Deca sa subotičkog betona

Blok zgrada na uglu ulica Jovana Mikića i Kireške izgrađen je krajem šezdesetih godina. Osam petospratnica ima podrume i zajedničku prostoriju, a uz njih, u istom nivou je projektovan i po jedan jednosoban stan. Ni jedan nikada nije useljen. Iako su za njih obezbeđeni potrebni priključci, od samog početka su ove prostorije služile stanarima kao odlagalište za bicikle ili stari nameštaj. Krajem sedamdesetih, grupa omladinaca je u suterenu jedne od tih zgrada (Kireška 4) napravila „disko klub“. Gramofon i prigušeno svetlo obezbedili su atmosferu tih klubova o kojima se ponešto znalo ali još niko nije stasao za njih. Pogotovo deca iz nižih razreda koji su se neko vreme tamo glupirali dok im osmaci nisu zabranili ulaz.

Kod “devetospratnica”

 

Očajni zbog toga uredili su sebi suteren u jednoj od drugih zgrada. Nije to moglo da izgleda kao kod starijih ali su uradili ono što su mogli. Na zidove su ispisali imena rok grupa za koje su čuli (čuveno „četri S“ – Sweet, Slade, Status Quo i Suzie Quatro) a na sredini veliki natpis: OVO JE DIZGO ZA DECU DO 12 GODINA. Tek da oni stariji znaju da su i njima negde zatvorena vrata. Starosnu granicu za „dizgo“ odredio je najstariji dečak, koji je slučajno imao baš 12.

Nije to bilo dugog veka iako su natpisi na zidovima stojali još narednih trideset godina. Prostorije  predviđene za stanovanje u suterenu tih zgrada nikada nisu useljene. Možda najbliže tome da neko tamo ipak dobije stan, bilo je 1975. godine. Izvršno veće Opštinske skupštine donelo je odluku da se u kratkom roku prostorije koje služe kao vešernice imaju isprazniti kako bi ih preduzeće „Standard“ osposobilo za stanovanje. Nije se to odnosilo samo na ovih osam petospratnica već i za neke zgrade na Radijalcu, u Kumičićevoj, na Teslinom naselju, na Palićkom putu, Sonje Marinković…

Sve skupa 68 stanova trebalo je da bude obezbeđeno ovom akcijom preuređenja vešernica. Tek deo tog plana je ostvaren. Stanari zgrada su negodovali, žalili su se, pogotovo oni koji su stanove imali u vlasništvu. Zajedničke prostorije su ipak projektovane sa određenom svrhom. I u „Standardu“ su se izvlačili da nisu dovoljno osposobljeni za ovu vrstu radova. Na kraju krajeva, gradili su se novi soliteri na Prozivci. Prvi januarski broj Subotičkih novina donosi spisak imena onih koji su dobili stanove u četvorospratnicama na Prozivci iz uz to kaže da se završava 12 stanova u „pačirskom naselju“.

Naselje preko puta “Partizana”

Stasavala je generacija dece kojoj je dopalo da se smuca po podrumima, stepenicama i oko garaža novih betonskih naselja. Bilo je to vreme kada se mislilo i na zelene površine i igrališta. Ipak, klinci u Kumičićevoj ulici nisu imali igralište i to je bio razlog za demonstracije. Pravi pravcati protest! Januara 1975. godine, nezadovoljni što nemaju prostor za igru i što ih odrasli teraju i grde zbog galame, velika grupa dece iz Kumičićeve organizovala je ulične demonstracije vičući: „Hoćemo igralište“! Na ulaze zgrada izlepili su plakate za svojim zahtevima, na zidove su kredom ispisali parole… Odrasli su posmatrali sa balkona podeljeni u svojim stavovima. Neki su aplaudirali, neki negodovali, a veći deo ih je gledao „belo“. Par dana kasnije došao je novinar da zabeleži nešto o ovom fenomenu.

Mali učesnici protesta su mu se žalili kako ih teraju iz ulaza, pa čak i fizički maltretiraju, dok su stariji imali pritužbe na galamu. Angažovani novinar je otišao i u Zavod za urbanizam gde je obećano da će iza ambulante biti izgrađeno igralište.

Svim dečjim problemima dođe kraj kada ti mali ljudi odrastu. Tako je bilo i sa demonstrantima iz Kumičićeve. Čekalo ih je vreme pravih štrajkova i protesta. Devedesete su bile blizu.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. That 70s kaže:

    “Dizgo za decu do 12 godina”
    u suterenu zgrade Vladimira Majakovskog 35 (na slici)

    https://www.gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/03/ulica-jovana-mikica.jpg

  2. Vandal kaže:

    Ja sam bio jedan od onih “vandala” i bundžija koji su tih godina kredom ispisivali natpise po svim zgradama od Kumičićeve, Sonje Marinković, Čapajeve, pa preko zgrada na Marksovom putu 2 i 4, sve do Puškinovog trga 4 koja je bila centralna zgrada za naše “vandalske” zapise belom kredom. I to je bio vrhunac našeg “vandalizma” da smo belom kredom ispisivali svoje zahteve da želimo igralište. To je ujedno i najveća šteta koju smo ikada ovom gradu načinili, da smo kredom pisali po zidovima. Sećam se kad mi je majka čitala tekst iz Subotičkih novina (koje su petkom u naš dom ulazile poput Biblije) o našim zahtevima i pisanju kredom po fasadama, a ja sam postiđeno prećutao da sam i ja jedan od tih “vandala” koji kredom ruže fasade. Uporedite to sa današnjim navijačkim vandalima Spartaka, Delija i Grobara koji sa sprejovima i grafitima nemaju milosti niti prema jednom zidu, ni jednoj privatnoj kući, nijednom objektu, nijednom istorijskom spomeniku… Uzgred, zgrada na Puškinovom trgu 4 je, pored dva solitera na Radijalcu, prva imala lift u Subotici, doduše, sa ključem poput otvarača za konzerve, ali nas to nije sprečavalo da se satima vozimo njime gore-dole, gore-dole… Mali bazen sa peskom postojao je u dvorištu zgrada na Marksovom putu 2 i 4, i očekivali smo da će se tamo napraviti igralište jer je bilo prostora, ali ga nikad nismo dočekali, čak ni za svoju decu niti unučad… Nismo dočekali ni tamo, ni nigde u kraju u kojem smo upravo mi iz generacija 1960-1965 prvi pokrenuli bunt i borbu za svoja prava. Bili smo čuvene bundžije iz još čuvenijeg Centra III, a drugarske večeri i ceo istorijat Centra III, kao i raspored sedenja na Majmun placu su posebna tema….

  3. S kaže:

    U tada već bivši disko u Vladimira Majakovskog sam zavirio samo jednom, sredinom osamdesetih, kada nas je kao klince tamo pustila jedna devojka koja je živela u toj zgradi i koja je učestovala u stvaranju tog diska. Bili smo opčinjeni išaranim zidovima i za nas su ti natpisi i crteži delovali kao da smo ušli u pećinu Lasko i da gledmo crteže iz praistorije.
    Zajedničke prostorije u mojoj zgradi nikada nismo mogli da koristimo jer je Štetić tata iz nekog razloga tamo provodio vreme i onda bi isterao svako dete koje bi kročilo u podrum u Jovana Mikića 34.
    Jasno se sećam prvog dana koji sam proveo samostalno, bez nadzora roditelja, ispred zgrade. Imao sam tada tri godine i od tog dana sam čekao svaki slobodan trenutak da se sjurim dole gde su me čekali drugari. Pozivanje drugova na igru je bilo isključivo po sistemu deranje ispod njihovog prozora dok se neko ne pojavi na prozoru, naš drug ili drugarica ili njihov roditelj da nam kaže da taj i taj nije kod kuće. (Da stanem u svoju odbranu -izlazak ispred zgrade mi je bio dozvoljen samo posle 16h i kraja dnevnog odmora po kućnom redu). Dozivanje dece da se vrate kući je izgledalo isto, samo što bi sada roditelj izašao na terasu i urlao ime deteta. Naša zgrada je bila najudaljenija od igrališta koje je bilo baš ispred zgrade u Vladimira Majakovskog 35, na kom smo često provodili vreme i sad mogu da zamislim koliko glasno je tata vikao kada smo ga brat i ja jasno čuli tokom igre.
    Posle jednog nemilog događaja je jedan od dečaka uzeo školsku kredu i napisao nešto na garažama u Kireškoj. Taj natpis je trajao sve do pre nekoliko godina i danas ću baš da odem u stari kraj da vidim da li je još uvak tamo. Pisalo je “Ujak od Krmeta je Krme II”.

  4. Aleksa kaže:

    Na prvoj slici je zgrada Elektrovojvodine i Toplane snimljena iz ulice Ante Parcetica.

  5. Urban kaže:

    Hvala na ovom divnom tekstu, kojim ste nas vratili u neka lepša vremena. Mi deca smo se zadovoljavali sitnim stvarima, svi smo bili slični, roditelji se družili, na vratima pisala imena i prezimena stanara. Nismo ni slutili kakva nas budućnost čeka.Žao mi je ove dece i mladih koja odrastaju u ovim surovim vremenima gde je sve na prodaju.Teško da će nam sve ovo ikada oprostiti.

  6. Dečko iz komšiluka kaže:

    @ S
    Dobro pamtim to dozivanje dece od strane roditelja sa tih brojnih balkona. Češće su majke dozivale, svaka na svoj način. Nekada su zvale svoju decu kućnim tepajućim nadimcima pa bi to odmah postalo predmet zajebancije.
    Svako od tih dozivanja znali smo da imitiramo.
    “Zokiiii….”
    A baš je bilo puno dece. Kada baš nismo imali nikakvih ideja za igru, pao bi predlog “da zajebavamo ljude”. Jedna od fora je bila novčanik na trotoaru povezan sa pecaroškim najlonom. Kada bi povukli novčanik neki ljudi su baš poludeli. Ali niko kao onaj student što je šutnuo fudbal napunjen kamenjem. Baš je podivljao ali nikoga nije uhvatio.

  7. S kaže:

    Prošle godine smo žena i ja otišli da pogledamo stan koji se prodavao u jednoj od zgrada u naselju sa početka teksta i prodavac, stariji gospodin, na pitanje da li postoje zajedničke prostorije odgovori – kako da ne, dve zajedničke prostorije. U jednoj stanari drže bicikle, a druga ima vodu i struju i tu su nekada stanari pravili disnotore i zajednički kuvali pekmez. 😀
    Eh, koliko je to danas nezamislivo…

  8. Vladimir kaže:

    Ja živim u Vladimira Majakovskog 33 i sad se moja deca igraju na igralištu. Igraju se i na računaru i telefonu, ali čim dođe lepo vreme obožavaju da siđu dole. I dalje su prazni ti jednosobni stanovi u suterenu.
    Ovo je još uvek lep i miran kraj za odrastanje dece.

OSTAVITE KOMENTAR