Ako vam se desilo da vam neko više puta nije odgovorio na pozdrav, ne budite sigurni da je dotična osoba uobražena ili nešto još gore.
Mnogi od njih tvrde da su se javili, ali da vi to niste registrovali. Nekoliko naših sugrađana otvoreno je zamerilo komšijama ili znancima da im ne otpozdravljaju ni posle pet javljanja, a onda su dobili razna opravdanja i odgovore.
Neki tvrde da su ipak pustili neki zvuk, ili da se javljaju „očima“, ili da nisu zlonamerni već su uvek zamišljeni. Tu nije reč o pojedincima koji nas prepoznaju samo onda kada im nešto treba. Kod njih je sve jasno.
Zašto se neki ljudi teško ili nikako odazivaju na ulici, u zgradi ili na drugim javnim mestima, saznaćemo samo ako ih pitamo, što nije tako jednostavno. Nisu svi složni ni oko toga da li je namigivanje, klimanje glavom ili mahanje odgovarajući otpozdrav za jasno izgovoreno „dobar dan“.
Nije tako davno bilo kada su se nepoznati ljudi jedan drugom javljali već na Čordaškom putu. Samo nekoliko stotina metara od poljane Libolegelo, na utabanom pesku, svaki prolaznik bi vam barem klimnuo glavom. Onaj ko nije poznavao seoske običaje, prvo bi se čudio zašto mu se nepoznati ljudi javljaju, a onda bi shvatio da je ušao u neku posebnu zonu.
U stvari, bilo je dovoljno iskoračiti iz grada na bilo koji atarski put, u šumu ili na selo, i svako bi se svakom najlepše javio. Stariji su gradskoj deci to objašnjavali kako ljudi nisu vukovi pa da prolaze jedan pored drugog ćutke. U gradskoj gužvi taj običaj se izgubio.
Vukovi možda ćute kada se sretnu ali mnoge druge životinje puste glas koji bi trebao da ih identifikuje. Razni ljudi su se pozdravljali na različite načine, pa tako i Subotičani. Što više idemo u prošlost, naićićemo na raznovrsnije pozdrave.
Gospoda su se pozdravljala podižući šešir uz blagi naklon ili bi se samo uhvatili za obod šešira, ne podižući ga. U dvojezičnom gradu čuli su se i „jó napot kívánok“ i „dobar dan“ kao i „csókolom“ i „ljubim ruke“.
Deca u Subotici, početkom sedamdesetih, još su govorila starijima ljubim ruke ili je češće to bilo samo „…ke“. Rukoljub na mađarskom jeziku je potrajao duže, ali se i on sad sve ređe čuje.
Mladi su najviše voleli da se pozdravljaju sa „zadravo“, a kada bi se dolazilo u društvo, Subotičani su znali da kažu „zdravo ste“. Da li je tu uticaj imao mađarski grupni pozdrav „szevasztok“?
Trendovi u pozdravljanju su se menjali polako, gotovo neprimetno, iako znamo da je ponešto od toga rezervisano samo za stare. Ako neko danas kaže „faljen Isus“, a nije časna sestra, gotovo sigurno da je to iz štosa, a ne zato što se oduvek tako javljao. Ipak, odovorite mu u istom maniru („amin uvik“, „navik faljen“, „…i Marija“). „Bog ti pomogao“ otpozdravite onome što veli da „pomaže Bog“.
Sve su to odjeci starih vremena, koji u današnje dane zvuče teatralno.
Ni mahanje danas nije kao nekad. Na stari način maše još jedino engleska kraljevska porodica, kada je na balkonu. Na dokumentarnim snimcima snimljenim do šezdesetih godina XX veka i naš svet je mahao na stari način – podignutom šakom i pomeranjem prstiju gore i dole, a ne mahanjem podlaktice levo-desno. Taj stil je došao sa filmom i potpuno zavladao, kao i pozdrav koji danas najčešće koristimo, a to je: Ćao.
Jedan naš pisac se u TV emisiji jadao kako danas niko više ne koristi dugi pozdrav osim – ćao. I njegovom prijatelju, koji je visoki sveštenik, tupio je o tome dok je ovaj klimao glavom i odobravao, sve do trenutka kada je morao da se javi na mobilni telefon. Razgovor je završio sa „Ćao“.
„E jebi ga vladika“ – reče razočarano pisac.
Sveštenik se pravdao kako on to tako sa mladima, ali je jasno bilo da mu je izletelo. Ni oni nisu rođeni i odrasli u XIX veku već u vreme moderne muzike i filma, sa koga nam je stigao ovaj pozdrav. Da li zbog svoje jednostavnosti ili želje naših ljudi da se bude savremen, pozdrav ćao je došao da ostane.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
U Austriji kad setas sumom I naletis na nekoga obicaj je da pozdravis. Ja kada sam na salasu pozdravim svakoga ko prodje mada sad slabo koga znam tamo
@croat
Pa tako je i u Srbiji kada se ode negde, recimo u Šumadiju na selo.
Prolaziš puteljkom, neko iz sela prolazi, nema šanse da se ne pozdravite, iako se prvi put a i možda poslednji put vidite sa njim.
A u gradovima, normalno da se nepoznati ljudi ne pozdravljaju, zamislite peške od kuće do posla koliko bi to bilo pozdrava.
Jedino mi nije normalno da uđem u lift na 9.spratu u zgradi gde puno godina živim i na 7. spratu uđe komšija koji isto tu u zgradi živi godinama i on namerno bez reči okrene glavu na suprotnu stranu samo da ne bi morao pozdraviti ili otpozdraviti.
Probao sam u početku da mu se javim prvi, ali odgovora nije bilo pa sam sa njim odustao.
Sve je više takvih otuđenih osoba koji nikakav kontakt ne žele ni sa kim ostvariti.
nalvan, meni u stambenim zgradama nekako uvek bilo normalno da pozdravis u liftu. Ipaj je to produzetak njihovog doma, a kad udjes u necije dvoriste pozdravis. Drugo je u liftovima javnih i komercijalnih objekata
U kuci pored nase zivi 4 generacije. U dobrim smo odnosima i redovno se pozdravljamo, ali otpozdrav 3. generacije uvek izostane (4. generacija je dete od 2 godine). Sa ostalim komsijama je slicna prica, mladi u 20-im i 30-im se slabo, ili nikako javljaju. Inace, u celom tekstu je sve kao preslikano i u nasem slucaju, pa i onaj pozdrav „…ke“. Takodje, na pecanju se redovno svi pozdravljamo, bez obzira sta ko radi na tom mestu van grada. Sto se onog „starinskog“ mahanja tice, tako masem kolegama kada dodjem na posao jer „glumim Tita“, posto supruga vozi (njena firma je malo dalje).
@croat
Možda sam se ipak pogrešno izrazio jer pojava sa nejavljanjem ovog komšije prilikom susreta u liftu nije baš generalna pojava, ovaj tip okreće glavu od svakoga, verovatno je takva osoba.
Inače postoje i komšije koji opovrgavaju ovu šemu, redovno se javljaju i pozdravljaju, to je sve do ljudi.
Činjenica je da se u gradovima ljudi sve više otuđuju jedan od drugog, društvene mreže na internetu često prikazuju lažno stanje.
@NaIvan
Izgleda da je u svakoj zgradi 7. sprat rezervisan za uvek nadrndane komšije. Šalim se, ali je isti slučaj i kod mene.
Vremena su se promenila i umesto da se napreduje po pitanju vaspitanja i pristojnosti, verovatno pod uticajem naše tmurne svakodnevnice, nevaspitanje, nepristojnost i prepotencija su sve češća pojava.
Inače, što se mene tiče, ja svakom dajem drugu šansu. Ukoliko i posle drugog sretanja i pozdrava sa moje strane osoba ne otpozdravi, naši sledeći susreti se neće ni moći zvati tako… jednostavno takve osobe za mene više ne postoje.
Pre dosta godina, u firmi gde sam bio zaposlen, jedna direktorica se 2-3 puta nije javila u hodniku širine metar i po, gde objektivno ne možeš da se mimoiđeš, a ne da ne primetiš nekog… dobila je ispisnicu od mene zauvek što se tiče javljanja.
Pozdrav i otpozdrav ne oduzimaju nikakvo vreme i za mene nema opravdanja za takvo ponašanje.
Za razliku od onih koji su dovoljni sami sebi, neki je jave i pozdrave i po nekoliko puta u kratkom vremenskom razmaku. U šali kažu „bolje i dva puta nego da te slučajno ne pozdravim“ 🙂
Ajde da se ne pravimo, Subotica je uvek bila puna bolesnih likova koji imaju previsoko misljenje o sebi, jedino sto ja nikad stvarno nisam shvatio iz kojih razloga imaju takvo misljenje, posto su ti likovi uglavnom najveci klosari a prave se da su nesto bitno. Bese pre skoro 30+ godina, kada je onaj kreten i debil zbog koga se ona jadna devojka bacila na prozivci bio glavna faca u gradu zbog toga, a u stvarnosti najveca klosharchina i probisvet. Igramo mi basket i sad dolazi taj lik na teren, svi ga pozdravljaju i slave ko da je doneo mir u svetu, moji basket coplayersi samo sto mu ne izadju na nos sa uvlacenjem u zadnjicu a lik primecuje samo mene koji ga jedini kuliram. Onda dolazi moj basket drug i govori mi u maltene paralisucem strahu da ga sto pre pozdravim je on pamti. On prilazi ocekujuci pozdrav a ja ga gledam u psihopatske oci nekih 5 sekundi i glasno govorim da se ja ne pozdravljam. Nekoliko godina kasnije, isti taj kloshar drogiran i pijan uleteo je u piljarnicu u ulici Jovana Mikica, slucajno sam se zatekao tamo i nisam skidao pogled sa tog drogiranog kloshara sigurno desetak minuta, dok su prolazili neki likovi i pozdravljali se sa propalitetom ko da je neka bitna faca. Iz mog iskustva u Subotici, najnormalnije su se pozdravljali Sandorcani Rimokatolici, bilo gde da sam isao tamo, uvik bi rekli Faljn’ Isus a ja uredno replicirao Uvek hvaljen! To je taj stari Shandor koji je imao nesto ljudsko – istinsko krschansko u sebi. Moj Otac koji je istinski bio neko i nesto, imao je najvise postovanje prema ljudima, secao svih sa kojima se ikada upoznao i progovorio makar i samo jednu rec. Posto je bio vidjeniji covek u gradu, svaki put kada bi mene kao klinca vodio u centar, znali smo po sat i po prolaziti Korzoom jer su mu poznanici i prijatelji bili bas na svakom koraku. Iz njegovog primera u kasnijem periodu mog zivota, naucio sam da je vecina tih likova sa kojima se pozdravljao i koji su ga tako lepo pozdravljali, bili i jos uvek su – isti takvih klosari kao i onaj psihopata sa basket terena. Prilikom jednog kasnijeg prolaska korzoom krajem devedesetih sa mojim Ocem, kloshar subotichki koji ga je godinama tako lepo otpozdravljao i pozdravljao, moga Oca sada nije ni primecivao. Moj Otac mu u sali kaze „zdravo m…., ti mene vise ne poznas?“. A lik mu kaze – „poznao sam te dok si bio u poziciji da mi pomognes“. E tada sam ja shvatio suboticku filozofiju pozdravljanja i doveo tu instituciju na najvisi oblik trolovanja takvih likova. Najbolje mi je kada me jedan kvazi drug posle godina majmunisanja pitao – a ti mene ne primecujes? A ja mu rekao, primecujem te ali te odma brisem iz vizuelizacije. Nakon moje selidbe u Civilizaciju, shvatio sam koliko je Subotican jedan zao i pogan grad, pun nebitnih klosharchina koje su zamislile bitnost. Svugde gde sam do sada ziveo u Civilizaciji na zapadu, Komsije su mene a i ja njih uredno pozdravljale svaki put. Ujutro kada setam ulicom, nema coveka a ni mladje osobe koja se uredno ne pozdravi, sa nekima se cak i lepo prodiskutuje o vremenu i kretanju cene putera u zadnjih 10 godina.
@Stormwatch…Mislim da prestrogo sudis svom gradu zbog klosara koji su, srecom, u teskoj manjini. Poznajem mnogo vise normalnih ljudi, nekoliko „tako-tako“ i svega nekoliko klosarcina (radije bih ih nazvao primitivcima). Ipak, uvek mozemo biti bolji.
@Stormwatch
Nisi ništa propustio.
@Trovach
Ko je kako prosao u Subotici je lutrija i licno iskustvo. Sto se tice vas gospodine Trovach, posto citam vase komentare duzi niz godina i vidim nacin vase komunikacije sa drugima i to da jasno diferencirate dobro od zla, sa vama bi se pozdravljao istim zarom indefinitivno i 20x dnevno ako treba. Sto se tice ljudske gromade, institucije i pravog primera postovanja u pozdravljanju, onda je tu kao sto sam vec jednom napisao, profesor Marko Brozovic bio savrsen primer kako se to radi. Od svih ucenika i studenata koje se svojski trudio da obrazuje i izvede na zivotni put, covek je uredno svakom pamtio ime i uredno ga pozdravljao na ulici! U moru generacija kojima je predavao, ja sam bio samo jedan nebitan xyz lik na njegovom predmetu. Medjutim, covek se setio mene svaki put kada bi se sreli negde na ulici, tako da je susret po pravilu uvek bio i propracen razgovorom. Ako je institucija kao sto je bio Marko mogao da se tako uljudno i kulturno ponasa prema svakome, onda nema razloga da se bilo koji apsolutno nebitan xyz lik, ponasao kao da je centar sveta i glumi da je nesto posebno.
Jedna živa anegdota o meni:
Živeli smo na krajnjoj periferiji grada u jednoj poslednjoj prašnjavoj subotičkoj ulici.
Mati mi je već tada kada sam bio zabavišnog uzrasta govorila to, da kada idem ulicom i sretnem se sa nekim poznatim, obavezno da mu kažem „dobar dan“.
Ja sam to sa svojih 5-6 godina života baš bukvalno shvatio.
Svako poslepodne se ispred jedne kuće u hladovini drveta sakupljalo komšijsko penzionersko društvo.
Postavili su mali sto i svako je doneo svoju malu stolicu, hokedlu, šamlicu, ko je šta imao i skroz do večeri su opalili kartanje sa onim mađarskim kartama.
Ja i brat smo u to vreme dobili prvi bicikl i svaki dan kada je došlo moje vreme vožnje, vozio sam barem desetak puta od početka ulice do kraja i tako nazad, pa ponovo i ponovo i ponovo…
Svaki put kada sam prolazio pored kartaškog društva, ja njima jedno glasno i jasno „dobar dan“.
Kad sam četvrti put u roku od 10 minuta tako prošao i pozdravio im, ovima je postalo sumnjivo da ja njih u stvari zaj***vam. 🙂
Posle nekoliko dana se neko od njih požalio mojoj majci, da ne kažem da ju je pitao da li je samnom sve u redu i da li su mi svi klikeri u glavi na mestu.
Kada mi je mati čula razlog ovog komšijinog pitanja, osetila je potrebu da sa mnom detaljnije porazgovara o pitanju pozdravljanja sa poznanicima i da mi da detaljnija, preciznija uputstva o bontonu na ulici. 🙂