Bunari u crnoj hronici Subotice

Muž Etele K. došao je kući popodne i zatekao oproštajno pismo svoje supruge, u kome ona najavljuje odustajanje od života.

Tako je počela drama u ulici Ivana Antunovića. Čovek je najpre otrčao na tavan gde je zatekao uznemirući prizor– konopac za vešanje okačen za gredu i stolicu ispod njega. Međutim, tela nije bilo, tamo se niko nije obesio. Sledeće mesto gde je nesrećni muž pošao da pogleda, bio je bunar. Spustio je konopac sa kantom i učinilo mu se da kanta ne ide do dna. Sada je već došla i komšinica, a za njom i vatrogasci sa pumpom za vodu.

Počelo je ispumpavanje vode iz bunara. Na pola posla se pumpa pokvarila pa se čekalo na novu…

Vatrogasni dom 40-ih i danas

Za to vreme neki ljudi na Paliću sprečili su jednu ženu da izvrši samoubistvo skokom u jezero. Bila je to Etela, daleko od svog dvorišta gde su vatrogasci i njen muž ispumpavali vodu iz bunara ne bi li pronašli njeno telo. Priča je imala srećan kraj.

Nekoliko godina kasnije, početkom šezdesetih, u Subotici je počeo da se gradi vodovod. Kopanih bunara je bilo sve manje, a i bušeni bunari sa pumpama, menjali su ovaj starovremski. Nije se to odrazilo na broj suicida, ali je u naredne tri decenije ovo rešenje samoubicama polako nestalo sa spiska.

S leva: Dr. Čerfalvi Alfonz, istražni sudija Letić Đorđe i Poljaković Geza, dežurni SUPovac – odlazak na uviđaj u vezi samoubistva, iza Aleksandrova

Naš kraj nema pećine ili kakve nepristupačne vrtače, mračne provalije koje bi plašile decu i odrasle pričama što se od davnina pletu oko takvih mesta. Bunari su na neki način preuzeli na sebe takvu ulogu. Na njihovom dnu se skrivalo blago, žrtve mučkih ubistava, ili su pak samoubice u svom očaju bile privučene u te rupe, kao u usta pakla. I kopače bunara vrebala je opasnost od smrtonosnih podzemnih gasova.

Nekada davno, štampa se nije libila da do detalja opisuje nečije postupke i da daje sud o pojedincu i procenjuje zbog čega je neko digao ruku na sebe. I bez toga, ljudi su poluglasno prenosili vesti o nečijem strašnom kraju, na dnu bunara. Deca bi sa jezom, ali i uzbuđenjem gledala dole u crnu vodu i odraz neba u njoj.

Od priča iz crne hronike, koje se tiču bunara, izdvaja se jedna koju bi bilo teško zamisliti da je nije preneo ugledni „Jugoslovenski Dnevnik“. Ovaj subotički dnevni list 1930. godine piše o, kako i sami zaključuju, neverovatnom događaju u Šandoru.

Stevan Flekenštajn orao je njivu u aleksandrovačkom ataru kada je naišao na poveći otvoreni bunar ograđen niskom ogradom. Obustavio je oranje i pokušao da udalji konje, ali su stvari izmakle kontroli. Plašljive životinje su se uznemirile i svojim kretanjem doveli do toga da plug upadne u bunar. Plug je za sobom počeo da vuče konje, koji su potom jedan za drugim upali u rupu, zajedno sa zlosrećnim zemljoradnikom. Zemlja je progutala čoveka zajedno sa dve velike životinje, koji su malo pre toga spokojno špartali ravničarskim prostranstvom.

„Flekenštajn je, srećom okolnosti, mogao da se uhvati za unutrašnji deo bunara, tako da ga konji, koji su pali u vodu nisu sa sobom povukli dole. Teško povređeni mladić je nekoliko sati visio u bunaru, odakle nije mogao sam da izađe, i tek posle dužeg vremena čuli su njegovo zapomaganje seljaci, koji su pošli sa oranja i spasli ga iz opasnog položaja“ – piše „Dnevnik“.

Dalje se kaže: „O ovoj nesreći izveštena je i subotička policija i dežurni kapetan g. Toša Mijatov izašao je na lice mesta da izvrši uviđaj. Pošto bi konje, koji su uginuli u vodi, samo sa velikim troškovima mogli izvaditi iz bunara, to je policija naredila, da se ovaj bunar zatrpa, što je odmah i učinjeno.“

Lansky