Dva dečaka iz škole Jovan Mikić, razgovarala su na temu dobrih i loših stvari u životu kada je na tapet došao drug Tito. Jedan reče:
„Kako to da Tito puši ?“
Usledilo je par sekundi ćutanja a onda je dobio odgovor:
„Pa tako što ne uvlači.“
Nekako je obojici bilo lakše kada je pronađen ovako razuman odgovor, jer, nesigurnost u Titovu bezgrešnost poljuljala bi poverenje u učiteljicu, u roditelje, u sve autoritete koje su znali.
Posle je i Bil Klinton pokušao, na nivou ovih desetogodišnjih dečaka, da opravda neko svoje pušenje lakih droga, ali je ispao smešan.
Ako je Tito samo pućkao u ono vreme, ostali su dimili svi i svuda. Na radnim mestima, u TV studijima najnormalnije, u autobusima je svako sedište na zadnjoj strani imalo pepeljaru, da onaj koji sedi iza ima gde da trese. U Gradskoj kući su postojala postolja za pepeljare od kovanog gvožđa sa secesijskom šarom. U velikoj većnici je svako sedište za odbornika imalo pepeljaru. O pušačima se vodilo računa jer je svet pripadao njima.
U pušačkoj kulturi važni su bili i detalji, danas bi ih nazvali asesoari. To je recimo „pušački kompletić“: dekorativne kožne futrole za cigarete i plastični upaljač, nekada tabakera, lepe pepeljare, muštikle… Mnoge domove su krasile one drvene ptice koje bi se sagnule pritiskom na neki đavo i uzele cigaretu u kljun.
Na trafikama su bile pretežno domaće marke cigareta i neka od licencnih imena (Kent, Lord, Astor, Milde Sorte). Imali smo Marlboro, ali ne i Camel i Lucky Strike.
Naš duvan i cigarete su važile za kvalitetne. To nije bilo teško proveriti, međutim konačnu potvrdu su domaće pljuge dobile kada su 1989. godine u Suboticu došli građani SSSRa. Sa svojom robom su tada na buvljaku ponudili i cigarete. Možda oni koji su proveli rat u logoru i savijali piljevinu u novine, pamte nešto gore. Taj ruski „Kosmos“ dimio je kao prava raketa.
Naš (sarajevski) Marlboro je slovio za svetsku klasu ali je mnogima stvar prestiža bila da na stolu drže uvozni, u tvrdoj kutiji. Malo ko se seća da je 1991. godine preduzeće „Braća Đorđević“ iz Subotice dobilo licencu da distribuira originalni Marlboro na prostor bivše Jugoslavije. Tada niko iz Istočne Evrope nije imao ovakav aranžman. Nažalost, ta Jugoslavija je trajala još par meseci. Ipak, do naredne godine i uvođenja sankcija, stvarno su se prodavale američke cigarete Marlboro sa markicom na kojoj je pisalo „Braća Đorđević“.
Do danas je većina prestala da puši, a oni koji još istrajavaju, uskraćeni su za mnoge užitke. Recimo, u restoranu (posle dobrog jela – ide cigara cela), pa i kod kuće – mnogi idu da dime na terasu ili u kakav špajz, jer se više ne toleriše smrad dima i pikavaca.
Zaboravljene subotičke trafike
Kod Opštine
Preko puta Patrie
Mašina
U knjizi za decu „Krcko Orašćić i kralj miševa“ (izdanje 1932. godine), na samom kraju, u dodatku, kao zanimljivost, piše za šibicu kako nema sitnije stvari, a da ima toliko imena kod nas. U našoj zemlji, ovo drvce u to vreme zovu raznim čudnim nazivima. Jedan od njih je i MAŠINA.
Zanimljvo ime, valjda zato što deluje toliko pretenciozno za jedno obično drvce. A taj neobični naziv vezuje se upravo za naš kraj. Danas je malo onih koji znaju šta je MÀŠINA sa akcentom na prvi slog. U „Rečniku bačkih Bunjevaca“ (Marko Peić, Grgo Bačlija), uz tumačenje ove reči stoji da se màšina, osim za šibicu, kaže i za lokomotivu i vršalicu. Jedna tako prosta stvar, kao što je palidrvce, bila je nazvana, ni manje ni više nego màšina , što je ustvari sprava, uređaj.
Vek šibica bio je dvadeseti vek. Nisu služile samo za paljenje, već i kao prostor za reklamu. Ta šarolikost motiva i grafičkih rešenja na sličicama, podstakla je kolekcionare da ih sakupljaju. Služile su i za razne igrice na kafanskom stolu, zatim čačkanje ušiju i zuba…
U Jugoslaviji su svi znali za osječku tvornicu žigica „Drava“. Kada se država raspadala, na nekom spisku stvari koje se više ne proizvode u našem delu zemlje, našle su se i šibice. Morali smo da uvozimo ovaj artikal, ali bi to činili i ovako i onako. Baš u to vreme, nakon 100 godina, prestala je da radi osječka tvornica žigica. Šibice više nisu bile u modi.
Lansky
