanac a radnicima podeljeni otkazi. Nisu preduzeća bila prepuštena sama sebi, nekada su zdraviji delovi neuspešnih firmi pripojeni drugima, međutim, nije bilo moguće unedogled održavati fabrike koje su stvarale samo gubitke.
Ispred fabrike „Bačkaprodukt“ u ulici Jovana Mikića, početkom sedamdesetih godina, već pre zore su formirani redovi kupaca iz istočnoevropskih zemalja. Žersej se prodavao „kao alva“. Nije puno prošlo a „Bačkaprodukt“ je zatvoren. Govorilo se da je to prvi slučaj bankrota u socijalističkoj Jugoslaviji, mada su neke firme nestale i pre toga, kako god se to zvalo.
Subotički „Ludisti“
Godine 1966. direktor subotičke „Tvornice četaka Bačka“ dao je ostavku. Po njegovim rečima, nije se više osećao sposobnim da vodi ovu fabriku. Godinu dana kasnije se i dobar deo radnika našao na vratima. Preduzeće je loše poslovalo zbog primitivnog načina proizvodnje zasnovanom na isključivo ručnom radu. Uvođenju mašina protivile su se radnice. S razlogom. Mašine su bile brže i zahtevale su svega dvoje uposlenih umesto četrnaest, koliko ih je tada radilo na vezivanju dlaka. Teškom mukom su pogoni modernizovani, a o tome ko će dobiti otkaz, odlučivali su radnici – glasanjem.
Fabrika Vojvodina
Ova subotička fabrika proizvodila je marmeladu, voćne sokove, konzerve povrća, gotova jela i kompot. „Vojvodina“ je raspolagala sa skromnim postrojenjima u minimalnim higijenskim uslovima. Prerada paradajza u svetu je dostigla dvadeset puta veću brzinu nego što su to radnici ovog preduzeća mogli postići svojim proizvodnim procesom. Godine 1967. došlo je do prekida proizvodnje. Odlučeno je tada da ovaj pogon preuzme „Subotičanka“ i da primi trećinu zaposlenih, što je značilo neizvesnost za preostalih dve stotine. Ogorčenje radnika je bilo ogromno, ali to ništa nije moglo da promeni. „Vojvodina“ je prestala da postoji.
Oni koji pamte džemove i voćne sokove ovog subotičkog preduzeća, kažu da su bili odlični. Nažalost, mnogi potrošači se opredeljuju za povoljniju cenu na račun kvaliteta.
Fabrika tepiha Jovan Mikić
„Fabrika raspolaže bogatom riznicom istočnjačkih desena sa isto tako bogatim koloritom. Osnovna delatnost, proizvodnja rukom čvorenih tepiha perzijskog tipa i perzijskih mustri, proširena je mašinski proizvedenim tepisima“ – piše u katalogu fabrike tepiha „Jovan Mikić“, u vreme kada je taj kolektiv brojao 670 radnika.
Prvog dana januara, 1986. godine, preduzeće je praktično prestalo da postoji. Preuzeto je od RO „Mladost“ kao njihov „pogon B“.
Zašto je fabrika tepiha koja je postojala od 1924. godine i koja je imala ugled zahvaljujući dobrom dizajnu, odustala od posla?
Ručno pletenje tepiha zahteva težak i nezanimljiv rad. Sve manje radnica je bilo spremno da krivi kičmu i napreže oči, tako da je na ovom poslu ostalo svega nekoliko žena, iako su ovi tepisi bili traženi i imali dobru cenu. Nije bilo od pomoći što je još ranije uveden pogon za mašinsku proizvodnju tepiha, jer se on nije pokazao toliko uspešan. Neposredno pre udruživanja ove fabrike u UTIS (Udružena tekstilna industrija Subotice), odlučeno je da lokalna privreda izdvoji određenu sumu za sanaciju „Jovana Mikića“. Kako je vreme prolazilo, plate su bile sve manje, poslovalo se na ivici rentabilnosti sve dok nije počelo gašenje fabrike tepiha.
Kada je osnovana, zvala se „MEKKA, predionica i tkaonica istočnih tepiha d.d.“, a kada je nacionalizovana 1950. godine, puno ime joj je bilo „Jovan Mikić, fabrika tepiha i vunenih mazalica“.
Lansky
Postoje jasna ekonomska pravila kako se vodi jedna firma, fabrika ili preduzece. Ta pravila su svugde ista i vaze i za kapitalistu vlasnika fabrike, i za radnicki savet u samoupravljanju. Ko se tih pravila ne pridrzava taj jednostavno propada. Ko ne investira u buducnost i ne modernizuje proizvodnju, ko dozvoljava da ga konkurencija pregazi, taj zavrsava kao bankroter. Radnicko samoupravljanje u svom jezgru nije bilo lose, ali ljudi su ljudi i ostvarene profite u preuzecu radije podele danas, sada i ovde, nego da ulazu novac koji ce u nekoj buducnosti donositi dobar profit. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Na kraju ne bude vise ni vrabca ni goluba. Otpor modernizaciji koji je po pravilu skopcan sa racionalizacijom i gubitkom radnih mesta je velik,i predstavlja kocnicu napretka. Tome se moze odupreti socijalnim planovima i prekvalifikovanjem radne snage, kao i usmeravanjem radne snage prema trenutnim potrebama. Onaj ko je mislio da ce sa tehnologijom iz 19 veka moci da nastavi produkciju i u 20 veku se je preacunao i sam sebi stavio kamen oko vrata. Zato je parolu iz 50-tih godina – Fabrike radnicima, trebalo dopuniti i parolom – Ekonomija ekonomistima.
Da ne bude zabune, nisu propale samo Suboticke firme , nego i takvi ugledni fabrikanti kao AEG, Telefunken, i slicni. Nekadasnji pojam TV i radio kvalitete – Grundig, je danas jedna Turska firma koja izmedju ostalog pravi i aparate za kuvanje jaja.
graficki zavod p a n o n i j a ISTO JE IZ OVOG REDA, pa neki su POLOVICNO
BANKROTIRALI – SOUR G R A F I S – kao i ostali EMIS, SUBINA, skoro se ne-
mogu setiti. Zorka, 29. novembar, Mladost, Slavica, Zeljeznicar – imam 72 godine
dosta toga sam doziveo – preziveo, neka neko nastavi redosled, hvala DGY
I tačno je i nije tačno to što je napisano. Kod nas, u Srbiji, su propadale uspešne firme za koje je po prirodi posla kojim su se bavile prosto teško zamisliti da mogu da propadnu, ali su rasturane iz razloga da bi se, u to vreme 60-ih i 70-ih godina, na tržištu stvorilo „mesta“ za slovenačke i hrvatske proizvode u ekspanziji! Srbija je počela da postaje njihova ekonomska kolonija i vrhunac bahatosti bio je tzv. „Sever-Gorenje“, kada se „Gorenje“ kao pijavica-parazit zalepio za u to vreme (i do tada!) uspešni „Sever“ i toliko dominirao da je „Sever“ morao da zaposli PREVODIOCA na slovenački, jer gospoda u Sloveniji nisu htela da primaju dopise na srpskom, a nije im padalo na pamet da „Severu“ šalju bilo šta osim na slovenačkom. Priča se sada ponovila u mnogo gorem obliku posle sa njihove strane ciljanog raspada SFRJ i ratova, kada su nas „uzjahali“ posle 5. oktobra do mile volje! Ali da se vratimo na „Vojvodinu“. Kao klinac zarađivao sam sezonski na nošenju i selekciji voća u „Vojvodini“, to je bilo oko 1967-68., prema tome, još nije bila propala jer je zapošljavala sezonsku radnu snagu. Da li su negde u Americi tada 20 puta brže proizvodili, j..e mi se, takvi su im i proizvodi – golo đubre (i manje više sve ovo što se danas „dvadeset puta brže“ radi), a to što je „Vojvodina“ proizvodila onda tako „primitivno“, „ručno“, danas da imamo ZLATOM BI PLAĆALI! Ako se neko seća sokova „Sila“. O džemovima i sličnom da ne pričamo! Možemo samo da sanjamo vreme kada se i četka pravila ručno, to je bila četka, sada ne umemo ni četku da napravimo već uvozimo kinesko smeće!
Fabrike propale i otisle u stecaj i polako u zaborav, Greh i steta. ALI DIREKTORI mnogih od tih fabrika dobro napredovali i seli u dobre fotelje do dana danas i nikome nisu odgovarali.Tu je Jugokoza, 29 Novembar, Sever, Mladost i nema dosta mesta da se sve pobroje.O tome se dogovrno cuti i cuti,,,,,,,,,