Razglednice gradova, pa tako i one na kojima je Subotica, uvek kao motiv imaju neko reprezentativno zdanje ili ulicu, ili je to panorama koja grad prikazuje u najboljem svetlu.
Za ovu razglednicu se to ne može reći, iako u opisu stoji da je na njoj glavni ulaz Gradske kuće, što bi trebalo da bude dovoljno atraktivan detalj. Pažljivi posmatrač brzo će zaključiti da se na slici ne vidi gotovo ništa od glavnog ulaza, već da svu pažnju okupira knjižara „Mamužić“.
Mogu se naći reklamne razglednice iz tog vremena, gde je u fokusu prodavnica i podaci o njoj, međutim, ova pripada seriji onih klasičnih, sa prizorima grada. S obzirom da su ih često izdavale knjižare kao što je, na primer ova, moguće je da je vlasnik među uobičajene motive iz Subotice pokušao da ubaci i svoju knjižaru, nevešto je poturajući kao detalj.
Ipak, najveći znak pitanja stoji iza ovog izloga. Da li je ovo stvarno bilo, ili je neko napravio foto-montažu. Nakalemiti dodatni izlog na centralnu gradsku građevinu… Ko bi se to usudio?
Godine 1925. vlasnica knjižare je podnela zahtev za postavljanje portala, gde je navela da neće oštetiti kameni zid, da će zgradu ulepšati i unaprediti a da će u izlogu stojati samo lepe knjige i umetnički predmeti. „U slučaju odseljenja vrlo lako će se uspostaviti prijašnje stanje.“
Kao što se to danas čini suviše smelim, tako je to izgledalo i tadašnjem Inženjerskom uredu, koji je dao negativno mišljenje. Obrazloženje je glasilo da nadogradnja nikako ne odgovara monumentalnosti zgrade „pogotovo što je po predloženom nacrtu portal neukusno projektovan i ne odgovara stilu“. I pored toga, ovaj izlog je napravljen, a to saznajemo iz novinske vesti. Ispod naslova Upropašćivanje izgleda varoške kuće, kaže se:
„Varoška kuća je tako zidana, da je svaki izlog u zidu. To je zgrada od masivnog materijala, koji nikako ne dozvoljava iz estetskih razloga, da se stave pred dućanima drveni izlozi. Zbog toga se nikada nije ni dozvolilo da trgovci prave zasebne izloge. Ali što nije bilo – može biti, te se jednoga dana obratila gradskom senatu vlasnica knjižare i papirnice Mamužić s molbom, da joj se dozvoli da može pred svoju radnju staviti drveni izlog. Molba je dostavljena na mišljenje inženjerskom uredu, ali u ovom slučaju se nije uvažilo mnenje stručnjaka nego se je pred senatom molba primila. Ovime će ceo izgled varoške kuće biti upropašćen. Ceo kulturni svet se divio ovoj zgradi i spoljašnjem izgledu njenom, ali posle ovoga će se samo čuditi tome, kako se je našlo tako nekulturnih ljudi, koji su mogli učiniti ovaj atentat na nju.“
Uvid u tadašnje odluke gradske uprave i njenih službi, otkriva da je to bilo vreme kada su komunalni i građevinski propisi bili vrlo strogi. Dozvole su se tražile i za najmanje izmene na kući. Na kraju krajeva, o tome nam svedoči ono što je nasleđeno iz tog perioda. Među sačuvano nasleđe ne spadaju ovi kutijasti izlozi koji su onda bili u modi. Potrošilo ih je vreme ili su uklonjeni kada se starim zgradama vraćao originalni izgled. Pre svih nestao je taj koji je pripadao knjižari „Mamužić“.
U Istorijskom arhivu čuvaju se neki od nacrta koji su podnošeni Inženjerskom uredu radi dobijanja dozvole.
Izlog za prodavnicu u Matka Vukovića br 5
Ruff – lokal ispod Prokeš palate (korzo 15)
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Na prelazu iz 19 u 20 vek u industrijalizovanim zemljama se masovno grade stambeni objekti za smestaj ogromne mase novopridoslih radnika u industrijske zone gradova. Cilj je bio graditi sto jeftinije i bez suvisnog komfora dovoljno brzo da se sto pre amortizuju i donesu sto je vise moguce profita. To su bili takozvani „radnicki kvartiri“ U prizemlju je bio smesten po pravilu poslovni prostor za prodaju najnuznije robe koja je ljudima bila potebna. Trgovci su onda pokusavali taj sivi otuzni prostor na neki nacin da oplemene i ucine ga ipak malo atraktivnijim u nameri da privuku musterije. U ono vreme su ne samo roba, njen izbor i kvalitet bili od vaznosti, nego i image same radnje gde je roba kupljena. To je bio jedan od razloga zbog kojih su trgovci poceli da pridaju spoljnom izgledu svojih ducana vecu paznju i da raznim kulisama daju musteriji iluziju solidnosti i ekskluzivnosti. To je imalo nekog smisla na fasadama sivih zgradurina gradjenih bez ikakvog stila i estetike. Napraviti nesto takvo na fasadi Suboticke gradske kuce je ravno zlocinu. Tim pre jer je doticni knjizar i trgovac papeterijom imao ekskluzini lokal samim tim jer je odmah pokraj glavnog ulaza. Istina onog svecanog a ne i onog sluzbenog gde su prolazile bezbrojne stranke iz grada i okoline i samim tim trgovacka lokacija je sa te strane bila daleko atraktivnija. Kako tada, tako i danas, jos uvek su poslovni ljudi skloni unakazivanju fasada i celokupnog urbanog prostora. Nesto iz razumljive zelje za sto vecim profitom , a nesto kao posledica njihovog nizeg kulturnog dometa. Ako pogledamo na triangl – Gradska kuca – pozoriste – Nicin palata, iz vremena gradnje Nicin palate (oko 1930) svi natpisi firmi iznad poslovnog prostora tj prodavnca u prizemlju, su jednobrazni i harmoniraju ne samo izmedju sebe, nego i sa kompletnim zdanjem i njegovom vrlo ozbiljnom i dostojanstvenom fasadom. Danas je sve poseljecano i pretvoreno u seosko-palanacki kiceraj bez ikakve mere i ukusa. Mislim da ovaj danasnji izgled objekta ni na koji nacin ne korespondira sa projektom ahitekte F. Bedea.
Istini za volju mora se reci da su ovakve pojave poznate i vidjene i u drugim gradovima i drzavama i to nije nikakav iskljucivo Suboticki monopol. Imao sam prilike da vidim (u Nemackoj) jedan objekat iz 18 veka gradjen „na kanate“ znaci tipicna Srednjeevropska poludrvena arhitektura na koju su u prizemlju vlasnici Kineskog restorana nakalemili sarene plasticne elemente lavova , zmajeva i ostalog kineskog folklora i napravili jedan uzasni vizuelni buckuris svega i svacega i stvorili kolizuju Evropskog okcidenta i Dalekog Istoka.
Mozda niste trebali napisati ovaj tekst i dati ideju danasnjog garnituri na vlasti kako da dodatno poruzni Gradsku Kucu i celu Suboticu. Tekst je sasvim korektan, ali u nekom normalnom vremenu kada Suboticu vode Suboticani kojima je na prvom mestu njihov rodni grad. Nije bitno ko je kada dosao. Bitno je da Suboticu dozivljavaju kao SVOJ grad.
@Trovach
Da bi neko doživeo sredinu u koju je došao kao svoju mora biti i prihvaćen. Ovo se ne odnosi samo na Suboticu već i na Beograd i N. Sad i London i Pariz. Eto npr. ja sam krajem sedamdesetih studirao u N. Sadu, volim taj grad i dan danas, međutim nikada niti ja niti bilo ko drugi ko je došao sa strane nikada nismo stekli „druga do groba“ u toj sredini. Mnogi su i ostali po završenom fakultetu u N. Sadu ali ni dan danas nemaju prijatelje među „starosedeocima“( o kako to rogobatno zvuči isto kao i ono „dođoši“).
@dule
Pročitavši vaš komentar, zamislio sam se i pokušao naći neko objašnjenje zbog čega Vas nisu, studenta iz Subotice, a studirajući u Novom Sadu „starosedeoci“, novosadski studenti po vašem ličnom osećanju doživljavali kao potpuno ravnopravnog u svemu sa njima.
Jedino objašnjenje bi mi bilo da ste verovatno živeli u studentskom domu, tamo se hranili i spavali, ili živeli negde u privatno iznajmljenom stanu u gradu.
Naime, zajednička dodirna tačka ove dve grupe ljudi je obično fakultet, na njemu predavanja, laboratorijske vežbe, kolokvijumi i ispiti, posle svega ovoga se studenti razilaze svako svojim putem.
Obično čak ni noćni izlasci u grad, mesta gde se izlazi i društvo u kojem ste u večernjim i noćnim satima nije isto sa onom drugom grupom ljudi.
Studenti i „starosedeoci“ drugačije tempiraju svoje vreme za učenje, ishranu, noćne izlaske, druženja, pa se obično između njih ostvaruju labavije društvene veze.
A grad kao grad, svaki ima svoje prednosti i mane, svoje lepote, pa čovek (neiskvaren i iskren) živeći u njemu ga najčešće zavoli i doživljava ga posle izvesnog vremena kao svog.
Ja sam jedno vreme za vreme SFRJ živeo u Sarajevu, zavoleo sam ga kao da sam tamo rođen, doživljavao sam ga tada kao najlepši grad u državi.
Kada sam posle izvesnog vremena, tada već iz Subotice video šta se tamo dešava devedesetih godina, mislio sam da ću umreti od tuge, nemoći i žalosti.
Uglavnom, taj grad mi je ostao u srcu takav kakav je bio dosta vremena pre rata, a znam da se sada puno toga tamo izmenilo i da se više ništa ne može vratiti na staro.
@dule…Imam nekoliko projatelja „dodjosa“ i uklopili su se u drustvo, ali se i zezamo na nacionalnoj osnovi, ali bez vredjanja. Moze jedan da nazove drugog „Odvratni Bunjo“, a najsmesnije je sto on nije Bunjevac, nego Madjar. To je drugarsko zezanje.
Izvinjavam se što je komentar „off topic“ ali hoću da dodam nešto diskusiji o studiranju. Od više studanata sa strane čuo sam mišljenje o nama Subotičanima kao što je Dule stekao o Novosađanima.
Kažu da smo mi zatvoreni za ljude sa strane , da su ženske uobražene i slično. I to kažu ljudi koji nisu iz drugog kraja zemlje već iz Bačke.
Ja sam upoznao razne Novosađane i nisam primetio bitniju razliku od nas Subotičana. Mislim da je stvar u načinu života studentske zajednice. Oni sa strane su okrenuti jedni drugima dok starosedeoci već imaju staro društvo. To ne znači da im se ne može prići ali to treba da bude iz drugog pravca, hoću reći tamo gde ljude spaja jednako interesovanje a ne samo škola. Ja sam stekao prisne odnose sa više Novosađana upravo preko zajedničkog hobija.
@Komšija…Bio sam vise puta u prilici da pricam sa Novosadjanima i jedoim prelepom Novosadjankom i svima je bio simpatican nas suboticki naglasak. Nama je takodje simpatican njihov govor, a moramo primetiti da su i mnogo opusteniji. Manje su napeti u poredjenju sa nama.
Kada bi me moj kolega predstavljao u svojem Beogradskom drustvu, uz moje ime obavezno bi naglasio – On je iz Subotice, ´ladan tip.
Dule a da to nije malo i problem tih tvojih drugara, valja se nekad malo i prilagoditi. Druga stvar jesmo po kulturi malo zatvoreniji, odrastes u nekom svom drustvu i prosto nemas puno potrebe da se druzis sa novim ljudima. Najbolji nacin da ostvaris kontakt sa nekim je da nadjes zajednicki interes, moras malo da se potrudis umesto da mrzis domace stanovnistvo. Deca i neki hobi su odlicna pocetna tacka. Ako imas deci pozoves roditelje drugara od svoje dece na neko druzenje. Deca se igraju , odrasli meze i piju. Biciklanje, hodanje, trcanje sto stvari. Ako ocekujes da ce neko da svrsava samo zato sto si iz druge sredine je potpuno nerealno…
Udaljili smo se u komentarima od gradske kuće, ali samo da kažem da nikada, ja i moje društvo nismo pravili razliku ko je odakle, da li je rodjen u Subotici , Beogradu, Sarajevu, Zagrebu..Prihvatali smo razlike u govoru i naglascima, kao proširenje svog jezike, takmičili se ko je više knjiga pročitao, filmova odgledao Razmenjivali ploče, iskustva. I medju „dodjošima“ i „domaćim“ bilo je dobrih i loših ljudi. Sada su druga vremena, neke druge vrednosti su na ceni, a mi kojima je bilo važno kakvu muziku slušaš, još uvek prvenstveno to interesuje, kod upoznavanja.Ostali smo čistog dečjeg srca.
@Avet
Uz svo uvažavanje vašeg mišljenja mislim da činjenica da niko od „domaćih“ se nije pojavio na brucošijadi, nije sa nama otišao ni na jednu stručnu ekskurziji a o onoj apsolventskoj da ni ne pričam, dovoljno govori sama po sebi. Prema tome ipak mislim da niste u pravu.
@Trovach
Vaš primer druženja sa „dođošima“ u svakom slučaju potvrđuje moju tvrdnju da je za druženje kao i za svađu potrebno dvoje. To je upravo ono o čemu sam i ja govorio. Novosađanima sem naglaska ništa drugo nije simpatično kod subotičana.
@Croat
Odakle vama zaključak da ja bilo koga mrzim. Za mene postoje sam dobri i loši ljudi. Ja ni loše ne mrzim samo ih se klonim. Kažete treba naći zajednički interes. Pa druženje iz interesa i nije pravo druženje. Možda ste hteli reći da treba naći zajednička interesovanja. Ako ste na to mislili izvinjavam se.
Mislim da je većina studenata sa strane u Novom Sadu imala slično iskustvo kao Dule , uključujući i mene.
@Dule…Nisi shvatio sta sam napisao. Zezanje je drugarsko. Neko je „veliki Hrvat“, a neko „veliki Srbin“, treci je „dodjos“ i sva trojica se zagrle i pevaju (pijani), ali se zezaju i kada su trezni. Samo budala bi se uvredila dok se oni podje,avaju toboze na nacionalnoj osnovi. Veruj mi, Dule, samo si ti opterecen naconalizmom i sovinizmom. Mi Suboticani uglavnom tako ne razmisljamo. Naucis da pricas madjarski (jednu cetvrtinu sam Madjar, ali ne divanim bas dobro), postujes svoj grad, kulturu, nasledje, prirodu i onda mozes reci da si Suboticanin.
Kada je naglasak u pitanju, mi se razlikujemo u odnosu na Novosadjane (juzna Backa), Banacane (severni i juzni su razliciti) i na Sremce, Bora 5kazanje je najbolje opisao sta je u Sremu najlepse; pogled na Backu:). Kada neko sa strane slusa nas Vojvodjane, svi im zvucimo isto i skoro svi nas lose imitiraju. Najbolja imitacija je bila od strane Laneta Gutovica u „Drzavnom poslu“.