Cigarete i šibice

Dva dečaka iz škole Jovan Mikić, razgovarala su na temu dobrih i loših stvari u životu kada je na tapet došao drug Tito. Jedan reče:

„Kako to da Tito puši ?“

Usledilo je par sekundi ćutanja a onda je dobio odgovor:

„Pa tako što ne uvlači.“

Nekako je obojici bilo lakše kada je pronađen ovako razuman odgovor, jer, nesigurnost u Titovu bezgrešnost poljuljala bi poverenje u učiteljicu, u roditelje, u sve autoritete koje su znali.

Posle je i Bil Klinton pokušao, na nivou ovih desetogodišnjih dečaka, da opravda neko svoje pušenje lakih droga, ali je ispao smešan.

trafike-1

Ako je Tito samo pućkao u ono vreme, ostali su dimili svi i svuda. Na radnim mestima, u TV studijima najnormalnije, u autobusima je svako sedište na zadnjoj strani imalo pepeljaru, da onaj koji sedi iza ima gde da trese. U Gradskoj kući su postojala postolja za pepeljare od kovanog gvožđa sa secesijskom šarom. U velikoj većnici je svako sedište za odbornika imalo pepeljaru. O pušačima se vodilo računa jer je svet pripadao njima.

U pušačkoj kulturi važni su bili i detalji, danas bi ih nazvali asesoari. To je recimo „pušački kompletić“: dekorativne kožne futrole za cigarete i plastični upaljač, nekada tabakera, lepe pepeljare, muštikle… Mnoge domove su krasile one drvene ptice koje bi se sagnule pritiskom na neki đavo i uzele cigaretu u kljun.

Na trafikama su bile pretežno domaće marke cigareta i neka od licencnih imena (Kent, Lord, Astor, Milde Sorte). Imali smo Marlboro, ali ne i Camel i Lucky Strike.

cigarete yu

Naš duvan i cigarete su važile za kvalitetne. To nije bilo teško proveriti, međutim konačnu potvrdu su domaće pljuge dobile kada su 1989. godine  u Suboticu došli građani SSSRa. Sa svojom robom su tada na buvljaku ponudili i cigarete. Možda oni koji su proveli rat u logoru i savijali piljevinu u novine, pamte nešto gore. Taj ruski „Kosmos“ dimio je kao prava raketa.

Naš (sarajevski) Marlboro je slovio za svetsku klasu ali je mnogima stvar prestiža bila da na stolu drže uvozni, u tvrdoj kutiji. Malo ko se seća da je 1991. godine preduzeće „Braća Đorđević“ iz Subotice dobilo licencu da distribuira originalni Marlboro na prostor bivše Jugoslavije.  Tada niko iz Istočne Evrope nije imao ovakav aranžman. Nažalost, ta Jugoslavija je trajala još par meseci. Ipak, do naredne godine i uvođenja sankcija, stvarno su se prodavale američke cigarete Marlboro  sa markicom na kojoj je pisalo „Braća Đorđević“.

braca djordjevic

Do danas je većina prestala da puši, a oni koji još istrajavaju, uskraćeni su za mnoge užitke. Recimo, u restoranu (posle dobrog jela – ide cigara cela), pa i kod kuće – mnogi idu da dime na terasu ili u kakav špajz, jer se više ne toleriše smrad dima i pikavaca.

Zaboravljene subotičke trafike

trafike-3

Kod Opštine

trafike-4

Preko puta Patrie

trafike-2

Mašina

U knjizi za decu „Krcko Orašćić i kralj miševa“ (izdanje 1932. godine), na samom kraju, u dodatku, kao zanimljivost, piše za šibicu kako nema sitnije stvari, a da ima toliko imena kod nas. U našoj zemlji, ovo drvce u to vreme zovu raznim čudnim nazivima. Jedan od njih je i MAŠINA.

Zanimljvo ime, valjda zato što deluje toliko pretenciozno za jedno obično drvce. A taj neobični naziv vezuje se upravo za naš kraj. Danas je malo onih koji znaju šta je MÀŠINA sa akcentom na prvi slog. U „Rečniku bačkih Bunjevaca“ (Marko Peić, Grgo Bačlija), uz tumačenje ove reči stoji da se màšina, osim za šibicu, kaže i za lokomotivu i vršalicu. Jedna tako prosta stvar, kao što je palidrvce, bila je nazvana, ni manje ni više nego màšina , što je ustvari sprava, uređaj.

Vek šibica bio je dvadeseti vek. Nisu služile samo za paljenje, već i kao prostor za reklamu. Ta šarolikost motiva i grafičkih rešenja na sličicama, podstakla je kolekcionare da ih sakupljaju. Služile su i za razne igrice na kafanskom stolu, zatim čačkanje ušiju i zuba…

U Jugoslaviji su svi znali za osječku tvornicu žigica „Drava“. Kada se država raspadala, na nekom spisku stvari koje se više ne proizvode u našem delu zemlje, našle su se i šibice. Morali smo da uvozimo ovaj artikal, ali bi to činili i ovako i onako. Baš u to vreme, nakon 100 godina, prestala je da radi osječka tvornica žigica. Šibice više nisu bile u modi.

Lansky



KOMENTARI

  1. Penzioner kaže:

    Lansky nas,kao i uvek, podseti na vreme koje je prošlo. Istina je da se pušilo čak i u učionici. Kad je pre pedesetak godina cenjeni predavač na času palio jednu cigaretu na drugu, za nas studente nije bilo čudno. Najgore je bilo zimi u zadimljenim kancelarijama. Ništa bolje nije bilo ni na mestima gde se prodavala hrana u koju se uvukao dim. A kad u kuću nepušača dođu gosti, danima se provetravalo. Kod nas je retko ko pušio na ulici. Bilo nam je neobično što su u Segedinu ulice bile pune pušača. Danas su se pušači proterali na ulice, ispred prodavnica, u školska dvorišta… Ponegde su postavljene pepeljare, kulturniji pušači ih nose sa sobom, ali ima mesta koja su puna bačenih opušaka.

  2. Natasa kaže:

    Svaka cast Lansky na izabranim tekstovima. Ove price su za mene ko Suboticke novine. Svake nedelje ujutru kafica i prica Lanskog.

  3. Avet kaže:

    Sećam se da su 70-ih godina hit, ali zato retkost među omladinom bile takozvane „kaubojske šibice“ koje se nisu mogle kod nas kupiti, a donosili su ih poneki gastarbajteri kao neki kuriozitet kada su dolazili iz inostranstva u posetu kući.
    Te šibice nije bilo potrebno kresati o bočni hrapavi deo kutije od šibica da bi se upalile, već je dovoljno bilo kresnuti ih o zid, dovratak, sto ili recimo o đon od čizme, kao u američkim kaubojskim filmovima.
    Odatle su i dobile ovaj naš lokalni naziv.

  4. Graničar kaže:

    Da, da sećam se da sam svoju prvu cigaretu zapalio kupivši je na komad u trafici pored OŠ „Jovan Mikić“ kod čika „Jogija“ (Steve Perovića) penzionisanog policajca.

  5. Trovach kaže:

    @Avet…Te sibice su se u SAD koristile jos u 19. veku i zvale su se loko foko. Clanove Demokratske partije su 40-ih godina 19. veka zvali „lokofokoisti“ jer je doslo do neke sabotaze njihovog skupa, nije bilo osvetljenja (da li uljane, ili gasne lampe ne secam se), pa su taj skup zavrsili osvetljavajuci prostoriju sibicama. Imam knjigu „Istorija SAD“ tako da ovo nije izmisljeno.

  6. Kertvaros kaže:

    Na zidu ucionice i prvoj stranici citanke je bila Titova slika. Nama kao ucenicima osnovne skole je to bilo sasvim dovoljno znanja o Titu, a da li on pusi, sta i kako pusi, je nama bila poslednja briga i ne pamtim da je Tito ikada bio tema nasih razgovora. Izgleda da su sa novim generacijama dosla nova vremena i nove teme. Pusenje je u celoj Evropi bilo nesto slicno kao i kod Africkih ili Polinezijskih urodjenika tzv inicijacija decaka u svet odraslih muskaraca. Jedan obred koji se zeleo sto pre i zeljno iscekivao. Kod pripadnika plemena Masaji je kandidat morao da savlada lava kako bi bio primljen u stalez odraslih muskaraca. Mi u Evropi nismo morali da uhvatimo lava za rep – bilo je dovoljno da pripalimo cigaretu. Odsluzis vojsku i onda te otac ponudi cigaretom i zajedno pusite kao dva odrasla coveka. Segrt zavrsi zanat (oslobodi se) i majstor ga ponudi cigaretom i onda on pusi ne samo pred majstorom nego i zajedno sa majstorom. Spoljni i nedvosmisleni znak da on vise nije tamo neki segrt ili potrcko.
    Duvan u nasim krajevima je bio visoko kvaltetan. Galjila se je uglavnom Americka sorta „Virdzinija“ koja se kod nas vrlo dobro zapatila. Kuriozum kod gajenja duvana je fakat da sto je losija zemlja na kojoj se biljka gaji , tim je bolji kvalitet duvana. Duvan se klasifikuje najpre grubo u tri kategorije. Prva, druga i trca „ruka“ . Prva ruka (klasa) su samo najmanji najtanji gornji listovi, tzv „Flor“ Potom dolaze srednji i na kraju treca kategorija , to su oni donji veliki i najtvrdji listovi. Posle susenja i fermentacije se mesaju razne kategorije i u razlicitim procentima i daju odgovarajuci kvalitet konacnog produkta. Nekada su kod nas bile kategorije cigareta oznacene njihovim imenima. Najlosija i najevtinija je bila „Drava“ sledili su Ibar i Zeta koje su bile osrednjeg kvaliteta i naravno neprikosnovena „Drina“ kao pojam dobre cigarete. Svaka republika je ima svoju duvansku industriju. Cigarete iz jedne republike su se mogle bez problema nabavljati u svakoj dugoj republici. Prodaju je odlucivao iskljucivo ukus potrosaca.
    Narod u nasim krajevima cesto ne pravi razliku izmedju cigare i cigarette, a razlika je ogromna. Jednom prilikom je jedan stariji Suboticki gospodin nama pubertetlijama objasnavao kako se prave cigare. Znao je sta interesuje pubertetlije, pa nam je prricao o lepim Kubankama koje u nekoj duvanskoj manufakturi na Kubi onako na obali mora ispod palmi sede oko stola i savijaju cigare koje onda zadigavsi suknjicu rolaju dlanom na goloj butini i kad je rucno naprave stavljaju u luksuznu kutiju. Erotske price za starije muskarce i mlade pubertetlije.
    Sto se sibica tice i izraza „masine“ vec sam jednom pisao a sada je @ Avet isto to rekao. Inace osim Osijecke fabrike sibica „Drava“ bila je i fabrika sibica „Dolac“ iz Bosne. Te sibice su nasem kraju redje prodavane. Zajednicko im je bilo da su imale slicice obicno u serijama na odredjene teme, slicno kao i u filateliji, obicno slike vecih gradova, istorijskih spomenika, flora i fauna naseg podneblja ili cak i saobracajni znaci. Kasnije pocinje sve veca komercijalizacija i umesto lepih i poucnih slika pocine se sa masovnim reklamiranjem raznih proizvoda.

  7. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Orijentalne sorte duvana su se najvise gajile u BiH na siromasnim zemljistima. Zemlja u Vojvodini je previse plodna i kvalitet tog duvana je bio los. Nesto kao i vinova loza. Najbolja vina su sa skeletnih i nesto suvljih zemljista.

  8. Trovach kaže:

    Cuo sam pricu da je u staroj Jugoslaviji postojala sorta duvana koja je davala najvisi kvalitet, ali je nestala tokom 2. sv. rata. Posleratna vlast je nudila velik novac onome ko slucajno jos ima seme te sorte, ali uzalud.

  9. Kertvaros kaže:

    @ Trovac

    Na ovom svetu je sve i svasta moguce, ipak sumnjam da za 4-5 ratnih godina moze jedna biljna sorta potpuno nestati sa lica zemlje. Tim pre, jer se je za vreme rata takodje sadio duvan i njegova sadnja makar i ilegalna, je bila visoko profitabilna. Mozda je to samo jedna od mnogih urbanih legendi koje nas narod voli da prica i siri okolo kao neku vrstu epske poezije. Primera radi po Subotici se svojevremeno sirila legende o strancima koji traze Palic u zakup na deset godina da ga srede i eksploatisu a onda nakon 10 godina nama sve lepo sredjeno, prepuste na raspolaganje. Ali eto nazalost kratkovida vlast to ne dozvoljava. U toj prici su se pojavljivali kao zakupci – Englezi, Amerikanci, Nemci, Italijani itd. a vec u zavisnosti koga je narator legende vise preferirao.

  10. Trovach kaže:

    @Kertvaros…i ako su lagali mene i ja lazem vas… 🙂 Lako je moguce da je ova prica izmisljena posto seme duvana jako dugo zadrzava klijavost. Iako ima jako sitno seme moze se cuvati vise godina. Ne znam tacno koliko, ali znam da je to kod ambrozije 40 godina, a kod bulke i do 60.

  11. X-MEN kaže:

    Kertvaros*
    Ali nije urbana legenda da su 2010 god slovenci hteli da uzmu palićko u zakup….i nisu ga dobili…nažalost… Što se tiče šibica po ruski bi bile “ spička “ 🙂 a duvan eto sad neki “ motaju “ elektronski duvan ili “ veseli “ duvan koji se lakše nabavi nego onaj pravi….

  12. Miki kaže:

    Ta cigareta verovali ili ne, jos uvek postoji, u Sloveniji. Imao sam i sam priliku da ih vidim a kod nas je jos uvek najpoznatija bila i ostala Sarajevska Drina.

  13. Kertvaros kaže:

    @ X-MEN

    дай мне спички я хочу курить = daj mi sibice da zapalim.

    Meni nije poznato sta su i kada Slovenci hteli da zakupe na Palicu i pod kojim i kakvim modalitetima. Pogotovu ne znam zasto su odbijeni. Verovatno si ti insajder u toj prici i bilo bi sigurno veoma zanimljivo da tvoje znanje podelis sa zaineresovanim forumasima.

  14. X-MEN kaže:

    Kertvaros*
    2010 God sam lično čitao u Subotičkim novinama da slovenci traže Palićko jezero u zakup, ne sećam se na koji period, a ne znam zašto ga nisu dobili, malo posle te vesti nije me bilo 3 god i nisam dolazio do nekih informacija o Subotici.

  15. Avet kaže:

    Na prvoj fotografiji na početku teksta nisam mogao odmah da prepoznam gde su se nalazile te dve trafike jedna pored druge.
    Posmatrajući sliku sam prepoznao kuću Manojlovića, kraj Korza i Prokešovu palatu.
    Iza te dve trafike je bio jedan parking namenjen verovatno za goste hotela Patria, pošto je ispred samog hotela u to vreme bila terasa otvorenog tipa sa stolovima i stolicama za goste sa živom muzikom i gde se na otvorenom moglo nešto pojesti i popiti.
    Petkom i subotom uveče se tamo teže mogao naći slobodan sto.
    Sada se tamo na mestu tog parkinga nalazi takozvana Dafinina zgrada.

  16. Oki kaže:

    „Devojčica sa žigicama“, H. K. Andersen
    Na to su me uvek podsećale šibice iz „tvornice žigica Drava“

OSTAVITE KOMENTAR

7 + 2 =

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 8 + 4 ?
Please leave these two fields as-is: