Blago ispod blata

Godine 1967. Subotičani su mogli da vide izložbu arheoloških iskopina iz ovog kraja, u koju je uvršten i tek pronađeni srebrni nakit. Po rečima arheologa i tadašnjeg direktora Gradskog muzeja Lasla Sekereša, dragocenosti su pripadale širokom vremenskom periodu, od XV do XVIII veka, što navodi na zaključak da se radi o nečijoj riznici. Sekerešova pretpostavka je bila da je blago zakopao neki Turčin bežeći nakon Senćanske bitke (1697), jer je procenjeno da je nakit poreklom sa Kosmeta i Istočne Srbije, a delom iz severne Mađarske.

Gradski muzej Subotica, sedamdesetih

Dakle, uzmičući sa bojišta, turski vojnik je morao da sakrije opljačkane dragocenosti tako da jednom ponovo može da ih nađe, što nije bio lak zadatak na pustari severoistočne Bačke.
Dvesto sedamdeset godina nakon toga jedan zemljoradnik je zaorao nešto tvrdo i najpre se uplašio da je u pitanju zaostala mina iz rata. Kada je video o čemu se radi, pošteno je stvar prijavio vlastima i dobio nagradu. Da li bi svako tako učinio? Mada bi mnogi isto postupili, ne bi bilo manje onih koji bi sve zadržali za sebe ili bi iskopano prodali bogatim kolekcionarima. Zbog toga je verovatno da za dobar deo ovakvih otkrića nikad nećemo saznati.
A sigurno da ih je bilo i da može da ih bude još. Ljudi u prošlosti nisu mogli drugačije da čuvaju vredne stvari, osim da ih zakopaju ili ih sakriju na neko tajno mesto. Takve mere su posebno bile nužne tokom ratova, opasnosti i zbegova, nakon kojih se mnogi vlasnici nisu vratili. Poslednji takav slučaj u našem kraju je bio Drugi svetski rat.

Avarski dizajn

Osamdesetih godina, nekoliko mladih dizajnera subotičkog „Aurometala“, otišlo je u muzej da pogleda arheološku zbirku i možda tamo nađe inspiraciju za izradu nove kolekcije nakita. Za oko im je zapalo avarsko blago zakopano u okolini još pre 13 i 14 vekova. Zbog svoje izuzetne lepote, originalnosti i zanimljive tehnologije izrade, subotički kreatori su procenili da bi avarske đinđuve mogle da konkurišu savremenom nakitu. Ukrasi sa svečanog pojasa avarskih ratnika, grivne, naušnice, ogrlice i prstenje njihovih žena, bili su motivi za kolekciju „Avaria dizajn“ koja je izašla u jesen 1987. godine.
U izradi kolekcije su korišćeni biljni i životinjski motivi, karakteristični za avarske ukrase i nakit. Primenjena je i stara tehnologija kao što je tauširanje (ukucavanje jednog materijala u drugi). Zlato, srebro, mermer, školjke, poludrago i drago kamenje… ugrađeni su u unikatne komade nakita, zatim one u malim serijama i one pristupačnije.

Avari, koji su došli u ovaj kraj sredinom VI veka, voleli su da se ukrašavaju i lepo oblače. Dobro su vladali tehnikama izrade, a izgleda da su na tom poslu angažovali i Vizantince jer je na nekim predmetima očigledan uticaj helenske ornamentike.
Sve to su ostavili u svojim grobovima jer su verovali u zagrobni život. Nosili su na onaj svet konjsku opremu, oružje i naravno – nakit. Po njemu se vidi i opadanje njihove moći u kasnijem periodu, kada je bilo sve manje nakita od zlata, a više od bronze i olova.

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Moja majka (baka) je posle didine smrti prodala salas i zemlju na Klisi i kupila kucu u gradu (tacnije Centar 3). Ta kuca je bila prethodno u vlasnistvu nekog svercera i ratnog profitera i pricalo se da je u podrumu sakriveno veliko bogatstvo. Problem je bio sto ta kuca nije imala podrum (bar ne vidljiv). Majka, tata, stricevi i tetke to nikada nisu hteli proveravati, tako da je tajna ostala. Kuca je 90-ih prodata i ne znam da li je novi vlasnik malo „istrazivao“. Njegova Kuca i njegovo pravo da proveri tu legendu. Ipak, desio se jedan interesantan dogadjaj kada je zbog velikog letnjeg pljuska (omanje poplave) voda prodrla ispod kuce, tako da se pokazalo da ispod stvarno postoji neka supljina. Tada je stric iz svog vocnjaka doneo mnogo peska dok nije to zatrpao. Ni tada to niko od njih nije hteo istraziti. Valjda su se bojali da ce vlasti rasturiti celu kucu u potrazi za blagom.

  2. Kertvaros kaže:

    Sto je narod siromasniji, time su price o zakopanom blagu mnogobrojnije. Otkriti zakopano blago i dobiti premiju na lutriji je od uvek bio materijal od kojega je tzv. „Mali covek“ tkao svoje snove. Tu i tamo se nesto pronadje od stvarne materijalne vrednosti (zlato & co) ili cesto i samo velike, ali idealne vrednosti i koju je tesko unovciti. Na TV nicu sve vise emisije gde gledaoci donose od kuce vredne predmete ili za koje misle da su vredni i onda se to pred publikom strucno procenjuje. Ponekad se ispostavi da je neki predmet koji je u kuci decenijama sluzio kao podupirac za vrata, delo nekog slavnog umetnika i ima veliku novcanu vrednost. Naravno ni razocarenja nisu retka. Pogotovu kada se za neku navodno umetnicku sliku poznatog slikara ispostavi da je samo los falsifikat. Ja sam kupio pre par godina na buvljaku neku stariju foto-kameru za 10€ . Pretrazivanjem po internetu naisao sam na podatak da je njena kolekcionarska vrednost 500 € . Ponudio sam je preko eBay-a na prodaju i nisam dobio ni jednu jedinu ponudu. Sve u svemu od „bogatstva“ nadjenog na buvljaku nije bilo nista. Naravno price o Rembrantu i Pikasu kupljenim za nesto sitnine po buvljacima i naprasnom bogatstvu kupaca kojima se je posrecilo, kolaju i dalje i one su vecne i neunistive. Ponekad vidjam ljude koji kao opsednuti idu po sumama poljima i livadama sa sondama za otkrivanje metala i nadaju se Ali-Babinoj pecini. Pronalaze vecinom stare eksere, potkovice ili neki metalni novcic iz novije epohe. Ponekad naidju i na zaostavstinu iz WW2 i mogu se stvarno smatrati sretnim pogotovu ako ih taj nalaz ne raznese zajedno sa sondom. Ponekad pratim oglase na internet-stranicama po zemljama bivse YU gde se nude razni antikviteti iz nase istorije. Ono sto je vrlo uocljivo je cinjenica da mnogi ponudjaci uopste nemaju pojma sta zapravo iznose na trziste i vecinom nemaju nikakvog saznanja o onome sta zapravo nude. Jednostavno nisu u stanju da predmetima koje nude odrede stil i epohu nastajanja, (ili to rade pogresno) a profanim predmetima cak ni za kakvu su upotrebu sluzili. Pronaci nesto zaista vredno je vrlo tesko. Pretociti pronadjenu vrednost u novac je je jos teze, ponekad cak i i nemoguce. Zato i ne retko ne preostaje nista drugo nego pronadjeno blago predati u muzej za cast, slavu i jedan topli stisak ruke.

  3. odon kaže:

    Postoji obzidani kanal koja je vodila iz Subotičke tvrđave kroz peskovite Segedinske vinograde prema Makove sedmice. Iskopavanjem temelje za gradnje kuće naišlo se na ostatak tih podzemnih kanala. Interesantno je da cigle su bile žuto-crvene boje ,neobičajne za ovo područje.

OSTAVITE KOMENTAR