Godine 1951. muzej iz Zrenjanina predao je Lovačkom muzeju na Paliću egzotičnu zbirku lovačkih trofeja iz Afrike: lovačko oružje i razna oruđa (kljove, preparirani lavovi, krokodili, zmije, majmuni, kože, preparirane glave afričkih životinja…). Uz ono što je već imao pre toga, ovaj muzej formirao je najveću ovakvu zbirku u Jugoslaviji.
Sve to nije bilo dovoljno da postavka potraje duže od pet godina.
Subotica pedesetih godina
Koliko vredi jedan grad, zavisi i od toga šta ima zanimljivo da pokaže svojim građanima i gostima. Zabavni i kulturni život, pozorišta, galerije, muzeji ili manifestacije kao što su festivali, ne nastaju sami od sebe već su rezultat napora zajednice i pojedinaca. Ljudi su garancija da će sve to biti na željenom nivou kao i da će opstati iz godine u godinu.
Da to nije jednostavno, svedoče mnogi primeri iz prošlosti našeg grada. Dom kulture kao organizator brojnih koncerata i gostujućih predstava, Dom omladine zamišljen isto tako kao generator omladinske kulture, “Otvorena knjiga” koja je u Suboticu dovodila jugoslovensku književnu elitu…Bili su tu, imali smo ih i izgubili. Kroz prste nam je prošla nestvarno dragocena zbirka umetničkih slika najvećih svetskih majstora. Dr Vinko Perčić je imao želju da je ostavi svom gradu ali je ona otišla na kraju u Zagreb jer je bila prevelika za Suboticu. Ispalo je da grad nema kapacitete da održava tu kolekciju kao stalnu izložbu, što je bila Perčićeva želja. Tu je možda i odgovor zašto smo ostali bez brojnih tradicionalnih manifestacija i nekih dobro zamišljenih ustanova. Premali smo za ono što bi želeli. Nemamo dovoljno stručnih i vrednih ljudi, ili takvi nemaju pristup ključnim mestima. Ni kao publika ne posećujemo dovoljno sve ono što volimo da čujemo da postoji u našem gradu.
Lovački muzej je zatvoren još 1955. pa se možda zato najmanje zna o njemu, kako je nastao i kako je izgledao.
Priča o Lovačkom muzeju
Još u XIX veku stari imućni Subotičani stvarali su kolekcije vrednih starih predmeta i antikviteta, ali je grad morao da dočeka komunističku vlast da bi se ovakve težnje institucionalizovale. U prvim posleratnim godinama, jedan za drugim osnovani su: stalno pozorište, gradska galerija, muzej i ZOO vrt. Narodnooslobodilački odbor pokrenuo je ideju da se pri zoološkom vrtu osnuje lovački muzej koji bi vremenom prerastao u prirodnjački. Zamenom nekretnina došlo se do vile koja je prostorno odgovarala izložbenoj koncepciji.
Pionir muzejske delatnosti u Subotici bio je dr Imre Šulman, predratni veleposednik koji je u Lajpcigu završio dva fakulteta a uz to je slušao i kurseve iz arheologije i etnologije. Njemu je povereno da bude prvi upravnik i kustos subotičkog Gradskog muzeja pa tako i organizator lovačkog muzeja na Paliću.
Osnova postavke bili su egzotični predmeti iz zbirke Oskara Vojnića koju je ovaj sakupio putujući po dalekom svetu, dok je životinje našeg podnevlja, oružje i literaturu za stručnu biblioteku, tek trebalo pribaviti. Stoga je Šulman organizovao otkup starog lovačkog oružja, trofeja, kolekciju bakroreza sa prizorima iz lova, osim toga preparirane su životinje iz našeg kraja i napravljene tri diorame (trodimenzionalni prikaz životinja u prirodi, ulepšan svetlosnim efektima)
Posetioca su već na verandi dočekivale preparirane glave i trofejni rogovi, zatim slede trofeji sa lovišta naše zemlje, staro oružje i oprema…
Istoričar Mirko Grlica u svom tekstu u časopisu Rukovet (1993, br 1-2-3) navodi podatke da je poseta Lovačkom muzeju nadmašivala broj gostiju Gradskog muzeja, ponekad gotovo dvostruko. Razlog tome može biti marketinški pristup postavci: Reklame u bioskopima, grad izlepljen plakatima, prodaja fotografija o zbirkama…
Nakon par godina ukazala se potreba za većim prostorom, međutim, entuzijazam je počeo da opada kao i poseta. Godine 1955. novine su donele vest da je Lovački muzej sa Palića prenet u grad ali da nije izložen.
Do danas smo dobili televiziju u boji, nakon toga i internet, koji su sva čuda sveta doveli u našu sobu. Ali, u vremenu pre toga, ovakav muzej je bio izuzetna atrakcija, posebno najmlađima. Televizija nije zatvorila prirodnjačke muzeje i ZOO vrtove u svetu, barem ne one koji su išli u korak sa vremenom. Najzad, 2019. godine Gradski muzej u Subotici priredio je u potkrovlju stalnu izložbu prirodnjačkog odeljenja – „Priroda i čovek“, u koju su uključeni neki od sačuvanih eksponata.
Lansky
kad prolazim majsanskim mostom uvek se divim onoj staroj zeljeznickoj okretnici i mastam kako bi to bio lep mali muzej saobrecaja!
@ Croat , Ima dve okretnice za lokomotive jeda sa desne druga sa leve strane .One svedoče o starim vremenima kada kroz Subotici išla prva i najsavremenija pruga Austrijske Monarhije. Ja kao dete satimasam znao stajati na Majšanskom mostu i kibicovati kako želejezničari po njih 6-8 svojim snagama gurajući okreču teške parne lokomotive. Kasnije kod okretnice sa strane grada ugradili su električni pogon za okretanje teških lokomotiva. Nedugo zatim kada su došle nove lokomotive pogotovo dar od U.S-Kenedijevke više ih nije trebalo ‘okretati’ u smeru putovanja pošto su mogle vuči teret u oba smera. Kao dete sa drugovima kada nismo puštali zmajeve na velikom ritu gde se danas nalazi bivši pogon Železničara išli smo kod tih okretnica da pecamo ribe iz betonskog kanala koja se nalazila ispod tih okretnica u kojima se skupljala atmosferski talog i podzemna voda. Slažem se da su te okretnice za okretanje lokomotiva atrakcija i nesvakidanašnji željeznički-građevinski istorijski objekat. Ali koga to danas zanima …?
Lovacki muzej na Palicu znam da je postojao i da sam bio unutra, ali se postavki vise ne secam, tim pre sto sam tu i tamo u zivotu obisao poneki muzej lova, ili kakvu raskosnu lovacku sobu u raznim dvorcima koje sam ponekad obisao. Sve se to nekako u secanjima pomesalo i ja vise nemam neku konkretnu pretstavu o svemu tome. Lov je danas spao na prilicno niske grane. Davno je prestao biti privilegija i razbibriga visokog plemstva, ali je i dalje vrlo finansijski intenzivan da bi ga sebi dozvolili siri slojevi drustva. Ono sto mi je ostalo duboko u secanju, to su eksponati lovackih trofeja i preparati zivotinja iz zbirke „Vojnic“ u gradskom muzeju iz vremena kada je muzej bio smesten u Rajhlovoj palati. Tamo je bila i jedna vrlo lepa i sa mnogo ljubavi napravljena diorama koja je docaravala floru i faunu naseg zavicaja. Imao sam priliku u diorami videti i jedan „camac“ zapravo nesto sto je na prvi pogled izgledalo kao camac, ali mnogo manje po velicini i odozgo zatvoreno sa malim vratascima i sa svih strana izbuseno rupama. Nisam imao koga da pitam sta je to ustvari i tako je to ostalo mnogo godina neodgovoreno, sve dok nisam video jednu reportazu o ribarima iz Dunavske delte u Rumuniji. Oni su imali isto takve „camce“. Bile su to naprave u kojima su cuvali ulovljenu zivu ribu kako bi ostala sveza do prodaje. Lov sam po sebi je nesto sto je coveku urodjeno, jedan prirodni instinkt koji covecanstvo vuce od svog nastanka. Lov je i kada pracovek prevrce kamenje i lovi bube i gliste ispod tog kamena, isto kao i kada lovi mamute ili dlakave nosorge. Domesticiranjem zivotinja i njihovim odgajanjem odnosno reprodukcijom lov gubi svoj prvobitni znacaj kao elementarno pribavljanje hrane i osnova za egzistenciju ljudske vrste i prelazi sve vise u domen jedne pasije. Ipak treba imati u vidu da savremeni lovci nisu nikakve divlje ubice koje ubijaju sve zivo sto im se nadje ispred puscane cevi. Oni su vise tu da paze na ravnotezu divlaci u lovistu, paze da prirodno okruzenje u kome zivi divljac ostane po mogucstvu intaktno za jos mnoge generacije. Licno imam utisak da su lovci, oni pravi, sa lovackim ispitom i lovackim kodeksom daleko kompetentniji po pitanju prirode i biotopa uopste, nego samozvani ekolozi i zastitnici prirode koji onako iz stomaka pustaju emocijama na volju i njima se rukovode u jednom vrlo stihijskom odnosu prema prirodi.
@Croat & Ivan
Mene su uvek fascinirale i jedna i druga okretnica za lokomotive tj. Drehscheibe kako se to tada zvalo. Ceo suboticki zeleznicki cvor je propao i apsolutno je zapusten, od 2012 cisto sumnjam da je ulozeno u zavrtanje i jednog srafa. Isto sam znao provoditi sate na zeleznickoj stanici gledajuci vozove, normalna su vremena bila tada. Poseban ugodjaj bio je otici na pruzni prelaz posle Majsanskog u Jovana mikica i gledati teretnjake koji krecu ka Kelebiji.
@ Croat, niste jedini koji ste maštali. Mi klinci iz jednog dela Kertvaroša imali smo tri kultna mesta za – tada – superprovod početkom šezdesetih – Majšanski most zbog železničke okretnice, pasarelu preko teretne stanice zbog vozova i panorame grada i remizu za tramvaje. Sva tri mesta povezivala su nas sa dve bitne činjenice: po mišljenju naših roditelja bila su daleko od naših kuća pa samim tim bio je izazov otići do njih, a druga je da su nas fascinirala prevozna sredstva na šinama. Svako od nas je imao igračke voziće i tramvajčiće – da li obične, na navijanje ili baterije, svejedno – to je zavisilo od materijalnih mogućnosti naših roditelja. Kada smo poodrasli i pomalo i omatorili, sve ovo je nestalo. Nakon propasti fabrike bicikla „Partizan“ jednog jesenjeg popodneva na Paliću sa starim društvom iz detinjstva razglabali smo o nestajanju Subotice našeg detinjstva i meni se rodi ideja-maštanje naravno – zašto zgrade te bivše fabrike ne bi postale muzej tehnike i saobraćaja? A natpis na fasadi koji označava godinu osnivanja tada fabrike metalne robe- 1888 . – uvek me je zaintrigirao. I dalje maštam, iako znam da od toga neće biti ništa, ali bilo bi lepo…
Dragi Ivane: Decu zanima sve ako im se na odgovarajuci nacin isprica i zainteresuje, oni su otvoreni za sve znanje samo treba znati njihov jezik…oni bi sretni bili upoznati stari nacin okretanja lokomotiva
adkersu, ja bi od zgrade partizana napravio vatrogasni dom . Sklonio dve benzinske pumpe, zgrade koje gledaju na segedinski put pretvorio u odaje i kancelarije a iza sve srusio i napravio nove garaze.
@croat
PARTIZAN nek bude muzej saobracaja sa zivim stvarima gde deca mogu radovno da idu i ucili bi na interesantni nacin bezbedan saobracaj a pored toga i proslost saobracaja i naravno jedno putovanje sa tramvajem to je obavezno
Udaljujemo se od teme. Lovački muzej, u sklopu Zoološkog vrta je u svojoj postavci imao uglavnom trofeje poznatog subotičkog istraživača Oskara Vojnića (uzgred njegova rodna kuća u Preradovićevoj ulici je pre nekoliko godina srušena – sada je tu autopraonica). U sklopu posete Zoološkom vrtu imali smo priliku da posetimo i Bačku galeriju slika kolekcionara dr.Jovana Milekića, koja je nažalost doživela istu sudbinu kao i Lovački muzej.
Neko je spomenuo i okretišta lokomotiva kod Majšanskog mosta i tu je potreno malo objašnjenje. Naime, kada se ide od grada sa desne strane je bilo okretište za male lokomotive koje se pokretalo ručno a sa desne strane za velike lokomotive koje je pokretano mehanički, verovatno na električni pogon.
Na fotografiji Nr.1 , gospodin sa sesirom u dvorednom odelu i sa suncanim naocalama, mislim (nisam 100% siguran) da je bio Suboticki ucitelj. Ime mu je bilo Branko a prezimena se vise ne secam.
Na fotografiji Nr.2 je gospodja Fazekas, supruga istoimenog Subotickog fotografa, sa cerkama Evom i mladjom Gabrijelom. U pozadini se vidi restoran Mala Basta (Elsa) i pored nje krznarska radnja gospodje Rozi Kral.
Stara Subotica nestaje iz dana u dan sa scene. Dana 29.07. 2021 umro je nas nastavnik Dragoljub Kapor. Slava mu i secanje. Saucesce njegovoj porodici .
Krznarska radnja Rozi Kral verovatno je nastavak poslovanja predratne krznarske radnje Kral koja je bila ispod Gradske kuće. Pre nekoliko godina neko od potomaka je doneo u Istorijski arhiv fotografije i značke Eduarda Krala, na temu sokolskog pokreta između dva rata. Bio je sportista i aktivan u sokolima. Po prezimenu bih rekao da je Čeh poreklom.
Prošle jeseni mi je zatrebala intervencija na kožnoj jakni. Do tada nisam bio siguran da li uopšte postoje krznarske radnje, čime se bave i imaju li posla. Našao sam jednu u Rudiću. Po njihovim rečima biznis dobro ide, što sam se i uverio prilikom moja tri dolasaka u vezi jakne. Uvek je bilo u tom trenutku još mušterija. Sve to pričam jer se sa zanatima nikad ne zna. Za mnogima je nestala potreba a postojećima je teško prognozirati budućnost. Makar zbog popravki neko će imati posla ali je pitanje da li ima ko da nasledi radnju.
@ Lansky
U krznarskoj radnji Kral je moj otac dao da mu se naprave krznene navlake na autosedistima. Vlasnica radnje ga je zamolila da ne prica okolo da ih je ona napravila jer se nece moci spasiti od navale musterija. Osim toga njen sin Mihaly je takodje bio jedan od poznatih gimnasticara svog vremena u DTV Partizan u Subotici. Mislim da je bio valjda 1946 godiste, nisam siguran u to. Gde je danas i sta radi takodje mi nije poznato.