Maleno naselje kuća u nizu, koje se nalazi u Gatu, između ulice Marka Oreškovića i kerskog groblja, podignuto je polovinom 80-ih godina (Štrumf naselje). Stariji kažu da je na tom prostoru, dok je bio prazan, nekada bila Bugarinova bašta.
Neko bi pomislio da je Bugarin ostao upamćen zato što je bio stranac, ili posebno uspešan proizvođač povrća i cveća. Međutim, može se čuti o nekakvim bugarskim baštama i u drugim delovima grada. Neko je pričao kako su na mestu fabrike „29. Novembar“ nekada Bugari gajili povrće.
Zna se da su braća poznati povrtlari ali, otkuda toliko mikro toponima u Subotici koji nose ime „Bugarska bašta“? Doduše, sve ih ređe tako zovu, i to uglavnom stariji, bez mnogo saznanja o detaljima. A priča je mnogo starija nego što bi pomislili. Pojam „Bugarska bašta“ ide u prošlost čak do polovine XIX veka. Odakle Bugari u našem gradu i da li „Bugarsku baštu“ može da ima i neko ko je starosedelac?
Bugarska bašta između ulica Đorđa Natoševića, Njegoševe i Boze Šarčevića (1945. godine)
Prvi bugarski povrtlari pojavili su se u okolini Budimpešte polovinom 19. veka i u narednim decenijama proširili su se na ostale krajeve Panonske nizije. Tako su stigli i do nas. Tokom turske dominacije na balkanskom poluostrvu, Bugari su razvili visokokvalitetnu hortikulturu, zasnovanu delom na turskoj, a delom na balkansko-mediteranskoj baštenskoj kulturi, međutim, širenje tržišta pod tamošnjim uslovima nije bilo moguće. U našoj sredini, Bugari su mogli da ponude dobru robu po niskim cenama, prvenstveno zbog toga što su boravili i radili u “Družestvu” – radnim zajednicama koje su bile dobro organizovane i živele skromno, kao i svi pečalbari koji štede da bi kući poneli što više ušteđevine.
Po nekada bi unajmljivali i domaću radnu snagu tako da je naš svet mogao da vidi kako se na bugarski način proizvode paprike, paradajz, zelena salata, kelj, karfiol, keleraba, dinje i drugo povrće, uključujući i nekoliko novih vrsta.
Pijaca u ulici Matije Gupca
Profesor Lajoš Hovanj sa Građevinskog fakulteta u Subotici, ekspert za komunalnu hidrotehniku, pozabavio se tehnikom navodnjavanja bugarskih vrtova kod nas. (Bácsország, 2008/3, str 30)
Kako navodi profesor, osnovno sredstvo za navodnjavanje bio je “bugarski točak”, odnosno drveni točak za zalivanje, koga je pokretao konj koji je povlačio vodu pomoću kofa potopljenih u vodu (kanal, potok) i prenosio je do sistema kanala iskopanog između useva.
Ove kanalizacione sisteme koji dobro funkcionišu dizajnirali su baštovani bez ikakvog znanja o inženjerstvu.
Bugari nisu mogli večno čuvati svoje metode i male tajne, tako da su do druge decenije XX veka izgubili monopol na proizvodnju povrća. Ipak, oni su i dalje ostali prisutni, a bašte u bugarskom stilu, i kada bi ih vodili naši ljudi, često su nadalje zvali “Bugarska bašta”.
Povrtlari iz Bugarske su nastavili da dolaze u Suboticu i nakon Prvog svetskog rata. U Istorijskom arhivu postoje dopisi, molbe i rešenja iz tog vremena, gde se navode neka imena. Velčev Hristo i Svrakov Ivan iz mesta Veliko Trnovo (Bugarska), navodnjavaju svoju parcelu iz gradskog kanala koji teče kroz današnju Prvomajsku prema Šandorskoj bari. Gradska uprava im je zabranila da koriste tu vodu iz higijenskih razloga, iako oni tvrde da natapaju samo korenje i da tako otpadna voda nije škodljiva.
Nešto dalje, kod senćanskog groblja, pored nekadašnje ciglane, bugarsku baštu poseduje Subotičanin Matija Prčić. On će tamo proizvoditi i nakon 1945. godine, kao i Bugari u današnjoj MZ Novi grad. Te godine, između ulica koje se danas zovu Đorđa Natoševića, Frederika Šopena i Prvog ustanka, prostiru se veliki zasadi luka, krompira, kupusa… To saznajemo iz molbe građana tog dela grada da se taj prostor isparceliše i urbanizuje:
„Bugari, koji danas tu zemlju drže u zakup, neka se par kilometara povuku dalje u polje, i neka sebi tamo udese baštu. Oni će tamo stanovati i svoju baštu čuvati, a radni narod koji u blizini svoga stana nema kuhinjske bašte ovde će lako obrađivati a može i računati da mu ne ukradu.“
Poljoprivredna proizvodnja je napredovala, kao i industrija. Za ove delatnike se sve manje čulo, što ne znači da su nestali. Subotičke novine 1984. godine pišu o problemima Dimitra Svrakova koji živi u poslednjoj kući sa leve strane Senćanskog puta, odmah pored rampe. Kraj njegove bašte prolazi kanal koji ide uz prugu, iz pravca “Pionira”, koji je tada neko zatrpao te je voda preplavila njegove leje.
Tu saznajemo da Dimitar gaji povrće i cveće, i da nikada nije tražio posao u nekoj radnoj organizaciji, već se posvetio hortikulturi. Svoj radni vek provodi kao i njegovi preci. To se da zaključiti, mada se u članku ne ističe, niti pominje kao “bugarska bašta”.
Za razliku od nas, u susednoj Mađarskoj je ovaj pojam još prepoznatljiv. U Subotici se može čuti, ali vrlo retko, kada neko pomene nešto što je čuo davno, ili samo u par reči, o nekim Bugarima i njihovim baštama.
Lansky
Rodjena sam u Subotici ali ovakva lepe stvari nisam znala o nasem gradu. Bas je stvarno lepo saznati sta se nekada desavalo. Istorija Subotice. Hvala Lansky
Pozdrav Lansky. Bugarske bašte se spominju u tvom davno objavljenom tekstu u rubrici „Stari grad“ pod naslovom „Sićanje na stari Šandor i moju familiju“. Citiram:“Na mistu današnjeg „29.Novembra“ je bila velika bašča koju je držala vojska Kraljevine Jugoslavije a posli trideseti godina prošlog vika Bugarin Vančo, koji je imo sina Tošketa koji je dobro sviro tamburu al je umro dosta mlad od pića“.
Uticaj ovih tehnika na Suboticu bio je značajan. Lokalni poljoprivrednici su postepeno usvajali ove metode, što je dovelo do povećanja produktivnosti i raznovrsnosti poljoprivredne proizvodnje u celom regionu. Bugarske bašte su postale prepoznatljiv element subotičkog pejzaža i važan deo lokalne ekonomije, snabdevajući grad svežim povrćem tokom cele godine.
Tehnika navodnjavanja – „Bugarska bašta“:
1. Sistem dolapa:
– Centralni element bugarskog sistema navodnjavanja bio je „dolap“ – drvena konstrukcija sa točkom koji je pokretao konj ili vo.
– Ova naprava je izvlačila vodu iz bunara i distribuirala je kroz mrežu kanala.
2. Mreža kanala:
– Baštovani su kopali složenu mrežu glavnih i sporednih kanala.
– Glavni kanal („vada“) je bio dublji i širi, dok su sporedni kanali („vadice“) bili plići i uži.
– Ovaj sistem je omogućavao efikasnu distribuciju vode do svakog dela bašte.
3. Kontrola protoka:
– Korišćeni su mali zemljani nasipi da bi se kontrolisao protok vode kroz kanale.
– Baštovani su vešto manipulisali ovim nasipima da bi usmerili vodu tamo gde je najpotrebnija.
4. Intenzivno korišćenje zemljišta:
– Sistem je omogućavao gajenje više useva godišnje na istom zemljištu.
– Parcele su bile podeljene na male leje, što je olakšavalo navodnjavanje i negu biljaka.
5. Đubrenje:
– Uz navodnjavanje, bugarski baštovani su koristili intenzivno đubrenje, često koristeći stajsko đubrivo.
– Ovo je omogućavalo održavanje plodnosti zemljišta uprkos intenzivnoj eksploataciji.
Claude IA
Ove godine je matori alkos postao počasni građanin,za sledeću predlažem gospodina Lanskog
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana,
njegovu sam skripu kao dete cuo,
stara gruba sprava, davno mi je znana
(Milan Rakic „Dolap“)
Navodnjavanje je „tajna“ svih poljoprivrednih uspeha. U bastovanstvu pogotovu. Bugari su koristili dolap koji je pretstavljao jednu moderniju varijantu Staroegipatskog „Shadufa“ koijm su Egipcanu navodnjavali svoja polja. Razvojem industrije i porastom industrijskog stanovnistva (proleterijata) javila se je u nasim krajevima i potreba za vecom i eficijentnijom proizvodnjom hrane. Neki stanovnik Bugarske je kao prvi poceo sa bastovanstvom kao posebnom poljoprivrednom granom i koristio tada za nase krajeve novo, navodnjavanje povrtarskih povrsina sa sistemom dolapa (turski = orman) Rodbina i prijatelji su ga sledili i tako su valjda osnovali u delovima KuK monarhije svoje kolonije i svi se bavili istom delatnoscu, da bi se vremenom naturalizovali u novoj sredini, potpuno u nju uklopili i samo jos poneko prezime ili poneki toponim potseca ko su im preci i odakle su dosli. To nije samo bugarski fenomen, nego je poznat i kod drugih etnija. Goranci su poznati kao poslasticari, Crnotravci kao vrsni zidari, Pirocanci kao cuveni tkaci cilima i tako dalje i tako redom. U jednom selu (gradicu) iz Crne Gore je negde ranih 50.tih godina ilegalno emigrirao neki stanovnik u Italiju i dalje u USA. Sasvim slucajno se je zaposlio u Njujorku u nekoj najamnoj zgradi kao domar. Cim se je malo sredio doveo je svog brata i zaposlio ga takodje kao domara. Brat je doveo svog sogora, nasao mu posao domara i tako za kratko vreme iz tog mesta valjda je svaka kuca imala nekog u USA i to kao domara u Njujorku. U Nemackoj postoje sela u pokrajini Rajnland-Pfalc koja su najveci proizvodjaci rotkvica u Evropi i osim rotkvica nista drugo ne gaje, ali zahvaljujuci staklenicima to rade preko cele godine i sasvim pristojno od toga zive. Sve u svemu ljudi od uvek odlaze tamo gde misle da ce im biti bolje i bave se onim sto im je najusnosnije u datom trenutku i prilikama koje trenutno vladaju. U 19 veku je izvesni Nemac po imenu Fridrih Trump emigrirao u USA i nakon raznih lutanja u raznim profesijama i poslovima, odlucio je da se pridruzi kopacima zlata na Klondajku. Zlato nije kopao ali je kopacima prodavao hranu, odecu i sto je najvaznije – krampove i lopate. njegov unuk je dogurao do predednika USA.
Pocetkom 60ih isao je u skolu sa nama Pere koji je ziveo tamo negde gde je Madera a svi smo ga zvali Bugarin posto se tako zvao taj deo gde je gurito a bila i jedna porodica Dimitrov
U Tavankutu postoji toponim „Bugarinova greda“… Mada, danas već malo ko zna gde je to.