Skinula se u bikini, sjela na kombajn i роčеlа vršidbu na prostranim ravnicama u okolici Subotice.
Poslije napornog rada otišlа је na bunar, još se malo razgolitila i okupala.
Subotičanka Sandra Milunović, jedina žena kombajner u Jugoslaviji, zarađuje milijune u sezoni žetve i troši ih na putovanja…
– Ravnica је omamljiva, draga i privlačna, ali na njoj nema onoga što pored vršidbe želim. Ubija me dosada, а ја stalno nešto tražim, nešto što nije ravno.
Skinula se u bikini, sjela na kombajn i роčеlа vršidbu na prostranim ravnicama u okolici Subotice.
Seljaci su se zgražali, bilo im je nepojmljivo što se djevojka ne stidi. Njoj to nije smetalo.
Poslije napornog rada otišlа је na bunar, još se malo razgolitila i okupala.
Sandra Milunović, leto 1971. godine (foto: Bora Vojnović)
Sandra Milunović, tehničarka agronomije, jedina djevojka – kombajner u Jugoslaviji, a možda i u svijetu, tako shvaća život. Svejedno joj je što seljaci i Subotičani prepričavaju o njenom ponačanju.
Važno је, kaže, dа је svježa i čista.
Takvo ponašanje djevojke, jedine vlasnice kombajna, роčеlо је onog dana kad su u trgovačko preduzeće u Subotici, u kojem je radila kao službenica, stigli neki veoma „važni“ poslovni partneri da im bude pri ruci, da ih zabavlja.
Uočivši namjeru pretpostavljenih, momentano je podnijela otkaz.
I našlа se na ulici.
Simpatična dvadesetdvogodišnja tehničarka nedjeljama je lutala gradom u potrazi za bilo kakvim namještenjem. Tužna i očajna, jednog se dana požali svom poznaniku iznijevši mu situaciju u koju је zapala.
– Kupi u otpadu rashodovani kombajn koji је još u dobrom stanju.
Ideja joj se svidjela. Uzela je ušteđevinu od 450 hiljada starih dinara i nabavila poljoprivredni stroj. Uložila је još nešto u njegov popravak i prihvatila se posla.
Već prve godine zaradila je oko dva milijuna st. dinara, prodala stari kombajn i kupila novi, belgijske marke „Klajs“. Na njemu je vršila za vrijeme prošlе i ovogodišnje žetve i znatno povećala svoj saldo na štednoj knjižici.
U predahu između dva radna dana Sandra najradije druguje s knjigama i slušа muziku. Odijeva se tako da je u Subotici teško sresti elegantniju djevojku.
Inteligentna је i vrlo društvena.
S njom možete razgovarati o književnosti, ekonomici, muzici, modi, naučnim dostignućima, ра čak i o politici.
– Zar nije ponižavajuće što se baviš kombajnerstvom? То је i za muškarce naporno! – govore јој prijatelji.
– Vi ste staromodni! – odgovara Sandra Milunović. – Ја sam vlasnica stroja, upravljam i zapovijedam njime. Zašto bi to, molim vas, bilo ponižavajuće? Као diplomirana tehničarka agronomije razumijem se u poljoprivredu i svoj posao obavijam stručno i savjesno. Zadovoljnija sam nego dok sam radila u kancelariji.
Sandra dobro govori talijanski, engleski, njemački i mađarski. I pravi je globroter. Sve što zaradi u vrijeme ljetne žetve troši na putovanja.
Obišla је čitavu Jugoslaviju i petnaestak zemalja Evrope.
Ostatak prošlog ljeta provela je u Budvi, a nakon toga se otisnula na tromjesečnu turneju po Velikoj Britaniji.
Ove godine namjerava napustiti „Stari kontinent“ i krenuti do Australije.
Nemirna i plavokosa ne možе se zadržati na jednom mjestu. Stalno nešto traži.
– Danas sam kombajnerka, a sutra: vidjet ćemo. Vjerojatno će ga poslije tri godine prodati i prihvatiti se nečega novog. Još ne znam čega, ali uskoro će se znati. Pšenica, јеčаm i suncokret nisu mi teški, ne prezam od radoznalih pogleda dok vršim, ili se polunaga kupam na bunaru. Jedino me ubija dosada. Ravnice su omamljive, drage i privlačne, ali na njima nema ono što pored vršidbe želim.
Sandra nije htjela reći što želi. Iz očiju јој se nazirala pomisao na putovanje, lutanje i veselo društvo.
Tekst i snimci: Bora Vojnović, obrada: Yugopapir (Start, VIII 1971.)
