Branko– izvini ! Sada je i nauka dokazala da su dečje brige i te kako ozbiljne, bez obzira što se one ne odnose na neke naizgled velike stvari. Odrasli se sa brigama mnogo lakše nose. Možda je drugačije bilo u vreme Branka Radičevića ali se već Duško Radović pitao : “…kakav je to život kada je od kolevke do groba najlepše đačko doba.”
Biti đak danas, znači živeti u stalnom stresu i anksioznosti. Uspeh u osnovnoj je važan za srednju školu, onaj u srednjoj za fakultet…Biti na budžetu ili ne, za većinu je pitanje života ili propasti…
U vreme besplatnog školovanja i neograničenog vremena za biranje životnog poziva, deca su živela oslobođena od ovog strašnog pritiska. Ipak, neke stvari su stojale lošije nego danas.
Kada govorimo o fizičkom kažnjavanju učenika, ne moramo ići u predratno doba. Pamte ga i oni koji su išli u školu sedamdesetih i osamdesetih. Nije to bio deo sistema ali su svi bili pomireni sa tim, pogotovo oni nestašni, da im povremeno ne gine “macola” , šut u guzicu ili kazne koje bi danas bez dileme nazvali ponižavanje. Ne treba te stvari gledati izvan konteksta vremena jer je tome prethodilo još grublje vreme i bolnije nastavničke metode.
Mantili
Kada je reč o školskim uniformama, danas mnogi smatraju da one ne bi bile loša stvar. Ekonomski status ne bi bio toliko uočljiv i đaci bi možda više vrednovali svoje drugare po karakteru nego po odelu.
Govoreći o uniformama, nikome na pamet ne pada ono što se nekad nosilo u osnovnim školama – mantili. Ako su i imali praktičnu stranu za one koji su se prljali ili brisali nos rukavom, plavi mantili tipa JUTRANKA ili slično, više su pasovali nekoj šegrtskoj školi.
Uniforma 1928. godine – Ženska gimnazija Subotica
Kažu da je posle rata bilo dovoljno da Moša Pijade negde uzgred kaže kako uniforme i nisu nešto, i da ih svi oduševljeno odbace. Drug Moša je bio umetnik, nekonvencionalan tip… Ko je tada mogao da se suprotstavi onome što on kaže ?
Godine 1964. Subotičke novine pišu da su svi izgledi da će učenici uskoro morati da nose radne uniforme, kakve već nose đaci Ekonomskog centra. Autor ove vesti (M.B.) na kraju kaže: da bi uzgred rečeno trebalo zabraniti učenicima da nose farmerke. Zaista je nepristojno da učenici u farmerkama dolaze na nastavu i po džepovima nose kojekakve stvari.
OŠ Jovan Jovanović Zmaj
Isto dvorište 1936. godine – Samostan i ženska škola
Ako bi prebirali dalje po uspomenama na neka neprijatna mesta iz tog vremena, stići ćemo i do ovog :
House of pain
Zašto tebe zovu „Krvavi zubi“?
-Reći ću ti. Da li si bila nekad kod zubara?
Naravno.
-E vidiš, ja nisam.
Zašto?
-Dosta mi je bola u životu i bez zubara.
Tako otprilike teče razgovor između Lise Simpson u uličnog svirača saksofona.
Onome ko je bolestan, već ionako slabom i osetljivom, najmanje treba još muke i bola. Deca rođena šezdesetih i sedamdesetih, zgradu dečjeg dispanzera pamte kao jedno, najblaže rečeno neprijatno mesto. Većina dolazaka tamo, garantovala je razna bolna iskustva. Za razliku od današnjeg, to je vreme kada se za upale grla i krajnika kao od šale prepisivao penicilin. I to injekcijama u seriji po deset.
Odlazak kod zubara značio je zagarantovano dugo čekanje i mrcvarenje burgijom, bez da je iko ikada pominjao mogućnost anestezije.
Čak i kada biste zdravi došli na ovo mesto, sledovala bi vakcina ili vađenje krvi iz vrha prsta pomoću male testerice ( ajaaaj !)
Tako nam je u zaobilaženju tog mesta promaklo da je to jedna zanimljiva zgrada. Nekada se zvala „Centar za zaštitu majke i deteta“.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
A na školskim mantilima smo imali amblem škole, koji se našivao na mantil. Jeste sa smo bili uniformisani, ali se ne sećam da nam je to smetalo. Od 9.razreda nošenje mantila više nije bilo obavezno. Da smo i u srednjoj školi morali nositi mantil, ne znam da li bi mi sećanje o nošenju mantila ostao u pozitivnom sećanju.
Bravo Lansky.Dobra priča,konzistentna uz izboir pravih i retkih fotki.Voleo bih odgovor na pitanje: da li su školske uniforme bile konfekcijske / šivene u fabrikama/ , ili su bile delo šnajdera,privatnih zanatlija ? Na primer ,u Irskoj danas imate jednoobrazno odevanje učenika koji garderobu kupuju po veoma povoljnim cenama u specijalizovanim radnjama.U školama se odlučuju za model i dizajn i tako možete sa sigurnošću znati iz koje su škole.Nisamse školovao u Subotici,već u Banjaluci:u osnovnim školama smo imali crne radne mantile,a u srednjim plave !Napredak….naravno,a mini suknje su bile ispod mantila,kraće i misterioznije…Čini mi se da bi irski model mogli i mi primeniti: zamislite na ulici matkovce,zmajevce,gorance u različitim po školi,ali jednoobraznim odećama i obući !
ja sam išao u kizur od '70 do '78 i mi nismo imali amblem škole. desilo se da je postavljeno pitanje od tadašnjeg direktora zašto neki učenici imaju na mantilima oznake koje nisu bile školske već "strane". ispalo je da su neki (domaći) proizvođači našivali ambleme pa je došlo do male zabune u stilu balkanskog špijuna.
što se dispanzera i školskih zubara tiče ispadada je to jedna od stvari koje su sada bolje. jeste, ima i takvih samo imamo tendenciju da ih ne primećujemo.
negde u 7 razredu došao sam kod zubara na početku smene i otišao na kraju da nisam stigao na red. naravno, ušla ih je sva sila vezista preko reda. jednim delom je i to razlog da sam prvi kutnjak izvadio već u vojsci. pre par godina kada sam vodio ćerku u dispanzer došla je na red odmah kada smo ušli jer je slučajno zubarka kojoj pripada njena škola radila u tom trenutku. za kasnije je bilo zakazano i nikad nije čekala više od 5-10 minuta što je u "moje" vreme bilo nečuveno. sa druge strane u 9 razredu u "bratstvu" radili su po sličnom principu i tamo se glatko ulazilo u zakazano vreme. znači, moglo je i bolje uz bolju organizaciju.
Ne znam kako sada stvari stoje, ali nekada nisi mogao upisati prvi razred osnovne škole a da nisi popravio sve zube. U očima jednog budućeg đaka to je bila najveća moguća kazna. Valjda je bio jedini način da se nateraju neodgovorni roditelji da decu koliko toliko redovito dovode zubaru. Te popravke su ostale urezane u sećanje, ali kada se odraste shvatiš i zašto, i to prihvataš.
Deci nisu sve stvari jasne, niti pronalaze prave razloge zašto se nešto mora a nešto ne sme. Ali da to nije tako, mi bi se odrasli i pametni rađali.
Svako doba je najlepse doba u životu jer je svako doba jedinstveno. Podjednako je lepo kada si bezbrižan i kada brineš o nekome ko je bezbrižan.
Pre neki dan sam razmisljao o socijalnim razlikama tokom mog Subotickog skolovanja. Povod mi je bila posmrtnica nekadsnjeg skolskog druga. Fotografija coveka u godinama, jedino mu je kosa ostala ista sa istom onom decackom frizurom koju je ocito nosio i kada je zasao u godine. Urezala mi se duboko u pamcenje jedna scena u razredu kada je negde na pocetku skolske godine dosao bos na nastavu. Uciteljica ga je poslala kuci i rekla da "njoj" vise ne dolazi bosonog. Njegovo snuzdeno i posramljeno lice mi je i dan danas pred ocima. U to doba je bilo normalno da deca celo leto provode bosonoga, obuca se oblacila "za grad" ili u skolu. Porodica mog skolskog druga je bila siromasna, bilo je puno dece, otac je bio radnik-nadnicar. U skolu je uvek dolazio cist i uredan i bio je pristojno vaspitan. Mene je strasno pogodio postupak uciteljice i pamtim to i dan danas. Nekako u istom razredu je jedna ucenica dobila od nekud iz inostranstva jedan zarezac za olovke. Bio je od bele plastike i pretstavljao figuru labuda. To je bila prvorazredna senzacija i svi su dosli da vide cudo nevidjeno, nastavni personal inkluziuvno. Oni koji su bili posebno odabrani mogli su da zarezu olovku skupocenim zarezivacem. Uciteljica je na kraju dala savet da to vise ne donosi u skolu jer ce joj neko slomiti ili cak ukrasti. Devojcica je bila u velikoj dilemi. Posedujes nesto sto svi zele i na cemu ti svi zavide, a ne mozes da donosis u skolu i da im poturis pod nos.
U moje vreme nije bilo skolskih uniformi, ali je bio aktuelan problem farmerki. U skoli nisu bile pozeljne jer su signalizirale zapadnjacki trend i u izvesnom smislu nekakvu individualnost sto je bilo u opstoj suprotnosti proklamovanoj jednakosti i zajednistvu. Sa druge strane su farmerke bile jedan uzasno skup deo garderobe i nije se mogao tek tako nabaviti. Mislim da se u to doba nisu mogle ostrije oznaciti socijalne razlike kao u marki i poreklu farmerica. Naglasavanje socijalnih razlika takodje nije bilo osmisljeno u tadasnjem pedagoskom cilju. Mi smo prvo mudro sacekali da deca funkcionera prva probiju led, a mi cemo odmah za njima. Tako je i bilo. Ja sam uvek malo kaskao za modnim trendovima jer moj otac nije bio narocito siroke ruke kada je moda u pitanju. Tako sam se taman domogao mojih prvih "Lee" farmerki , kad ono moda su vec bile "Levi Strauss". Kupim ja nekako beruci voce na plantazi, "Levi Strauss", u to se promeni moda i pocnu se nositi somotske farmerke. Smiluje se mama i kupi mi u komisionoj radnji somotske, kad ono jeste moda somotske, ali sad od sitnog somota. Nakon tako stecenog iskustva prestao sam da pratim modu i to mi je ostalo do danas.
@Kertvaros
Mislim da je Levi uvek Levi. Originalne farmerice Levi Strauss su uvek moderne. Jedino ne volim one sa dugmadima. Znate, te se mnogo sporije otkopčavaju, pa ako ne požurite, a pre toga ste sa društvom zaseli i udarili po pivu, može da bude „zabavno“ 🙂
@ Rastafarijanac
Da je Levi´s original tu nema nikakve diskusije. Sta ce biti moderno, i sta ce se nositi u tadasnjoj Subotici je ipak odredjivala Piazza del Ponterosso u Trstu.
Odlicno Lansky! Upravo su ovakve i moje uspomene iz tog osnovnoskolskog uzrasta. Sva sam se stresla prisecajuci se. Desava se da i sada, posle vise od 25 godina, imam neke mucne snove sa elementima iz vremena osnovne skole. To su valjda posebno osetljive godine kod deteta.
…I ovo o dispanzeru je prava istina. Ko pamti to vreme, ne moze da porekne da je bilo tako.
Kada se danas govori o skolskim mantilima (bas nedavno slusah na radiju ) vecina ih podrzava, da ne kazem "rado ih se seca".
Ne delim svoje misljenje sa njima! Iskreno, nesto se ne secam svog stava o mantilima u uzrastu od prvog do cetvrtog, ali u petom razredu, koristili smo svaku priliku da budemo bez njih. Tada nam je vec postajalo vazno da kroz garderobu, ili bar neke detalje na njoj, istaknemo svoj stil, stav…svoj " fazon".
Da pitamo nase klince sta kazu za skolske mantile ( najpre im pokazimo fotografije)?
Mogu sada pojedini matorci da pametuju kako je sve to bilo dobro za nas. Ima cak i onih koji su nasli opravdanja i za macole i cvegere, komentarisuci da nam je i to nesto dobrog donelo. Sve to ide do toga da su najveceg sadistu u skoli nazvati "odlicnim pedagogom".
Ali to su, naravno, shvatili tek sada kada su "odrasli".
Pih!