Da li je Srbija, nakon decenija privredne politike zasnovane na privlačenju stranih direktnih investicija, dostigla granice razvojnog potencijala takvog modela?
Kompanije dolaze, dobijaju značajne državne subvencije i koriste različite pogodnosti poslovanja, ali pojedine, nakon nekoliko godina, ipak odlučuju da napuste zemlju. Slučajevi kompanija poput Geoxa, Kentaura, Benettona, Džinsija i Drekslmajera otvaraju pitanje dugoročne održivosti ovakvog pristupa. Iza zatvaranja pojedinih pogona ostaju otpušteni radnici, neiskorišćeni proizvodni kapaciteti, domaći dobavljači koji gube važne poslovne partnere i lokalne ekonomije suočene sa novom neizvesnošću.
Posebnu pažnju zaslužuje činjenica da država značajna sredstva iz javnih finansija usmerava na podsticanje stranih investicija, dok domaća preduzeća, koja često posluju bez uporedivog nivoa podrške, mogu biti u nepovoljnijem konkurentskom položaju. Time se otvara pitanje da li postojeći sistem podsticaja u dovoljnoj meri obezbeđuje ravnopravne uslove poslovanja i podstiče razvoj domaćeg preduzetništva. Strani investitori imaju značajnu ulogu u privredi Srbije, ali bi razvojna politika trebalo da prepozna i potencijal domaćih kompanija koje ovde plaćaju poreze, zapošljavaju ljude i reinvestiraju ostvareni profit.
Postavlja se i pitanje šta smo zapravo izgradili. Da li smo dovoljno razvili ekonomiju zasnovanu na znanju, inovacijama, tehnologiji i visokoj dodatnoj vrednosti ili se značajan deo naše industrijske strukture i dalje oslanja na manuelne, rutinske i niskoproduktivne proizvodne aktivnosti, dok se ključne poslovne odluke, tehnologija i strateški interesi često nalaze izvan naših granica?
Odlazak velikih kompanija može imati posledice koje daleko prevazilaze gubitak direktnih radnih mesta. Zatvaranje jednog proizvodnog sistema može pogoditi domaće dobavljače, proizvođače poluproizvoda, transportne i logističke kompanije, male preduzetnike i čitave lokalne ekonomije. Posebno su izloženi građani koji su svoje živote, stambene kredite i porodične planove zasnovali na pretpostavci da imaju stabilan posao i redovne prihode.
Zato ključno pitanje ne bi trebalo da bude samo koliko je stranih investicija došlo u Srbiju, već i koliko je znanja, tehnologije i stvarne razvojne vrednosti ostalo u zemlji. Strane investicije jesu važne i potrebne, ali njihov doprinos treba posmatrati i kroz uticaj na domaće preduzetništvo, konkurenciju, razvoj dobavljačkih lanaca i dugoročnu produktivnost privrede.
Dodatno, slučaj Fiata pokazuje da država i nakon početnog investicionog ciklusa može ponovo biti pozvana da značajnim podsticajima podrži nastavak ili transformaciju proizvodnje. To samo po sebi ne mora biti negativno, ali otvara važno pitanje: u kojoj meri takvi podsticaji stvaraju dugoročnu ekonomsku korist i koliko su održivi za javne finansije?
Možda je zato pravo vreme da preispitamo dosadašnji model i razmotrimo kako da privlačenje stranih investicija postane samo jedan deo šire razvojne strategije, uz snažniju podršku domaćim kompanijama, inovacijama, istraživanju i proizvodnji sa većom dodatnom vrednošću.
Razvoj se ne meri samo brojem stranih investicija i otvorenih radnih mesta, već i sposobnošću privrede da dugoročno stvara vrednost, razvija sopstvene kapacitete i održi ekonomsku aktivnost čak i onda kada pojedini investitori odluče da promene svoje poslovne planove.
Jovica Pejčić, Ekonomski fakultet Subotica, Akademski plenum
