Ciglana kao scenografija

Prva produkcija u ovogodišnjoj sezoni pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice biće predstava Egzodus, koja će biti režirana u ambijentu, na periferiji grada, ali imaće i scensku verziju.

Probe su započele pre desetak dana. Egzodus, nova predstava pozorišta „Deže Kostolanji“ biće autorski projekat režisera Sabolča Tolnaija, koja će govoriti o begu, o gubljenju doma i o odbačenosti. Biće to zapravo suočavanje sa arhetipskom pričom, sa egzodusom, sa stvarnošću ljudi koji ostavljaju svoje domove tražeći nove šanse. Premijera je planirana za 30. oktobar a u predstavi će učestvovati Emeše Nađabonji, Oršolja Cumbil, Imre Elek Mikeš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Čongor Berta. Na konferenciji za štampu je o predstavi pričao Sabolč Tolnai.

Subotica 10.12.2014. Ilegalni migranti, poreklom iz afganistana, provode vreme u napustenoj ciglani u predgrađu subotice. ciglana, azilanti, ilegalni imigranti, migranti, afganistan, afganistanci Foto : Milovan Milenkovic Photo & © by Milovan Milenkovic News Magazine VREME

– Pre nekoliko godina sam započeo nezavisni filmski projekat sa svojim prijateljima. Izlazili smo na periferiju grada iza Prozivke. U tamošnjoj šumi, u okolini deponije otpada smo započeli improvizacije na osnovu lirskih tekstova. Ta okolina je nešto pokrenula u meni. Slika na kojoj se gomila smeća uliva u ambijent, imao sam osećaj da sve to odslikava današnjicu, ali sam istovremeno u toj slici video i ogromnu scenografiju. Bio sam svedok prvog pojavljivanja izbeglica u šumi. Bilo je to kao da su mi stigli novi glumci u scenografiju koji su svemu tome dali jedno novo značenje. Povremeno sam izlazio do njih, upoznavao se sa njima, razgovarao, pokušavao da pomognem, koliko sam umeo. Susreo sam se sa tužnim sudbinama, doživljavao tužne trenutke sa njima, kada je vlast redovno palila skloništa koja smo pokušavali da im napravimo. Cela se scenografija kasnije preselila u ciglanu. Periferiju Subotice, malu šumu, deo poljane, deponiju otpada, fabriku – koja sve više liči na barake iz Aušvica sa današnjim akterima – doživljavam kao poseban ambijent i dan danas. Kada smo razgovarali sa Andrašem Urbanom, rekao sam mu da bih se bavio životom izbeglica. Tada još nije bila situacija toliko dramatična kao danas, ali sam već tada osećao da je teško govoriti o bilo čemu drugome. Radim i na Palićkom festivalu filma koji je ove godine imao za slogan Evropski san: dok smo mi na svečanom otvaranju govorili o Evropi nedaleko od tog mesta su prolazile stotine kojima nije ostalo ništa. Razlike su za mene tragične, ali mislim da nam je obaveza da se bavimo tim pitanjem. Počeo sam da razmišljam kako bi se o toj temi moglo govoriti dok se zatvaramo u prostor i ostvarujemo umetničko delo. Imao sam osećaj da sve to ima svoje opravdanje samo ako na neki način stigne i do onih o kojima se govori. Tako se rodila ideja da napravimo predstavu koja bi se mogla prikazati u otvorenom ambijentu, u okolini ciglane, gde bismo mogli pozvati i one koji nam služe kao tema. Možda će i njima značiti nešto naš projekat. Ne bavimo se samo današnjim izbeglicama, nego i sa velikim egzodusima istorije čovečanstva, sa Biblijom, sa drugom glavom Mojsijeove knjige. Sa ovom predstavom ne želimo da formulišemo političke stavove, kao umetnici želimo da prikažemo našu viziju o ovome svetu. Manipulisana propaganda je rezultirala smrću morala, a nakon toga je predstava moralni čin, a naša je obaveza da kao umetnici ostvarimo ovaj čin – izjavio je Sabolč Tolnai.

O izazovima pripremanja predstave je govorio i Gabor Mesaroš:

– Kada smo počeli rad sa Sabolčem Tolnaijem, izašli smo među izbeglice, donosili im toplu odeću, ćebad. To je bio moj prvi susret oči u oči sa izbeglicama. Bio je mrak, nismo videli nikoga, samo nekoliko taksija. Posle smo se sreli sa nekolicinom ljudi i nakon što se ispostavilo da želimo da im pomognemo, lampama su nas odveli do njih. Izbeglice su nas gledale uplašeno, prvo nisu znali šta mi tu tražimo. Pokušavali smo da komuniciramo sa njima mada je malo njih razumelo engleski. Obuzela su me dvojna osećanja: delom strah koji je u nas usadila manipulisana propaganda, a delom lep osećaj da smo u stanju da pomognemo, što su izbeglice primile sa zahvalnošću – priča Gabor Mesaroš.

Emeše Nađabonji je takođe govorila o svojim utiscima:

– U predstavi nema konkretnog teksta, ali mislim da se rečima ni ne može opisati ova situacija. Pokušavamo da ostanemo negde na sredini, bez straha, bez predrasuda i bez sažaljevanja, ali u svima nama postoji i osećaj koji nas obuzima kao obične ljude. Situacija se menja iz dana u dan i moja se osećanja menjaju, stalno mi se menja stav prema ovoj temi. Iz ugla istraživanja su najvredniji lični susreti. Strašno je koliko se čovek gubi u ovoj priči kao što se to dešava i u sličnim situacijama. Ne znamo šta bi bilo rešenje, ali bi za početak možda bilo dovoljno da vidimo čoveka u drugome, da ga poštujemo kao što to ljudsko biće zaslužuje – rekla je Emeše Nađabonji.

 

Magyar szo



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR