Da li bi voljni bili poći za me da mi žena budete

Ima li jedna žena sa četvoro male dece ikakve šanse da se ponovo uda? Ni ostavljenom muškarcu ili udovcu ne bi bilo lako sa takvim “paketom”, a pogotovo ženi koja, uz to, verovatno nema redovnih prihoda.

Zato na prvi pogled deluje neverovatno da je do polovine 20. veka u takvoj situaciji bilo mnogo izglednije naći novog bračnog druga, nego danas.

Ako takvih priča nema u porodičnom predanju, uvid u stare matične knjige otkriva koliko je u našem gradu i okolini bilo brakova u koje su i muškarac i žena doveli po nekoliko svoje dece iz prethodnog braka.

Dodajmo tome i jedno sačuvano pismo iz 1926. godine, koje je odnedavno u posedu profesora Ozrena Uzelca, kolekcionara starih predmeta i antikviteta iz Subotice.

Joža Prćić iz Subotice, na papir je stavio i poslao svoju bračnu ponudu Mariji Đukić (rođena Šarčević) iz Gornje Čikerije.

“Sa najvećim poštovanjem dolazim Vama sa ovim pismom radi toga da li bi voljni bili poći za me da mi žena budete. Ja ne mogu tamo otići da vas počastim mojim dolaskom, jer meni nije tamo dozvoljeno otići, ali je meni Pere Đukić kazo da ćete vi na Svi Svete u varoš doći.

Volio bih znati di ćete Vi doći u varoš kad dođete da se s vama nađem i da o tom pregovaramo.”

Jožino pismo više liči na poslovnu, nego na bračnu ponudu. Po tome se ne razlikuje previše od drugih tadašnjih ponuda onih koji su se našli u sličnoj situaciji. Ratovi i bolesti odnosili su živote mnogo brže nego danas, a porodica, koja je funkcionisala kao preduzeće, morala je da nastavi dalje u mnogo bespoštednijim uslovima od nama poznatih.

I danas porodica ima svoju ekonomsku stranu, ali se ona raspušta mnogo lakše kada partneri uvide da je ljubav prestala.

Joža Prćić u svom pismu ne pominje ljubav niti simpatije, već ono čime raspolaže:

“Ja ću vam kazati kako stojim. Ja imam šestoro dece. Jedna mi je kćer udata za Laze Nimčevog sina, jedan mi sin svršio vojsku i sada je u Velikom Bečkereku zvaničnik na gvozdenom putu, i on mi isto nije na trošku, a jedan mi je sin izučio za lakatoša i taj je isto na gvozdenom putu, i imam jednu curu kod kuće koja je izučila gospodsku sabovku i toj sam kupio mašinu i radi kod kuće, a imam još dvoje malih od 13 godina…”

Prosac dalje navodi kolika mu je godišnja plata, zatim da ima kuću u “četvrtom cirkulašu” (četvrti kvart), salaš u Đurđinu, vinograde, zemlju i drugu imovinu.

Kako je mogao da izgleda život sa partnerom koji je izabran na ovaj način? Ako gledamo broj razvoda, koji je bio zanemarljiv, bili su to stabilni brakovi. Ako znamo ljudsku prirodu, jasno je da je u takvim okolnostima bilo potrebno mnogo više trpeljivosti nego što smo danas spremni da uložimo. Jedino je pitanje da li su trpeli svi podjednako, ili je neko morao više.

Istorija celog čovečanstva je u neprekidnim promenama zbog nemirenja sa postojećim stanjem. Svet je išao napred, međutim, raspored moći unutar porodice se nije menjao. To je jedan od razloga zbog čega žene pre Drugog svetskog rata nisu imale pravo glasa na izborima. Manje jer se smatralo da se one ne razumeju u politiku, a više zato što nije bilo izgleda da pored očeva ili muževa smeju da imaju drugačije mišljenje od njih.

Jedno subotičko gala venčanje, tridesetih godina

Ali, vratimo se u Suboticu pre jednog veka, u vreme naizgled moderno, kada se već slušao radio, pratila evropska moda, a poneko je vozio i auto. Život jednog domaćinstva zahtevao je mnogo fizičkog rada i tradicionalnu organizaciju posla. Za naše prababe je bilo vrlo malo radnih mesta, a i ona su bila bedno plaćena. Društvo nije predviđalo nikakvu pomoć samohranim majkama ili socijalno ugroženima, osim povremene milostinje bogatih dobročinitelja.

Ne znamo da li je Marija sa Čikerije prihvatila ponudu Jože Prćića. Ona je bila udovica i gostioničarka, a Joža joj je nudio sigurnost pod njegovim krovom:

“Pola kuće i pola zemlje je svojina moja pokojne žene, i to je moje dece, ali je moje uživanje dok sam ja živ. Moja buduća žena, u slučaju moje smrti, uživala bi moju penziju iz koje bi doživotno mogla bez brige da živi.

Ovako ja stojim, pa ako Vama nije ispod časti molim za odgovor.”

Subotica, 3. novembra 1926. godine

Lansky