Da mi je jedna praška šunka (malo praška i šunke trunka)

Da li prase ima papke ili noge ? Kako god bilo, ako neko traži ime za svoju mesaru, ova dva pojma su zauzeta. I mesara PAPAK i mesara NOGE već postoje. Nekoliko njih nosi ime HENTES, kao što se ponavlja pekara PEKSEG i drvara FATELEP. Tako se bar čini onima koji slabije poznaju mađarski jezik.

Kinai vagy Teakolbász ?

U vreme kada je odabrano ime fabrike „29. Novembar“, Dan Republike je bio dovoljno podoban datum, ali je najjače to što je taj praznik kasnije uvek bio dobrodošao za svinjokolje, bilo da se odlazilo na selo ili se disnotor pravio iza zgrade, pa je sve to imenu dalo još neki smisao. Ovaj dan se i danas vezuje za nekakvo meso.

Za posao mesara se nikad nije guralo. Seckanje salame je samo završetak jednog posla koji počinje još u klanici. Osamdesetih, za vreme srednjoškolskog usmerenog obrazovanja (tvz „Šuvarice“), kreirani su stručni smerovi u srednjim školama u nameri da se đacima da uže stručno proizvodno zanimanje. Jergović piše kako je u Sarajevu postojao i smer mesar – koljač, koji se formalno zvao MESAR – KLAČ (ko bi svoje dete dao da se školuje za koljača?).

Da je reč o jednom od najtežih poslova svedoči i američki pisac Bukovski, koji je u klanici radio samo jedan dan:

„Postajalo je sve hladnije i hladnije, podovi su se caklili od krvi, zeleni podovi, zeleni zidovi. Objasnio mi je tada posao – pritisneš dugme, i onda bi iz rupe u zidu doprla buka kao da se slonovi ruše, i eto ga – nešto mrtvo, masa toga krvavo, i on mi je pokazao:  uzmeš ga i baciš u kamion i ponovo pritisneš dugme, a onda je stizalo drugo. Zatim se udaljio. Odmah sam skinuo kecelju, šlem i čizme (dali su mi tri broja manje), popeo se uz stepenice i izašao odatle.“

(Ispovesti čoveka dovoljno ludog da živi sa zverima)

Čarls Bukovski – taj je radio svašta, međutim, (moguće zauvek užasnut prizorima iz klanice), u jednoj drugoj priči gde poetski opisuje ručak nakon nekoliko dana gladi, masne krompiriće dočarava kao  “sunčevu svetlost, moćna hranjljiva svetlost koju možeš da zagrizeš”, a za šniclu, koja mu je takođe draga, nema lepših reči od : „parče nekog jadnog ubijenog stvora“.

Zvuči kao urbani mit ali je proverena istina da su u 29. Novembru prilikom jedne važne posete iz inostranstva, izgradili zidove – paravane, da gosti ne vide neko odeljenje. Valjda je to bilo lakše nego dovesti taj pogon u red. U ozloglašanoj proizvodnji paštete, kažu, nije sve bilo tako grozno. Radnici su se rado prikradali delu prerade gde su se kuvale glave za paštetu, jer su obožavali OBRAZE.

Kako se produbljivala kriza samoupravnog sistema a kasnije i sve ostale krize, i prodavnice 29-og su izgledale sve gore. To je važilo za većinu radnji u društvenom vlasništvu. U početku je sve bilo sjajno ali bi se vremenom rasplinuo entuzijazam, kvarile svetleće reklame, skupljala prašina u izlozima…

Tamo negde gde je sada Beneton, na Trgu Slobode, decenijama je bila mesara “29 Novembar”. Da ne ostane upamćena onakva kakva je bila u svojim poznim godinama, mračna i poluprazna, evo albuma iz dana kada je bila tek otvorena. Prostor je moderno dizajniran, nove i čiste uniforme, sve izgleda kao da je moglo biti pre koju godinu a gledamo vreme početkom šezdesetih:

Lansky