Čika Vlatko : Kako sam postao užar

Vlatko Takač, čovek sa svojih sedamdeset i devet godina uopšte ne odaje utisak da je u ovako dubokoj starosti. Izuzetno živahan i pričljiv, pun je znanja i veština.

Razlog moje posete čika Vlatku je bio taj da vidim kako on to pravi čuvene korbače. Međutim, iznenadio sam se . Čika Vlatko od kanapa, takozvanih uzica, pravi sve i svašta počev od korbača preko pletenja korpi za ogromne  višelitarske staklene flaše za rakiju i vino, do opreme za stoku poput oglavnika, ogrmila, ulara..

Čika Vlatko mi je objasnio kako je sve počelo.

„ Ja sam bio vojnik na jugoslovenskoj granici u Makedoniji, tamo prid kraj pedeseti godina. Imali smo na karauli jednog magarca al takog da vodnik nije mogo nakupovati ulara – jel taki je bijo magarac jak da je malo-malo svaki pokido. Jednu noć mi vojnici izašli smo napolje, bilo ja misečina.  Posidali smo na bale slame, jel u to vrime je u Makedoniji bilo par komada niki mali kombaja što su oma balirali. Sa par bala sam poskido po jednu uzicu koja je u to vrime bila od kudelje i opleo magarcu oglavnik . Još dugo sam osto u vojski  i oglavnik a i ular je „držo“. Nije ga magarac mogo pokidati, tako da kad sam krenijo kući vodnik me zamolijo da ispletem još koji, da se nađe kad ja odem. Kad sam se vratijo kući počo sam plest opremu za konje što mi ode kažemo“sersam“ i sve to od uzice  prvo od konopljine kasnije od ove nejlonske, i ne marim koliki je komad ja sve to upletem u ono što pletem. Bijo to komad „sersama“ jel bijo korbač –svedno je“

Na pitanje koliko košta da se oplete jedna flaša od pedeset litara, moj sagovornik mi odgovara.

„Koliko? Ovo je majstorski poso, ja sam za jednu bocu provo sto radni sati i tu je računica jasna. Oni koje interesuje nemadu novaca. Dosta nji kaže i da je skupo al’ triba borme ovu bocu i oplesti, a da ne divanim o korbaču jel o kakom drugom pletenju“

Sve u svemu ovaj vremešni vitalni Tavankućanin koji je rodom iz Gornjeg Tavankuta, sada živi u Donjem Tavankutu sa svojom ćerkom Katom i njenom porodicom odvojen u „maloj kući“ koja je uredno nameštena i koju tek ponekada zagreva šporetom. Veli nije mu potrebno jer tu je „banja peć“ koju je čika Vlatko sam izido i koja sa malo ogreva koji ne mora da bude drvo ili ugalj nego bilo šta, greje celu kuću.

Pri rastanku posle višečasovnog razgovora čika Vlatko mi je čvrsto stisnuo ruku i poželeo svako dobro što i ja njemu želim, kao i dug život i dobro zdravlje.