Bela Duranci – čuveni subotički “dođoš”

Zvonko Bogdan, Danilo Kiš, Duško Radović, Bela Duranci… ruše  starosedelačku teoriju o „ođošima“ i „dođošima“. Niko od njih nije  Subotičanin od starine. A opet, gotovo sve što o Subotici znamo  čuli smo  ili pročitali u njihovim pesmama i pričama. Iz Belinih možda najviše…

Pusti su gradovi bez ljudi kao što je Bela Duranci.

 

A sve je počelo između Bača i Bođana. Dva “sveta grala” ovdašnje istorije.

Rodio sam se na Tomori pustari. Tu je bio čuveni kaštel koji je podigao nekakav vojskovođa koji je poginuo u Mohačkoj bitki. Posle će ovde biti crkveno imanje. Moj dalji ujak Lajčo Budanović bio je jedan od tamošnjih biskupa. U vreme kad sam se rodio, upravnik imanja bio je mamin brat, a ona je bila domaćica. Tata mi se ovde udao. Odatle smo otišli u Selenču. Iz nje u Bački Monoštor a zatim u Bođane, gde je tata bio beležnik. Sećam se da sam se u Monoštru igrao na obali Dunava, koja se belasala od školjki. Toliko je voda bila čista. U Bođanima sam se preko freski Hristifora Žefarovića prvi put upoznao sa visokom umetnošću i verovatno već tada odlučio čime ću se u životu baviti. Gimnaziju sam upisao u Somboru, a završio u Subotici. Petog januara 1945. došao sam u Suboticu i u njoj ostao zauvek.

 

Pa kakva je ta Subotica koja je zavela čoveka koji je fakultet završavao u Beogradu i Pešti a nakon što se nagledao galerija u Raveni, Firenci, Parizu?

Sve na svetu zavisi od mnogo čega. Za Suboticu, kakvu znamo, bitna su najpre dva jedanaesta septembra. Tog datuma 1697. godine, posle strašne Senćanske bitke u kojoj je Eugen Savojski žestoko porazio tursku vojsku, njegove trupe zastale su da logoruju pored jezera Palić. Dok su se vojnici odmarali, trupni kartograf počeo je da crta plan mesta na kojem su boravili. U daljini ostalo je nacrtano naselje pored kojeg će napisati “Sabatka”. Skicu će kasnije u Beču naslikati akvarelom. Na njemu se vide čvrsta kula, crkva, kuće sa dvoslivnim krovovima… pravo malo organizovano naselje. Takođe 11. septembra, ali 1869, ušao je u subotičku železničku stanicu voz iz Segedina.

A  to  “selo”  jedan  je  od  prestonih gradova umetničkog pokreta koji vam je obeležio život. Mađarska je opsesivna Secesija stil  većina ne shvata. Počela je kao vizija  kreativaca koji su pokušali da stvore  novi vek  koji im se činio kao vek “ostvarenja”.

Subotica je, definitivno, na za ono vreme spektakularan način,  postala deo Evrope. Treći važan momenat jeste činjenica da se Subotica odvajkada nalazi u salašarskom okruženju. A salašar želi – kuću u gradu. (U to  vreme je bila je i statusni simbol), em ti deca preko zime imaju gde ići u školu. Ovu kuću u gradu održava neudata ćerka.  Suština života je na salašu. Na njegovoj istočnoj strani u sobi  spavaju nana i baćo. Gazde. U štali spava najstariji sin, koji se  brine o konjima. U volarici su žene i deca, budući da se stoka od  ranog proleća do kasne jeseni nalazi u korlatu. A onda, kada se  s jeseni stoka vrati u volaricu, žene i deca polaze u varoš. Majke će preko zime plesti i obavljati kućne poslove a deca će ići u  školu. Muškarci ostaju da čuvaju salaš. Sve je savršeno razumno kontrolisano.U  varoške kuće na kraju će dodvoriti nanu i baću. Na salašu nema  groblja, na njemu se radi.

 

Šta ova neudata ćerka radi celog života? 

Treba znati da ona, za svoju golemu žrtvu, prima neku vrstu  plate. Od nje ona, svakog meseca, odvaja deo i daje ga nekom  mladom paru koji bi je na kraju dvorili.  Ona neudata mora da napusti varošku kuću jer u nju ulazi sin  kojeg su dali na škole. A gde će ona? Pa ona će otići tamo gde  je dala ušteđevinu.  To su te male kuće, koje se oko varoši razvijaju i osipaju, kao  pasulj prosut po stolu. U njima žive ubogi mladi ljudi, koji svoj  život zasnivaju na pomoći koju im daje osoba koja očekuje da je  dodvore. Taj momenat salašarske logike, koji nalaže da reduša  ulaže u izgradnju novih domova, stvorila je izgled tog “velikog  sela”, kako mnogi nazivaju Suboticu.

Sredinom 19. veka secesija u Londonu je  “liberti” u Parizu je kao  “art nuvo”, u Minhenu je to “jugend  stil”, a u Beču “secesija”. Secesija su  i ono što je Gaudi radio u Barseloni  i “Moskva” Beogradu. To je  umetnost vekova.  To je istovremeno i početak i završetak.  Boja secesije je ljubičasta. To je boja  raskoši, ali teskobe. Događaji iz 20. veka, od Oktobarske  revolucije preko privredne krize i dva  svetska do Berlinskog  zida potonjih pokazuju  da je ta teskoba bila opravdana.

Naša kultura je uvek bila policentrična. Pa evo, srpska kultura nastajala je od Trsta i Zagreba, preko Temišvara, do prostora duboko na jug. Ovde u Vojvodini oduvek smo imali Sombor i Bečkerek, Kikindu i Vršac,  Suboticu i Novi Sad. A onda je ovaj poslednji daleko odskočio.  Al’ pazite, to je i normalno. Pa, Subotica je nekada bila među  tri najveća grada u Mađarskoj. Uz Peštu i Miškolc. No, onda je  povučena Subotica odjednom pogranični,  garnizonski grad, i počela je da stagnira. Ima stanovnika koliko  i pre jednog veka. Sa druge strane, Novi Sad je najpre postao  središte Banovine, a zatim i politički centar Vojvodine.

Postao je  reka u koju se ulivaju sve ostale pritoke.  Naravno, ima on i svoju lepotu. Kad ga gledaš s Petrovaradina, pred tobom se pruža slika jednog novog sveta. Kada sa  bačke strane gledaš prema Petrovaradinu, vidiš istoriju. U Dunavskoj ulici srećeš Evropu eklektike. Brašovanova Banovina liči  na ogroman brod koji plovi u budućnost. Oseća se da su sve to  stvorili ljudi koji su imali i pameti i srca. Šta nam se to u međuvremenu dogodilo pa je tako ispalo? Ništa. Desilo se isto što i u slučaju “Titanika”. Čovek je uobrazio da je moćniji od sklada bića i okruženja. Svi smo mi, na  kraju krajeva, čestice prirode. I svi smo mi, ja bih rekao – niko.  Imali smo jednog velikog pesnika – Stevana Raičkovića. U jednom stihu njegove pesme “Niti” kaže se: “Nas kojih ovde ima,  neće biti. Mi smo niti koje vežu nerođene sa mrtvima”. Mi smo  zapravo čestice koje se tu muvaju i odrađuju nekakav svoj delić.

Ostaju jedino konkretna ostvarenja. Ona su krajputaši pređenog puta. Bez krajputaša, u kojima se ogledaš i tražiš ishodište svojih nema vizije.  Zato  je opasno da uobrazimo kako već sve znamo.  Što je još strašnije  – izgubili smo vizije. Mi vidimo samo do ekrana. Blagodet interneta, koji nam omogućava da sve saznamo u trenutku, koristimo u zastrašujućoj formi koja nas pretvara u roblje potrošačkog  društva. Da bi mogli da Kupujemo da bi se opet moglo proizvoditi. Živimo u globalnom selu, ali smo  udaljeniji jedni od drugih nego dok smo zaista živeli u selu pa s  komšijom bili najveći ljudi. A,  opet,  postoje  narodi  koji,  uprkos  svemu,  traju  na,  reklo bi se, sasvim dostojanstven način?

Sve zavisi od obrazovanja i vaspitanja. Mi ne shvatamo da je  veoma bitna etika. Naš svet je nekada bio radan i vredan. Sticalo se radom, a lopovluk se prezirao. Danas se došlo do toga  da su najpoštovaniji oni koji su postali imućni a da im ne znaš  koren ni imena ni imetka. Nije više sramota krasti. Sramota je  kad te uhvate. E sad, neki su ipak uspeli da se održe i razvijaju. Pa ratovali su i Nemci. Usput su stradali  gore nego iko, pa su danas opet “naj”. Zašto? Zato što je kod  njih postojao kult rada. Otiđi u Nemačku pa prošetaj po parku  nedeljom posle podne. Meni sin živi u Berlinu, pa sam radio to.  Nemci šetaju kao po zadatku. Niko se ne smeje i nije razdragan  kao kod nas. Mi jesmo raspevani, al’ ne volimo da radimo. Opet,  činjenica je da smo najbolji gastarbajteri u istoj toj Nemačkoj.  Prema tome, problem je negde u sazvučju komande. Uostalom,  šta vidite u politici? Isti ljudi se smenjuju ukrug, a uvek, kao,  kritikuju one pre njih! Treba za to imati obraz. Razlabavili smo  se. Tu je problem. Da si mi pre 50 godina rekao da će jednog dana postojati mobilni telefon, ja bih ti rekao da si magarac. Kako može biti telefon bez drota? Al’ kad sam video ključić koji na vrhu ima parče  lima, utakneš kompjuter na se čitava  moja knjiga, pomirio sam se s tim da sam ja magarac. To samo  znači da je beskraj ljudskosti i ispred i iza nas. Da je čovekova  uljuđenost zapravo uvek sačinjena od aversa i reversa. Na jednoj strani kreativnost, na drugoj destrukcija i surovost. Čovek je  obdaren time da ima viziju koju vidi kao ostvarenje budućnosti,  ali je i proklet time što pamti i oseća teskobu od toga da bi moglo biti gore. Ipak, školovanjem, vaspitanjem, kulturom, negovanjem onog najplemenitijeg u tradiciji, postoji šansa da budeš  bolji u takmičenju s drugima. E, tu je odgovor zašto neki na preduju. Zato što su u sebi izgradilu  kult s etikom,  ljudskošću. Uljuđeni su oni  koji drugima neće učiniti ono što ne  bi uradili sebi. Uljuđeni su oni koji se  nekih postupaka i  su kada niko gleda.  nam pomažu duhovni krajputaši. I gde je, u svemu tome, Vojvodina?   Milan mi pričao  je bio mu na čonopljanskom salašu, domaćin dao bič dok su sedeli  na volovskim kolima. “Ja ga uzmem, puknem i viknem  ‘čarihooo’… a volovi krenu. Ceo svet je u tom času bio  moj”, govorio je. U ovom prostoru imaš svega. Vojvodina je neiscrpno ishodište mašte i stecište ponosa. Oduvek voleo “Santa della lute”. To je pesma koja ima spomeničku vrednost. Imaš  svet i imaš ono uže. Imaš ukorenjenost i imaš viziju.  Jednom su mi se neki Slovenci hvalili svojim planinama.  Rekao sam im da se iz ravnice vidi više zvezda nego sa  planine. Znate, ima Ferenc Feher jednu divnu pesmu  koja se zove “Do pojasa u zemlji ukopan”. Bezemljaši  su, naime, kad izađu na njivu, prethodno kopali plitku  rupu i u nju stavljali decu. Tu su deca bila na sigurnom.  Nisu mogla nigde da odu dok im roditelji rade, a opet,  u toj rupi nije mogla da ih uhvati sunčanica. Iz te rupe  sve okolo izgledalo je veličanstveno, mnogo veće nego  što u prirodi jeste. Velika ti je svaka vlat trave, a kamoli bagrem. Dok čitaš pesmu, shvatiš da je i Ferika  bio toj Opet, gledaš Save  imaš utisak da on gleda s duda. To je ta perspektiva –  uvek malo iznad zemlje. U vreme dok je Sava rastao, najviša građevina je bila trospratnica.  Najviša tačka na koju se dete moglo popeti bio je dud.  I on ceo život gleda s duda.

Posle više od 300 godina njene moderne istorije neki se još uvek pitaju – da li smo u Vojvodini  vazda živeli jedni sa drugima ili jedni pored drugih… Živeli smo mi jedni sa drugima. Kada bi Švaba otvarao dućan,  za kalfe je uzimao Srbe i Mađare. Mušterija je morala biti uslužena  na vlastitom jeziku. Srbin u Banatu za kalfu je uzimao Rumuna.  Sve do Drugog svetskog rata deca su tokom školskih raspusta  slata kod komšija u mesta u kojima niko nije govorio njihov jezik.  Recimo, Srbi šalju decu tamo gde se govori isključivo mađarski.  Ili obratno. To je bio pouzdan način učenja jezika sredine u kojoj  živiš. Rođen sam u braku Slovaka i Bunjevke, a  u  znak poštovanja prema ljudima sa kojima živim naučio sam srpski,  mađarski i nemački.

Danas je patriotizam – cinizam. Ljudi se diče stvarima o  kojima pojma nemaju. Koji su simboli te Vojvodine o kojoj čitav život govorite? Ima ih, čini mi se, bezbroj. To je jablan  koji se pretapa u izdužene skulpture Jovana Soldatovića. Te vertikale dokaz su  ambicije da pripadamo svetu. To su zabati na seoskim kućama sa kojih provejava veseli barok. Pa naše  čarde, koje su služile kao TV ekrani minulog doba. Duž puta od  Beča prema Stambolu u čarde su svraćali putnici namernici sa  svojim neverovatnim pričama, koje čak ni varoška gospoda nije  znala. Čarde su bile tadašnji “medijski centri”.  Simbol Vojvodine, možda najveći, jeste tolerancija. To je ono  kada se trudiš da prepoznaš samo najbolje u svom susedu. Ono  kada u zimsko jutro izađeš na ulicu da očistiš sneg pred kućom,  pa shvatiš da je komšija pre tebe očistio i barem pola metra tvog  puta. Da se razumemo, nije nas mama takvima rodila, već nas je  život naučio da shvatimo da je bogatstvo različitosti ono što nas  čini posebnim i civilizovanim.

 

Vojvođanski magazin



KOMENTARI

  1. ArtLover kaže:

    Divni gospodin Bela, veliki pripovedač ovoga grada 😀

  2. i kaže:

    Ja bi cak i Njagula ubacio medju ove ljude,napravio je zaista zanimljive dokumentarce o Subotici i suboticanima

  3. Kertvaros kaže:

    Mali prilog biografiji,

     

    Nakon tragicne smrti Imre Vinklera,  g.Bela Duranci je jedno vreme predavao istoriju umetnosti u Subotickoj gimnaziji.

  4. Lansky kaže:

    Imam Belu na slikama sa jedne izložbe ranih šezdesetih ali ne znam gde je ova zgrada. To je negde u okolini Subotice, da li neko prepoznaje ovo mesto?
     

  5. Kertvaros kaže:

    Moguce je da su slike sa Zobnatice.

  6. marinowski kaže:

    niste preuzeli vrlo interesantan i lep deo na kraju: 

    Govore da ste erudita, pisac, likovni kritičar, umetnički hroničar… A vi ponavljate da želite da budete samo jedno – istoričar umetnosti.
    Rado pričam anegdotu kad mi je, dok sam radio u Gradskom muzeju, prišla jedna prijateljica sa neobičnom molbom. Počela je gotovo da me preklinje:
    “Bela, pomagajte! Moja ćerka hoće da upiše istoriju umetnosti. Pa šta će s tim kad završi? Odgovorite je od te ideje, molim vas. Pa zar ceo život da bude niko i ništa?!” Rekao sam joj da se smiri jer i ja sam istoričar umetnosti. Na to ona skoči, kao da potvrđuje: “Pa, eto, je l’ vidite!”
    Šalu na stranu, istorija umetnosti za mene nije bavljenje profesijom. Ona je nešto što je, u najmanju ruku, povezano sa životom. Nekom stecište, nekom ishodište. Recimo, ovde su paori išli u crkvu.

    Nisu išli zato što su verovali u Boga, već, čini mi se, više zbog toga što su morali, da ih drugi ne bi ogovarali.
    Ali u crkvi su slušali Baha, orgulje. Neko ko je decenijama slušao orgulje dočekaće trenutak da na njega počne da deluje ta harmonija demijurške tajne, u stvari – harmonija kreacije. Pravoslavci su, opet, u svojim crkvama slušali predivne duhovne pesme, gledali freske. Bili su u direktnom kontaktu sa umetničkim delom. To znači da je delo, kreacija, svakom dostupna na njegov način. Ja sam samo hteo da taj način proširim. Da ljudima ukažem šta da
    gledaju bolje i pažljivije. Istoričar umetnosti sve čini zato da bi očuvao međaše civilizacijskog puta. Delo je demijurška tajna u skladu sa čovekom, a istoričar
    umetnosti treba da pomogne da se ta tajna otkrije.

    To je uzvišen zadatak. 

OSTAVITE KOMENTAR