Da mi je jedna praška šunka (malo praška i šunke trunka)

Da li prase ima papke ili noge ?

Kako god bilo, ako neko traži ime za svoju mesaru, ova dva pojma su zauzeta. I mesara PAPAK i mesara NOGE već postoje. Oni koji slabije poznaju mađarski jezik kažu da u Subotici više „butika mesa“ nosi ime HENTES, kao što se ponavlja pekara PEKSEG i drvara FATELEP.

Kinai vagy Teakolbász ?

U vreme kada je odabrano ime fabrike mesnih prerađevina „29. Novembar“, Dan Republike je bio prigodan za naziv, a pošto je taj datum padao u kasnu jesen, poklopio se sa sezonom svinjokolja, bilo da se odlazilo na selo ili se disnotor pravio iza zgrade, pa je sve to imenu dalo još neki smisao.

Za posao mesara se nikad nije guralo. Seckanje salame je samo završetak jednog posla koji počinje još u klanici. Osamdesetih, za vreme srednjoškolskog usmerenog obrazovanja, formirani su stručni smerovi u nameri da se đacima obezbedi uže proizvodno zanimanje. Miljenko Jergović piše kako je u Sarajevu postojao i smer mesar – koljač, koji se formalno zvao MESAR – KLAČ (ko bi svoje dete dao da se školuje za koljača?).

Ekspres restoran „29. Novembar“ u ulici Matka Vukovića

Da je reč o jednom od najtežih poslova svedoči i američki pisac Čarls Bukovski, koji je u klanici radio samo jedan dan:

„Postajalo je sve hladnije i hladnije, podovi su se caklili od krvi, zeleni podovi, zeleni zidovi. Objasnio mi je tada posao: pritisneš dugme, i onda bi iz rupe u zidu doprla buka kao da se slonovi ruše, i eto ga – nešto mrtvo, masa toga krvavog, i on mi je pokazao:  uzmeš ga i baciš u kamion i ponovo pritisneš dugme, a onda je stizalo drugo. Zatim se udaljio. Odmah sam skinuo kecelju, šlem i čizme (dali su mi tri broja manje), popeo se uz stepenice i izašao odatle.“

(„Ispovesti čoveka dovoljno ludog da živi sa zverima“)

Bukovski je radio svašta, međutim (moguće zauvek užasnut prizorima iz klanice) u jednoj drugoj priči, gde poetski opisuje ručak nakon nekoliko dana gladi, masne krompiriće dočarava kao  “sunčevu svetlost, moćna hranjljiva svetlost koju možeš da zagrizeš”, dok za šniclu, koja mu je takođe draga, nema lepših reči od : „parče nekog jadnog ubijenog stvora“.

Zvuči kao urbani mit, ali je proverena istina, da su u „29. Novembru“ prilikom jedne važne posete iz inostranstva, izgradili zidove – paravane, da gosti ne vide neko odeljenje. Valjda je to bilo lakše nego dovesti taj pogon u red. Zaposleni u ozloglašenoj proizvodnji paštete, kažu, nije sve bilo tako grozno. Radnici su se rado prikradali delu prerade mesa gde su se kuvale glave za paštetu, jer su obožavali – obraze.

Kako se produbljivala kriza samoupravnog sistema, a kasnije i sve ostale krize, i prodavnice „29“-og su izgledale sve gore. To je važilo za većinu radnji u društvenom vlasništvu. U početku je sve bilo sjajno, ali bi se vremenom rasplinuo entuzijazam, kvarile svetleće reklame, skupljala prašina u izlozima…

Tamo gde je kasnije bio „Beneton“, na adresi Trg Republike 2, decenijama je radila mesara “29 Novembar”. Da ne ostane upamćena onakva kakva je bila u svojim poznim godinama, mračna i poluprazna, evo albuma iz dana kada je bila tek otvorena. Prostor je moderno dizajniran, nove i čiste uniforme, sve izgleda kao da je moglo biti pre koju godinu, a gledamo vreme početkom šezdesetih:

Lansky