Boška su pojeli

Svi su znali Boška. Sve do Novog Sada a možda i dalje. Odrastao na nekoj od farmi u okolini Subotice, na dobroj hrani i čistom vazduhu raskrupnjao se i izdvojio od svojih vršnjaka. Snažan i težak, da biku dune u dupe – ispravio bi mu rogove. Njegova sudbina je bila vezana za industriju mesa i mesnih prerađevina “29. Novembar” pošto je Boško i sam bio bik. Ali kapitalac. Nije otišao pod nož već su ga vodali po sajmovima kao čudo, čuvali ga za priplod ali je njegova veličina dostigla tolike srazmere da to noge nisu više mogle da drže. Tada je pala ideja da se Boško preparira i postane eksponat. Međutim, takva mogućnost je otpala onog trena kada se saznalo koliko bi to koštalo. Tako je ovaj slavni bik ipak otišao u kobasice što je i sudbina njegove vrste, dok je ideja o ogromnom prepariranom Bošku prebrzo pala u zaborav.

Danas kada imamo spomenik kosaču i slavimo žetvene svečanosti svake godine, više nemamo ni jednu uspomenu na onaj stočarski deo prošlosti ovog grada. Da li vlasnici raskošnih vikendica u Progonima znaju da se oni tako zovu jer se tuda progonila stoka do pašnjaka a do tamo se stiže Čordaškim (čobanskim) putem.

 

“A kobasice voliš da jedeš…” – mesar dečaku koji pokušava da spasi konja Zimzelena (film “Poslednja trka”)

28

Zvuči neverovatno da se u “29 novembru” samo za jednu smenu klalo po 1200 svinja. Jedan majstor ih je omamljivao strujom a drugi je klao. Zatim je posao preuzimao pogon “rasekaona”. Mesari opremljeni nemačkim oštrim noževima i keceljama od čeličnih pločica, poput krljušti…kao srednjovekovni vitezovi.

Nije tako davno bilo kada su subotičke domaćice rutinski obezglavljivale živinu, zatim ih čerupale i čistile…sve to radi jednog ručka. Svinjokolji su bili porodični rituali svake pozne jeseni a današnje mlade majke mogu dečicu da vode eventualno na “Dane disnotora” gde neće videti ni šurenje ni panglovanje a o klanju da i ne govorimo..

Sve te kokoške, pevci i čardaci u subotičkim dvorištima, u stvari su bili ostaci ostataka vremena kada su stanovnici ovog grada živeli u mnogo prisnijoj zajednici sa domaćim životinjama i kada reč stoka nije imala uvredljiv prizvuk.

 

“Stoka sitnog i krupnog zuba” – Franjo Tuđman o opoziciji

pijaca

Stočna pijaca, na prostoru današnjeg Buvljaka

Krava

14

27

uze

15

 

Stepski grad

U prošlosti, širenjem naselja, objekti za držanje stoke izmeštali su se dalje od varoši, u zonu salaša koji su činili “spoljnji” deo grada. Žombor Sabo u knjizi “Stepski grad” detaljno objašnjava strukturu ovakvih gradova u koje spada i Subotica.

“U ranija vremena, udaljenost od radnog mesta određivao bi jednodnevni hod. Na većoj udaljenosti od naselja držana su veća krda volova i konja. Pastiri su cele nedelje a ponekad i duže, bili sa životinjama živeći u privremenim pastirskim salašima.”

Stanovnici stepskih gradova imaju tesnu vezu sa svojom poljoprivrednom okolinom.

Oni iz grada izlaze na zemlju i vraćaju se u grad. Iz ovog proizilazi sama prostorna struktura ovih gradova. Grad i njegovu okolinu možemo smatrati kao jednu prostornu celinu. Polja, pašnjaci, bašte… jesu zapravo radna mesta – poljoprivredna radna mesta gde se odlazilo na rad, a posle obavljenog rada vraćalo se u grad.

Sama osnova ovakvog grada je razvučena, nepravilnog oblika, često sledi glavne putne pravce koji se svi sastaju u centru grada. Uzimajući u obzir da se većina stanovništva bavi zemljoradnjom , ovakva slika grada je navodila istraživače da govore o „velikim selima“ ili o „seljačkim gradovima“.

„Debrecin se naziva gradom, i poseduje gradske privilegije, ali treba ga smatrati selom, možda najvećim selom u Evropi…kuće su, osim malo izuzetaka, prizemne, pokrivene trskom, okrenute zabatom prema ulici“ (Robert Towson, engleski putopisac 1793. godine)

Subotica je veliko složeno naselje simbioza malih seoskih atara i grada Subotice (Peruničić, 1958)

Grad se sastoji od tri tipa naselja – gradsko, seoskog i rasutog naselja tj salaša (Mendel Tibor)

Ono što je zajedničko kod svih pomenutih autora je to da grad i njegovu poljoprivrednu okolinu posmatraju jedinstveno, kao delove istog naselja tj grada. Kod stepskih gradova se ne može povući striktna linija između grada i njegove okoline.

„Subotički Bunjevci, čim se javljaju prvi znaci proleća, izlaze na salaše gde leto provode obrađujući zemlju. U jesen, kada se pojavi mraz vraćaju se u svoje gradske stanove. Na skoro identičan način opisuje se život Srba koji žive na teritoriji Bač-bodroške županije“

(Izvori iz 19. veka)

 

“Sve do šezdesetih godina 20-og veka imućnije gazde salašari su imali stan i na salašu i u gradu. Mada im je osnovna delatnost bila poljoprivreda, oni su živeli životom kao i svi pripadnici građanskog staleža i koristili se svim civilizacijskim tekovinama koje im je grad pružao. Još šezdesetih godina salašari su kočijama dolazili na pozorišnu predstavu ako je ona bila interesantna za njih, pa su tako neke predstave igrane i sto puta.”

 

Nedeljom na “Bačku”

backa

 

Uginuo je i kuca Fitnes

Vreme kada je svaki kvart imao kruparu, sada je iza nas. Mesto njih niču “pet šopovi” i veterinarske stanice za kuce, mace i hrčke. Kuca Fitnes je bio rase “pinč”. Njega više nema ali takvih malenih i drćavih kučića sve je više u stanovima Radijalca i Prozivke. To je baš očigledno kad ih vlasnici izvedu na šetalište.

Generacija koja se prva uselila u višespratnice, nije izgubila potrebu za kontaktom sa zemljom. Okolo grada su podizane vikendice i voćnjaci za odmor i neku vrstu rekreacije, odnosno “bavljenje” u prirodi.

Da nije sve spalo na minijaturne kerove, pokazuje i situacija u Ganjo šoru i sličnim šorovima izvan “zidina” grada. Proizvodi se zdrava hrana, voće i povrće, ljubitelji rasnih pasa imaju prostor za njihovo uzgajanje… Subotičani 21. veka nisu izgubili nit koja ih veže sa agrarnom prošlošću ali su motivi i okolnosti na tržištu sveli takvu proizvodnju u manje okvire. Nekadašnje vikendice i neke nove kuće na placevima koji su bili voćnjaci, vinogradi ili pašnjaci, na neki simboličan  način jesu naslednici salaša u malom. Pogled na satelitski snimak Subotice i prostora od Makove sedmice do Kelebije, otkriva da ovaj grad opet ima onaj “unutrašnji” i onaj “spoljni”, rasuti  deo.

 



KOMENTARI

  1. stormwatch kaže:

    Ja se izvinjavam svima koji me ne vole i daju minusove kada vide moj nick istog momenta, ali ja na ovim slikama ne vidim nikakvo civilizovano odnosenje prema zivotinjama i apsolutno nikakvu civilizaciju u urbanom planiranju grada niti bilo kakvu kulturu zivota u tim “lepim” vremenima. Sve sto ja vidim su nadrkani likovi, blato, smece, sadomazo alatke i sadomazo poze u kojima su zivotinje izlagane i prodavane. Civilisation!

  2. Kertvaros kaže:

    Jos od srednjeg veka je u Evropi postojao poseban stalez imucnijih poljoprivrednika koji su se bavili zemljoradnjom a po logici stvari izvan utvrdjenih gradskih zidina, ali i ujedno posedovali kuce u samom gradu. Ta kombinacija im je omogucavala da se u slucaju opasnosti mogu preseliti u utvrdjeni grad u kojem su onda kao kucevlasnici imali privilegiju gradjanstva, a samim tim i zastite koju utvrdjenje pruza. Kasnije, narocito u 18 i 19 veku, pojavljuju se zemljoradnici koji delomicno zive u gradu kao posebna socijalna struktura koja na prvi pogled odudara od klasicne gradske, gradjanske staleske strukture. Plemstvo, uprava, trgovci i zanatlije. To je jedan poseban stalez slobodnih zemljoposednika, a iz toga staleza se cesto regrutuju upravo pripadnici klasicnog gradjanstva. Najbolji primer je njihov obicaj da se zemlja nasledjuje bez deobe na vise naslednika, jer bi se takvom deobom nakon 2 do 3 generacije zemlja potpuno smanjila i postala bezvredna i nedovoljna da prehrani bar jednu porodicu. Imanje bi po pravilu dobio prvorodjeni sin ili pak neko od sinova za koje je otac smatrao da ce i dalje znati voditi ali i uvecavati imanje. Ostali sinovi ne bi ostali kratkih rukava, jer bi ih otac po mogucstvu dalje skolovao, ili slao na neki zanat i pobrinuo se da imaju svoj hleb. Upravo iz redova onih koji su ostali bez zemlje, nastaje stalez zanatlija, trgovaca, birtasa, mlinara, pravnika, oficira, svestenika, ucitelja, lekara i cega sve jos ne. To je jedna fina interakcija koja generise gradjanske staleze i ujedno ih povezuje sa njihovim u biti ruralnim korenima. Toga je bilo sirom Evrope, pa tako i kod nas u Subotici. Na Nemackom govornom podrucju su za takvu vrstu poljodelaca imali naziv – “Ackerbürger”. Kada pogledamo neke solidno gradjene velike kuce, negde na nekom vaznom i prometnom Subotickom flasteru i primetimo da jos uvek u dvoristu ponosno stoji poveci “cardak”, odmah znamo o cemu je rec i ko su bili ljudi koji su je gradili i u njoj stanovali. Ogromna kapija kroz koju mogu vrlo komotno da prodju dobro natovarena zaprezna kola sa letinom, potvrdjuje pravilo. Obicno su te kuce imale prostrano straznje, ekonomsko dvoriste sa pratecim objektima, letnjim kuhinjama, zapravo kuhinje za obavljanje grubljih poslova, npr. spremanje zimnice, kiseljenje kupusa, svinjokolj, etc. uglavnom sve ono sto nije bilo prikladno za “paradne” prostorije u ulicnom delu kuce, tu su bile, a valja spomenuti, i razne ostave i spremista, tzv. “komore”. Nakon nacionalizacije posle WW2, ti objekti se pregradjuju stvaraju se stanovi za vise korisnika, ali i pomocne prostorije u dvoristu se pregradjuju, dogradjuju, adaptiraju itd. Kao posledicu toga imamo danas formu stambenog objekta poznatog kao – “kuca sa zajednickim dvoristem”. Inace jos 50-tih i pocetkom 60-tih godina bilo je sasvim normalno u dvoristima Kertvarosa i Novog Grada, ali i udrugim kvartovima, drzanje zivine, tovljenje svinja, ako ne bas u svakoj a ono sa sigurnoscu u svakoj drugoj kuci. Mnogi su se bavili vinogradarstvom kao sporednim zanimanjem, i drzali vino koje su u svojim podrumima ne retko ilegalno prodavali. Musterija se uvek naslo, vise nego dovoljno.

OSTAVITE KOMENTAR