Čekajući da Wrangler dođe u Suboticu

Postoji nekoliko priča, poput onih o neostvarenoj proizvodnji trolejbusa u „Severu“ ili sastavljanju automobila u „Bratstvu“, koje su podsticale maštu Subotičana o velikim skokovima industrijskog razvoja i novim radnim mestima. Planovi jesu postojali ali oni nisu ostvareni iz objektivnih razloga pa je nama ostalo da špekulišemo „šta bi bilo da je bilo“.
Jednu od tih neostvarenih velikih kombinacija imao je i „Željezničar“. Te 1978. godine subotički konfekcionari želeli su da budu naši prvi proizvođači farmerica, košulja i jakni od teksas platna poznate američke firme „Wrangler“.
Ne bi se samo Subotičani usrećili ovim poslom. Na prave farmerke čekala ja armija omladinaca širom Jugoslavije, drugim rečima – postojalo je jedno ogromno prazno tržište koje bi progutalo sve što može da se proizvede. Tadašnja konkurencija u našoj zemlji pravila je nekakve svoje verzije farmerica koje su bile bolno loše naspram originala koji su stizali na crno tržište švercerskim kanalima.

Na majmunu, sedamdesetih


Rukovodioci subotičke tekstilne industrije sastajali su se u Briselu sa predstavnicima američke kompanije, urađen je elaborat i stvari su išle dobrim tokom, sve dok u njihovim laboratorijama nije urađena analiza materijala koji bi bio ugrađivan u naš „Wrangler“. Zagrebačka Pobeda i Prebold iz Slovenije nisu imali dovoljno dobar „štof“ koji bi mogao dobiti oznaku „Wrangler“. Bilo je tu sigurno još prepreka čim je ambiciozan plan o specijalizaciji naših stručnjaka na Malti i podizanju nove fabrike – završio u fioci.

Ništa manje nije bila razočarana ni naša omladina kojoj je džins tih godina bio obavezan deo garderobe. Čak i više od toga. Bio je to simbol stremljenja jedne generacije da bude deo slobodnog sveta, da bude deo jednog velikog bratstva koje su kasnije nazvali „Džins generacija“.
Ko je prvi doneo farmerice u Suboticu? Pisac Boško Krstić imenovao je neke u „Subotičkim senkama“ ali se pokajao zbog toga jer se ubrzo javilo više njih sa tvrdnjama da su baš oni poneli taj famozni jeans subotičkim korzom kada još niko nije.
Ostaju nam zato naše lične istorije. Priče o tome kako smo dolazili do ove dragocenosti i kako smo je nosili kroz godine koje su joj menjale formu ali ne i važnost.

Viktorija Šimon sa drugaricama iz subotičke gimnazije na ekskurziji

Viki se seća:

“Levis” su mi ostale omiljene, iako sam nosila i “Wrangler” i “Calvin Klein” koje su mi roditelji kupili kad smo 1975. bili u Beču. Bile su jedinstvene jer su se širile od samog struka, sečene kao prave “kaubojske”. U drugoj polovini sedamdesetih trapezaste su postale moda – što šire dole, to bolje. A često su se umetali šareni delovi ispod kolena ili smo radili hipi vezove po njima. Bile su u modi i “radničke” sa tregerima. Osamdesetih su crne Leviske postale apsolutno “in”, posebno u kombinaciji sa “Levis” teksas jaknom. Krajem osamdesetih počinje moda farmerki sa elastinom, pa nismo više morale da ih zakopčavamo u ležećem položaju da bi povukle cibzar.

Svaka modernizacija bila je u stvari vesternizacija a naš prvi Zapad bio je Trst. Taj jedan grad podmirivao je najveći deo potreba cele Jugoslavije za originalnim džinsom, te je stoga obilovao specijalizovanim prodavnicama ove robe. Njihove radnje su bile mesta iz bajki. Sve te Rifle, POP 84, Carrera… , zatim torbe i ostale sitnice koje se danas zovu aksesoari… I još jedna stvar: mlade prodavačice utegnute u savršeno odgovarajući broj farmerki, bile su kao modeli naspram tetkica u našim radnjama, trgovkinja od karijere.


Nakon što je „Željezničar“ propustio svoju šansu (ne svojom krivicom), da napravi posao veka, beogradski BEKO je početkom osamdesetih dobio licencu za „Lee Cooper“ koji još nije bio ona klasa kakvu su ovde nametnule poznate marke. Tek polovinom te decenije varaždinski Varteks je na tržište izbacio prave „Leviske“ a „Wrangler“ je otišao negde u Makedoniju. Polako je džins postajao jedan od uobičajenih odevnih predmeta u ormaru, poput ostale garderobe.
Na kraju krajeva, to smo i želeli. Niko se tada ne bi složio da se večito mučimo ne bi li došli do dobrih originalnih farmerki. Iako smo znali da u tom slučaju one vrede višestruko. Da ćeš u njima lakše biti zapažen, da ćeš uz malo truda odskočiti od vršnjaka ili se pridružiti „klubu“… da ti možda više nikad neće zaigrati srce kada pod prstima osetiš nove, plave, što mirišu na kudelju…

Lansky



KOMENTARI

  1. Burazer kaže:

    A Cassuci,ko se seca?

  2. X-MEN kaže:

    Burazer*
    Sećam se , imao ih drugar…ali lewis je lewis…. 🙂

  3. srbenda iz backe topole kaže:

    aaaaa…UFO……………..Malo ste zaboravili pravi americki denim!!

  4. Kertvaros kaže:

    Sangajke, Levi Strauss, crna majica, Fieldjacket m65, (kod nas zvani Vijetnamka) uz to obavezna Francuska kapa. Kakav namernik bi pomislio da na Majmun – placu sedi licno Che Guevara na proputovanju kroz Suboticu. Medjutim to sam bio samo ja i sedeo na gvozdenoj sipki sa Miletom Djonovicem i vodio beskrajne diskusije o poeziji grofa od Lotramona. Subotica moje mladosti.
    Ubrzo nakon toga nasao sam se u Nemackoj i prvo mi je bilo da kupim novu garderobu. Levi´s – podrazumevalo se samo po sebi. Pitao sam domace gde je najbolje kupovati i oni mi rekose “Link” tako se zvala prodavnica po prezimenu vlasnika kada jos niko nije ni sanjao da cemo jednog dana skoro svi imati PC u kuci i rec Link imati sasvim drugo znacenje. Kada sam usao u prodavnicu, zapravo u jednu osrednju robnu kucu na dva sprata, specijalizovanu za prodaju iskljucivo radne odece. Bilo je tu odece za pekare, montere, kelnere, medicinsko osoblje, drvosece, kuvare i naravno fermerke svih vrsta i marki. Imali su jedno posebno odeljenje samo za dzins. Osecao sam se kao Alisa u zemlji cudesa, bio je to tako reci za mene jedan “culture shock” . Celo odeljenje je bilo u Western stilu sa odgovarajucim slikama i posterima, govedjim rogovima i prepariranom glavom bizona na zidu. Osim odece bilo je tu raznh aksesoara, kaubojskih cizama, Indijanskog nakita i kaiseva lepo izradjenih i dekorisanih, kao i opasaca sa ogromnim reljefnim kopcama velikim kao ispruzena saka ili omanja tacna. Sa svim mogucim dekorom. Ukrstene puske, pistolji, goveda, konji u galopu i kauboji koji vitlaju lasom. Kasnije sam shvatio da je kupovina farmerki na zapadu isti onaj dozivlj kao i kupovina dnevne stampe na nekom kiosku. Farmerice sam ubrzo zamenio pantalonama od solidnog stofa jer je to jednostavno moja nova profesija zahtevala. Subotica je kao jedna spona izmedju dva politicka bloka, bila mesto gde se je roba sa zapada obrtala prema istoku i odlazila dalje, sve skuplja naravno, i zavrsavala cak negde u dubini Ruskog beskraja. Sto su farmerke bile skuplje, tim su se u tim krajevima i nosile samo u posebnim prilikama, sa kravatom i belom kosuljom – razume se. Kod nas nikada dzins nije ima jedan takav status, ali je bio vazna vizit- karta socijalne pripadnosti. Da se i ja pridruzim diskusiji ko je prvi poneo dzins u Subotici. Dakle moj prvi dzins sam video 1954 godine na jednom uceniku 2 razreda osnovne skole u Jadranu. Imao je patalone i jaknu od dzinsa. Kasnije sam saznao da mu je to poslala rodbina iz USA. Taj decko seje razvio u jednog dobrog rukometasa u nasem gradu. Inace diskusija o tome je prilicno jalova jer su sve nase Suboticke Sna´s Tereske marljivo isle “priko” i “tusta lipog prinosile” Svakako je tu vazna stavka bio i “Roy Roges” u koji je bilo obuceno ako ne bas pola, a ono dobar broj Suboticke mladezi.

  5. IvanM kaže:

    Super Rifle iz Trsta su bile zakon.Bilo je relativno lako nabaviri na “buvljaku“ ili preko direkton dobavljača.U moje ( davno ) vreme “levis“ ,naročito sa dumićima na šlicu bito nedostupan za mnoge.

  6. Neko iz 6 kvarta kaže:

    Re: Kertvaros
    Hvala na podsecanju na Miletu Djonovica.

  7. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Ovaj Vas odlazak u “osrednju” robnu kucu me je podsetio na jedan nas obilazak Pariza (sa folklorom) pocetkom 90-ih. Cure su uvek zelele svo slobodno vreme utrositi na soping (sto je nama bila teska budalastina jer smo u Parizu, a ne u Trstu) i morali smo se povinovati. Tako smo nabasali na robnu kucu samo za muskarce koja je bila na 7 spratova. Na jednom spratu je bilo, recimo, samo donje rublje. Naravno, sve su bile poznate marke. Iako ne nosim odela (poslednji put sam ga nosio na svom vencanju pre 21 godinu) tamo je bilo takvih krojeva da sam pozeleo da svaki dan nosim drugo odelo (naravno, za to nikada nije bilo, niti ce biti mogucnosti).

  8. Stareska peca kaže:

    Svinger farmerke sa V zarezom na leđima duboke sa velikim trapezom isto tako svingeri mantil dugi. Trieste direktan voz iz Subotice krećo u petak 13,15h vraćali se u subotu u 14,30 po talijanskom vremenu stizali u Subotici nedjelju ujutro 5h iscrpljeni i umorni a i sretni

  9. Kertvaros kaže:

    @ Neko iz 6 kvarta

    Gde su Mileta i Bojana? Sta je sa njima danas?

  10. Jakuzzi kaže:

    U ta doba PETSTOKEC je bio zakon. Danas…ni on vise ne valja.

  11. Country & western kaže:

    @Kertvaroš
    Opis tog džins odeljenja u nemačkoj robnoj kući naterao mi je žmarce na leđa. Obožavao sam te inostrane butike tog tipa. Čini mi se da ih je nekada bilo više. Još imam nekoliko šnala za kaiš, western oplate za špicove kragne i kaubojsku kravatu sa bivoljom lobanjom. Zadnji put kad sam bio u Nemačkoj svuda su bili H&M – New Yorker – C&A i druge srodne marke koje su i kod nas stigle tako u paketu.
    Pričali su ljudi da u USA može da se Levis 501 kupi i na automatu. Kod nas u Evropi drži cenu oko 70 – 80 evra. Kada su popusti i svim modelima skinu cenu, jedino za Petsto kec to ne važi. Kao da kažnjavaju nas staromodne. Kao da kažu: nema od vas leba. Kupite jedan 501 pa ga nosite sto godina.
    Što se tiče subotičkog pesnika Milete Đonovića, znao sam ga iz viđenja po crnom mantilu i crnom šeširu. Živeo je tačno 50 godina. Umro je iznenada početkom devedesetih.

  12. pajo kaže:

    sretan sam što sam bio učesnik tog vremena krajem sedamdesetih. gimnazijalci su sedeli prekoputa Triglava a ostali prekoputa Bisera. ovi prvi su išli u Largo a ovi drugi u Akvarijus. od domaćih grupa slušalo se Bijelo dugme i Smak. Smak je bio u manjini. Levis je bio dominantan, Wrangler za manjinu.
    ja sam išao i u Largo i Akvarijus, kibicovo lepe devojke ispred Bisera,slušao Smak i nosio Wrangler 🙂

  13. uzas kaže:

    Ali generacije devedesetih imaju svoje marke. Replay i Dizel.
    Pogotovo Replay sa belim teksasom pozadi iznad dzepova. San snova generacije devedesetih.

  14. Lansky kaže:

    Devedesete imaju svoju priču o džinsu i svoje marke (Replay, Diesel, Gas…) koje su bile vrlo skupe za naše klince koji su tada stasavali a bile su obavezne onome ko je hteo da bude u trendu. Ako se dobro sećam, uvek se nešto vrtelo oko sto maraka, što je tada bilo kao kuća. Te široke Dizel su mi bile teška dekadencija ali kada sam u inostrantvu našao butik Diesel, bio je to možda najbolji džins šop. Puno dobrih modela farmerica, odlične majice, košulje, patike, gaće…i klima uređaj sa mirisom žvakaće gume.

  15. Trovach kaže:

    Da li se neko seca prodavnice farmerki kod mlecne pijace, preko puta Sinagoge? Pored je bila i prodavnica pica.

  16. Kertvaros kaže:

    Vremena se menjaju jednom razantnom brzinom. ZamIsljam kako bi to izgledalo da sam u mojoj mladosti roditelima predstavio moju devojku sa mnogobrojnim tetovazama po telu i odgovarajucim pirsingom po obrvama nozdrvama usnama i jeziku. Verovatno bi pali u tesku komu i zavrsili u bolnici a mozda i ludnici. Danas ko nije tetoviran, sa njime nesto nije u redu i okolina se pita – sta mu fali? Ukusi se menjaju i ono sto je nekada bilo normalno postaje smesno i perverzno ali i obrnuto. Odeca je prva koja koja najavljuje jedno novo vreme i novu epohu. Tako je bilo i u nasoj zemlji sa farmerkama. Izaci na Korzo u novim farmericama je bilo nesto narocito i za ponos. Bila je to najava jedne nove generacije, novih trendova ne samo u oblacenju i muzici, nego i prema svemu ostalom. Pojaviti se 60-tih godina na Subotickom Korzu u sarenim 3/4 gacama, (danas to zovu Bermude) made in Indija ili Pakistan, bi zahtevalo ludu hrabrost i debele zivce. Bila bi to javna sablazan. Mozda bi reagovala i milicija. Danas je to nesto najnormalnije po citavoj Evropi. Sve je manje solidnihi klasicnih prodavnica odece. Prodavnica Primark gde se prodaju majice po 3 € je prepuna kupaca. Robne kuce su na silaznoj putanji i sve ih je manje. Robna kuca Woolworth ima sve manje filijala, a to sto je preostalo ima jos samo jeftini los i ruzan asortiman. Sa drugim robnim kucama je nesto bolje ali su i one polako na izdisaju. Personal je nezainteresovan, slabo placen, pojma nema o struci i cak uglavnom ni nezna sta zapravo prodaje. Glavno da u radnji po ceo dan tresti muzika a prodavacice uglavnom crnopute lepotice iz dalekih i egzoticnih zemalja , zvacu zvakacu gumu i ljuljaju kukovima. Kad ugledaju musteriju prevrnu ocima i pitaju se – sta pa sad hoce ovaj. Roba je od jeftine sintetike sluzi da se dva tri puta obuce i onda u ide u smece. Trend je da se osoba dva puta ni slucajno negde ne pojavi u istoj odeci. Zbog toga sam se setio Milete Djonovica jer je on, stara boemcina, bio sam svoj modni trend i sam svoj modni kreator. Danas se ljubitelji westerna snabdevaju u prodavnicama specijalizovanim za prodaju vojne opreme i odece. Obicno imaju jedan kutak za takvu klijentelu jer je i njih sve manje. Nekada su postojale Western – store prodavnice u kojima je bilo sve sto srce Western fanova moze da pozeli. Od Contry- muzike, sarene vratne marame, preko odgovarajuce kosulje i farmerki, traperske jakne od jelenje koze sa franzlama pa sve preko cizama, mokisana, do originalnog Indijanskog kanua, kao i odgovarajuceg posudja i pribora za kampovanje i boravak u prirodi. Ja licno imam, mozda samo subjektivni utisak, da sve zivo nosi dzins, ali da je onih koji preferiraju i oblace klasicne Levi Strauss proizvode, nekako sve manje i manje , i sve manje se vidjaju na ulicama Evropskih gradova.

  17. Nevaljali_GASTRO_Blogger_naGradeskiprevoz_SUBOTICA kaže:

    secam se Te prodavnice farmerke preko puta sinagoge kod mlecne, tamo me je sestra odvela i kupila mi Lewi Strauss…uvek Me je majka oblacila i naravno pristojno grozno sam izgledala, pa sekiki je bilo dosta od toga i pocela da mi nadje modu u kome i izgledam normalno pa sam tako odvedena u lewis strauss butik mi smo tako zvale…Ali dali se secate putovanja u tursku sa autobusima gde za 100 marka moglo se tonne robe da kupuju i nekoliko puta su bili nase majke tetke na sopping pa su doneli na masu te maravany farmerice sad ponovo ulaze u modu …Mojoj majci je heppppppppp bio kozna jakna pa mi je nabavila neku groznu kojeg nisam volela ali nosila sam zbog Nje…da posle mnogo godina saznam da u austriji niko ne nosi koznu jaknu je nije funkcionalno i komotno uvek sam mislia o tome i ja…a kozna jakna se zakrsila na moje ruke i noge jer obozavala sam PUNK STIL sa zavezanim koznim nakitima na zglobove preko leta amajka kada je ustanovila da sam kozu za to izsekla iz jakne koju je ona donela sa turske vristila je iako sam joj lepo rekla da ja jedino cu nositi onu motorasku sa szegecsekkel takvog je imala Samatha Fox pevacica dva leta koja je nastupala u Zagrebu i nisu bili zadovoljni jer pevala je sa pleybackom…

  18. Subotičanin kaže:

    Međutim, postoji još jedna marka farmerki Lee koji je krojem bio najbolje oblikovan ,Cena je bila paprena. Gornjii donji deo sam kupio u Beču 1974 godine pored bečkog kolodvora sa leve strane Mariahilferstrasse. Butik je bio mali ali original made in USA. Najkvalitetniji američki teksas platno od 100% pamuka. Posle nekoliko pranja boja je postala svetle modre boje. Taj rekvizit čuvam i danas i čudim se kako sam bio mršav i mali u to vreme. Inače prve teksas traperice sam imao tamo negde 1960. godine i dobio sam ih iz USA. Iako je bila korišćena bila je u dobrom stanju i još sam godinama koristio na kraju kao kratke pantalone. Još ih čuvam za uspemenu, marka je bila ‘covpuncher ‘

  19. Ignacije Parčetić kaže:

    Prve Levis farmerice video sam 1961. kod mog druga Duška Milatovića. Pokazivao mi je da se na kolenu ne mogu proseći ni nožem. Naravno bile su iz U.S.A. Najbolje za mene bile su farmerice marke “Lee”. Niko nije spomenuo štraftasti džins, koji je bio u modi sredinom sedamdesetih, na klasičnom džinsu na oko 12mm bile su uspravne bele štrafte, koje posle prvog pranja postaju svetlo plave. Farmerice se od 1880. godine. ne prave od konoplje, već od pamuka (100% cotton), mada malo ipak miriše na kudelju. 1980.god. bio sam u Splitu, na Marjanu su krojači prodavali komplet potreban za izradu farmerica, krojeve različitih firmi po veličinama, firmirane cibzare, dugmad, žuti konac, nitne sa odgovarajućom oznakom i alatom. Materijal i sav pribor je bio naravno iz Trsta. Neko je spomenuo voz za ovaj potencijalno naš grad. Sa drugaricom sam putovao tim vozom, koji je imao dvadesetak vagona, a ipak je gužva bila neopisiva. Meni je ta gužva dosadila, pa smo sišli u Postojni da sačekamo neki drugi voz. U redu vožnje nije ga bilo, ali nam je na blagajni rečeno da za pola sata stiže lokalni voz. Kupili smo nove karte i sa njima ušli u taj lokalac. Divan, čist elektromotorni voz, svi sede, ima još mesta, sedosmo. Prolazimo kroz stanicu Opicsina, pred samu granicu, stotine njih isterano je na peron, vrši se pregled njihovih kofera. Kod nas ulazi carinik i pita -da li ima neko nešto da prijavi. Svi ladno ćute. Hvala lepo, to je bila sva kontrola, krenusmo, a onaj voz iz kojeg smo izišli, ostao je još dugo u stanici, a putnici na peronu. U Trstu su me jurili neki od kojih sam jedva pobegao. Sreća da su stvari bile kod drugarice. Nisam smeo da se vratim vozom, jer su me tamo tražili i u vozu i na peronu. Otišao sam do autobuske stanice, ispričao im da me jure, ali u tri autobusa nisu smeli da me prime. Četvrti je bio bosanski. Bosanci, tvrde glave, rekoše mi: “Dođi ti sa nama preko granice, je..ćemo mi njima mater, samo neka dođu”. Tako sam se ja sa drugaricom našao na prvoj željezničkoj stanici u Jugoslaviji. Au, što sam je tada voleo. Nisam više išao u šverc, iz prvog sam video da nema potrebe sve to ponavljati. Eto, nije svakom bilo romantično.

  20. iahve kaže:

    @Trovach
    misliš na Americanino butik? 😉
    na odsustvu ’93 sam tamo za 30 DM kupio te famozne riplejke sa belim umetkom…
    jaknu 501 sam poklonio nećaku,izlizanu i iskrzanu,baš kako treba ali je on na žalost ne nosi,sad joj je 30 godina…

  21. Trovach kaže:

    @iahve…Nisam siguran da se butik tako zvao. Ona prodavnica pica pored njega mislim da se zvala Bachus (ili mozda Bahus- bog alkohola).

  22. nmvmmh kaže:

    @Trovach, butik u dvorištu se zvao “Stefano”. Posle su osnivači registrovali “Legend”.

  23. Nevaljali_GASTRO_Blogger_naGradeskiprevoz_SUBOTICA kaže:

    Da LEGEND jeste tako se zvalo

  24. Trovach kaže:

    @nmvmmh…Tako je. Bio sam siguran da nije ni Americanino ni Legend. Samo, nisam znao da su ga posle registrovali pod imenom Legend, tj. da su isti vlasnici.

  25. Mica kaže:

    Zašto ne možemo da vidimo tekstove koji se nalaze od 40 strane pa na dalje?

  26. Lansky kaže:

    @Mica
    Ako ste stigli do četrdesete stranice onda ste stigli do kraja

  27. Subotičanin kaže:

    Ja sam kupio novi Lee gornjak sa futerom od belog veštačkog krzna u prodavnici TIZ ( Tekstilna industrija Zagreb) Made in USA iz Oregona. Prodavnica se nalazila sa ulične strane zgrada pored poslastičarnice ‘Mingnon ‘
    U kratko vreme radio i Lee butik u Gomboš sokaku ,ali iz meni nepoznatog razloga bio je brzo zatvoren. Još kraće je funkcionisao butik Marlboro sa kvalitetnim kaubojskim asortimanom na mestu kafane u zgradi pozorišta sa ulazom sa strane Korzoa. Kasnije prodavnica 22 Decembar pored optike je prodavao đins raznih marki od dobrog texasa materijala kao i legendarni Wrangler . U Standardkonfekciji postojalo je kompletna linija Levis asortimana iz Varaždina. Svega je bilo i to je bilo dobro ,nažalost danas đins se može nabaviti na subotičkom Buvljaku ,ali to je samo blaga kopija i više liči na čarape i tajice.

OSTAVITE KOMENTAR