Danijela Štajnfeld stigla u Suboticu: Emotivan momenat za mene

Jako se radujem zbog premijere filma baš na festivalu na Paliću, jer ovaj festival razume autorski film i posvećuje mnogo pažnje novim temama, nudeći nove perspektive i poglede publici. Ovo je za mene posebno emotivan trenutak, jer je moj tata rođen u Subotici, moja baka je tu živela i deo moje porodice još uvek tu živi. Ovde sam kao mala provela puno vremena i jako sam vezana za ovaj kraj. Srećna sam što je mnogo meni dragih ljudi videlo moj film i raduje me što ću moći da čujem njihove utiske i da osetim njihovu podršku, rekla je večeras Danijela Štajnfeld nakon specijalne projekcije svog ostvarenja “Zaceli me” u palićkom bioskopu “Abazija” u okviru Festivala evropskog filma.


Njen dokumentarni film “Zaceli me” (“Hold me right”) premijerno je prikazan u Srbiji, u okviru selekcije “Novi evropski dokumentarci” 27. Festivala evropskog filma Palić.


Film je svetsku premijru imao na nedavno održanom Sarajevo Film Festivalu i izazvao je veliku pažnju zbog teme kojom se bavi i priznanja glumice da je, kada je imala 21 godinu, bila žrtva silovanja. Kako je rekla nedavno gostojući na N1 to je učinio “neko ko ima ugled u njenoj profesiji i koga je cenila” i tada je odlučila da se preseli u Ameriku.
Na poziv Miroslava Mogorovića, programskog direktora festivala, Štajnfeld je došla u Srbiju i večeras je pred publikom, u kojoj su bili i njeni prijatelji i rođaci, govorila o filmu zasnovanom na intimnim svedočenjima osoba koje su preživele silovanje.


Ona je večeras na Paliću ispričala da je rad na filmu trajao tri godine i za to vreme prošla je kroz vrlo kompleksne produkcijske izazove.


– Počelo je od ideje da snimim kratki film koji bi bio platforma za osobe koje su preživele silovanje. Želela sam da se izrazim kroz njihove glasove i priče. Razgovarala sam sa oko 100 ljudi, intervjuisala 40 žena i muškaraca žrtava silovanja i odabrala nekoliko centralnih ličnih priča. Ostale priče čuju se u animiranim segmentima filma kao “hor“. Od početka sam imala jasnu viziju, i nisam želela da intervjuišem stručnjake, poznate ličnosti, kao ni da govorim o statistici, jer sve to dehumanizuje iskustvo žrtava, koje je po meni najvažnije čuti. Znala sam i da ne želim senzacionalizam, kao ni forenzičku analizu zločina, jer se u takvim narativima iz fokusa takođe gubi priča žrtve. U tom periodu radili smo bez većeg budžeta, sa studentima filma, volonterima i poznanicima, takozvanom „štap i kanap” metodom. Tek nakon snimanja i preslušavanja tih intervjua, silina svedočenja tih ljudi učinila je da dobijem energiju i odlučim da napravim veliki film – film koji ne osuđuje nikoga, film koji nije senzacionalistički, ljudski film koji se obraća gledaocima sa željom da i oni kroz iskustvo gledanja dožive i razumeju naše priče – objasnila je glumica.


U filmu Štajnfeld priliku da ispričaju svoju priču daje i počiniteljima, osuđenicima za seksualno nasilje i silovanja.


– Nakon intervjua sa žrtvama silovanja, odlučila sam da intervjuišem i seksualne prestupnike i silovatelje. Smatrala sam da je važno da se i njihov glas čuje, imajući u vidu da je u većini slučajeva reč o sasvim običnim ljudima, uzornim očevima ili muževima, članovima porodice i prijateljima, koji nisu monstrumi. Želela sam da nam objasne zbog čega rade to što rade, kao i da govore o posledicama sa kojima su se suočili nakon što su izvršili silovanje. Najteže je bilo pronaći počinitelje spremne da javno pričaju o tome. Ja sam u sebi pronašla empatiju za te ljude, i želela sam da se to vidi i na filmu. Za mene je to bio najvažniji momenat: u trenutku kad sam se suočila sa njima i počela otvoreno da razgovaram, počelo je i moje zaceljenje – istakla je glumica i rediteljka.


Danijela Štajfeld je navela da nije htela da u filmu govori o svom iskustvu, jer nije želela da sa drugima deli svoju priču, međutim u jednom momentu shvatila je, kako je rekla, “da je lični ugao veoma bitan, posebno za gledaoce”.


– Želela sam da im pojasnim da do zaceljenja dolazi onog trenutka kada se žrtva oslobodi i ispriča svoju priču bez straha. To je veoma teško, jer većina žrtava silovanja živi u strahu od silovatelja, osude društva i nerazumevanja okoline. Za mnoge žrtve zaceljenje počinje upravo u momentu kad se tog straha oslobode i progovore o svom iskustvu. Od tog trenutka moć je u njihovim rukama. Film je bio u završnoj fazi montaže kada sam zahvaljujući savetu reditelja i prijatelja Daga Lajmana odlučila da ispričam svoju priču – kazala je Štajnfeld.


Film “Zaceli me” ima edukativni pristup zbog, kako se navodi, boljeg razumevanja slobode izbora i pristanka, kao i zaštite ličnog integriteta tela.


– Kada sam razmišljala zbog čega pravim film, jedan od motiva je bio i taj što sam želela da ga pogledaju mladi, posebno mladi muškarci. Želela sam da im film ponudi neophodnu edukaciju kroz empatiju, da dopre do njih na nekom ljudskom nivou i objasni im da svaka osoba ima pravo da kaže “ne” i “ne želim” kad god ona to poželi. Kroz koncept video igre, koja je bliska muškom senzibilitetu, želela sam da objasnim suštinu – da je neophodna sistemska i kulturološka podrška žrtvama silovanja, koja ne postoji, jer su osobe najčešće ostavljene same sa svojim traumama, u mraku ili lavirintu, bez podrške i plana za budućnost. Takođe mi je bilo važno da film ukaže na jedan ozbiljan problem, a to je da većina silovatelja ne razume da nema prava na telo tuđe osobe, da “ne” znači “ne” i da svi imamo pravo da odlučimo kad nam je nečega dosta. O tome bih želela da se više razgovara u školama, u medijima i u društvu. Senzacionalističko i tabloidno izveštavanje o mom filmu u Srbiji najbolje govore o tome gde se kao društvo nalazimo po pitanju razumevanja suštine ovih tema. Nadam se da ćemo nešto iz tog odnosa naučiti i ja želim da napravim korak napred na tom polju – naglasila je glumica i rediteljka.



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR