Pored Trgoprometove samousluge u ulici Karla Bitermana, u sklopu istog objekta (vrata do vrata) radio je i jedan mali bife. Kao i mnogih dana ranije, neki klinci su blejali ispred prodavnice, kada je iz bifea izašao čovek i obratio se prisutnima. Možda da se opravda što je blago “cvrtnut”, ili će pre biti da nije imao sa kim to da podeli:
“Danas mi je pedeseti rođendan” – reče.
Razdraganoj deci, željnoj provoda i društva, ovaj prizor je izgledao kao negacija svega onoga čemu su žudela. Ko od njih do tada nije poznavao strah od samoće, taj pojam se materijalizovao ispred malenog bifea osamdeset i neke.
Ipak, ovo nije priča o strahovima, već o nekim malim lokalima kojih više nema, ili se više ne nazivaju takvim imenima kao: bife, buffet, mlečni restoran, snack bar… Zajedničko im je bilo to što su zamišljeni kao mesta gde se gosti neće zadržavati duže, već će se u njima služiti piće “s nogu” i hrana “na brzu ruku”.
Kod sinagoge
Zašto se u njih uvukla čamotinja, nije jednostavno dati odgovor. Sigurno je da nisu zamišljeni kao samačka mesta za one koji nemaju, ili ne žele da imaju društvo. Bife (buffet) je francuska reč koja danas znači isključivo način serviranja hrane u restoranima i hotelima. Taj sistem, kada se gosti sami poslužuju, zovemo i “švedski sto”.
Ko zna kada je reč ušla u modu kod nas, jer su u jednom momentu i najgore krčme dodavale to zvanje svom imenu. Šta god oni ispisali iznad vrata, ljudi su ih zvali kafane, mijane, bircuzi, dok je malim lokalima za piće s nogu jedino pristajalo ime bife. Ta definicija je ušla i naš u rečnik stranih reči, uz objašnjenje da se tako zove i deo ormara rezervisan za piće.
Verovatno je na sličan način u naš ugostiteljski pojmovnik stiglo i ime snack bar. Dok u zemlji porekla snek barova ovi lokali prodaju grickalice ili brzu hranu za poneti, u Subotici su mnogi kafići svom imenu dodavali i ono – snack bar, jer je to tada dobro zvučalo. Kao i uvek kada su u pitanju strane reči, imali smo komične primere u domaćoj praksi. Na primer, zakupac kafića na Letnjoj pozornici ispisao je farbom putokaze na stazama kroz park. Na jednom je pisalo sneck bar, zatim snakc bar, snack bar… Ni jednom isto, u nadi da će bar jedan natpis biti ispravan.
Zanimljivo da niko svom ugostiteljskom objektu kao kategoriju nije stavio BISTRO, što je takođe ime za jednostavne lokale, kakvi su pretendovali da budu naši bifei i snek barovi. Već u susednoj Mađarskoj nailazili smo na brojne bistroe, što opet dolazi od francuskog bistrot.
Mlečni restoran u Rudić ulici 1963. godine (foto: Karlo Dević)
Možda najbliže tome bili su naši mlečni restorani. Kao što se vidi iz naslova, ovaj tip ugostiteljskog objekta nudio je mlečne proizvode, zatim sendviče, pogačice, kifle i slične namirnice poželjne za doručak.
Subotička Mlekara uredila je tri svoja mlečna restorana i dala im originalna imena: 1, 2 i 3. Kod sinagoge, u Štrosmajerovoj (koji su još zvali “Kod šogora”), i na korzou.
Mlečni restorani su bili idealni za doručak, ali im je to bila i mana, jer je nakon jutarnjih sati prestajala potražnja za jogurtom i kiselim mlekom. Do početka osamdesetih bili su primorani da prošire ponudu ili da nestanu. Dolazilo je novo vreme i nova generacija mladih ljudi kojima su ova mesta izgledala sumorno. Nije bio u pitanju samo izbor između pasulja u “Trojci” i na drugoj strani pizze ili voćne salate u Agros centru pod Gradskom kućom. Dolazilo je vreme kafića koji su bili uređeni svaki za sebe, drugačije i bolje od bilo kojeg lokala koji pripada društvenom ugostiteljskom preduzeću. Opremljeni muzičkim uređajem i uposleni neobavezno obučenim devojkama i mladićima, poslali su u istoriju bifee sa tetkicama iza limenog šanka.
Lansky
