Bapske priče i urbani mitovi

„Jedan dečak se plazio na križ pa je posle slomio nogu“ – pokušao je ovim rečima da objasni neke stvari jedan sedmogodišnjak svom drugaru koji je ležao u gipsu nakon loma butne kosti.

„Nisam se ja plazio ni na kakav križ“ – glasio je odgovor.

„Ja ti samo kažem šta sam čuo“ – tekao je dalje razgovor dva klinca iz Kertvaroša.

Prošlo je od tada više decenija, a ovakve i slične priče ne pričaju više samo deca i babe, već ih na neki savremen način prepričavaju i dnevne novine, pa i neke TV emisije. Možda teme nisu vezane za bogobojažljivo sujeverje, ali je diskurs i dalje banalan i na nivou sedmogodišnjaka sa početka priče.

Nekada su se novine bavile ozbiljnim stvarima, a priče iz zone sumraka pameti su bile rezervisane za usmeno predanje.

Jedna takva kaže da je kamen na sliku Bogorodice, na uglu ulica Šantićeve i Jovana Mikića, bacio mladić praveći se važan u društvu. Kamen je razbio staklenu sliku a ta ruka kojom je frajer bacio kamen – ostala mu je oduzeta. Tu legendu prepričava i Deže Čuso (Csuszó Dezső) u svojoj knjizi “Mesta naših molitvi 5” (Könyörgésünk színhelyei).

On navodi da je jedan nesrećan slučaj prethodio i podizanju ove ikone. Na tom mestu je grom udario u zapregu koju su vozili otac i sin. Kad je video sina kako leži bez svesti, otac se molio Bogorodici za život deteta, i ona, ili neko njen na nebu, vratio je u život dečaka.

Dalje kaže da je posle toga podignut ovaj spomenik i da je od tada prošlo 139 godina.

Posmatraču koji ne zna puno o spomenicima pored puteva podignutim u slavu Boga, ovaj je posebno zanimljiv jer su na drugim mestima u gradu to najčešće kameni krstovi, a ovaj „Subotičkoj srećnoj Devici Mariji“, ima drugačiju formu. Vernici ga svih ovih godina redovno posećuju. Uvek je ispred ikone cveće i nekoliko sveća, a nekada je ostavljan gore i sitan novac.

Nakon što se desilo ono sa kamenom i osušenom rukom, ispred slike je postavljena rešetka tako da je ona sada slabo vidljiva. Na slici je Rafaelova „Madona sa stolicom“. Rešetka je ipak najsigurnija, jer priča o tipu kome se oduzela ruka ili dečaku koji se plazio na krst, nema više onu snagu kao nekad.

Urbani mitovi

U stara vremena su novosadski novinari odlazili u kafanu „Maroš“ na Futoškom putu. Priča kaže da je Šaca jednom malo više popio kada se iz „Maroša“ uputio prema Telepu.

Bila je hladna noć i prolazeći pored groblja svratio je do kapele gde je gorela sveća. Tu se sklonio i zaspao. Kada je ujutro naišao grobar i video Šacu gde spava na mestu rezervisanom za pokojnika, pozvao je milicionera. Plavac je došao da osmotri situaciju kad ga je „mrtvac“ udario po ramenu i rekao – „Baš tebe sam čekao!“.

Predstavnik zakona i reda se, navodno, posle danima oporavljao od šoka u bolnici. Priču je objavio „Magyar szo“, opisujući neke novinarske anegdote povodom jubileja lista.

Subotičani istu ovu priču prepričavaju već decenijama, ali ona je smeštena ovde u Suboticu, i ne pominje nikakvog Šacu već jednog drugog, svima znanog Subotičanina. Kunu se ljudi da je baš tako bilo jer im je to rekao neko kome veruju. A kada im to ispriča neko iz drugog kraja zemlje, kako se identični slučaj desio tamo, ili čak na nekom drugom kontinentu, počinju da uviđaju da to ustvari nije istina, već mit.

Definicija urbanog mita i kaže da njega prenose oni koji su uvereni u njegovu istinitost. Za razliku od drevnih legendi, urbani mit je smešten u moderni svet. Najčešće su to krajnje bizarne priče sa seksualnom konotacijom ili nekakvim horor zapletom, baš kakav je i ovaj iz grobljanske kapele.

Urokljivo oko

Zaostalost i neprosvećenost u srazmeri je sa moći onostranih sila. Ako tražite crnu magiju ili veštice, najpoznatije su one iz rumusnkih zabiti, nikako neke iz Amsterdama ili Londona.

Kako stvari stoje u nas, može se videti po detaljima koje ljudi kače na sebe ili na retrovizor u kolima.

Na ceni su hodžini zapisi i majstori za skidanje uroka. Nije teško naći stručnjaka za skidanje (oglašavaju se) ali niko ne zna kako doći do onoga što po narudžbi nabacuje zle čini nekoj vama omrznutoj osobi. Po svakoj logici, ako ima posla za skidače, onda neko radi i nabacivanje.

U zoni totaliteta

Te 1999. godine sve je pošlo naopačke. Naopako izokrenute tri šestice (666 = 999 = zlo i naopako) godina u znaku Velike zveri, a mi smo proleće dočekali na najgorem mestu na svetu.

Smak sveta u ulici Ferenci Ibolje

U bioskopu Zvezda se spremala  premijera filma „Armagedon“ a povrh svega, za leto je najavljeno potpuno pomračenje sunca, prvo nakon 1961. godine. Sve je nagoveštavalo skori Sudnji dan.

Zato ne treba kriviti bombardovani i sluđeni narod što nije hteo da gleda pomračenje sunca. Evropa se spremala da vidi ovaj fenomen, turisti iz drugih krajeva su pristizali u zonu iz koje će se videti totalno pomračenje, a kod nas je televizija dramila da se ostane kod kuće, spuste roletne, da je najsigurnije ispod betonske ploče… Svoj momenat dočekali su razni proroci i u horu sa tadašnjom ministarkom zdravlja upozoravali na opasnost. Ulice u Srbiji su ostale puste.

Kada su to veče pristigle slike iz Evrope, bilo je jasno da smo ispali smešni.

Ipak, bilo je i ljudi od nauke. Nije tu reč o onim hevi-metalcima što su uz pivo posmatrali pomračenje na Kalemegdanu, već o mladim istraživačima i učenjacima koji su iz cele Srbije pristigli na sever, u Horgoš i na Kelebiju, kuda je prolazila “linija totaliteta”.

Foto reporter je zabeležio  Subotičane, kod kojih  je atmosfera bila relaksirana:

Ispred  YU Festa

Na korzou

Sledeće potpuno pomračenje Sunca, stanovnici Srbije će videti 2082. godine

Lansky