Slučaj prvi:
Sin vlasnika fabrike se zaljubio u običnu radnicu iz pogona. Osim što nije pripadala istoj klasi, devojka je bila hrišćanka, što je za ono predratno vreme bila dvostruka prepreka za ljubav.
Iako je osnovana još početkom 20-ih godina, ta fabrika i danas postoji u Subotici. Bila je u vlasništvu jevrejske porodice koja je mudro vodila poslovnu politiku i pripremala sledeću generaciju za naslednike. Međutim, ne može baš sve da se programira.
Nemoguća ljubav je tema mnogih herc romana i serija. Svaka love story se završava venčanjem, a život posle medenog meseca izlazi ljubavnog žanra.
Iako su roditelji bili ogorčeni i razočarani odlukom svoga sina, on je na kraju oženio radnicu njihove fabrike. Ono što tada nisu znali, jeste da se bliži rat i da ništa od toga ubrzo neće biti važno. Šta više, mešoviti brak je spasio od progona njihovu decu. Da li je tada došao kraj nevoljama?
Jedan dokument otkriva da su žena i njihova deca preživeli rat i da su tada nastali novi problemi. Danas bi to nazvali nasilje u porodici. Petnaestogodišnji sin je postao nasilan prema majci i zbog toga je, po njenoj prijavi, dospeo pred sudiju. Njegova izjava je glasila „kako mu je dosadilo da mu majka određuje šta i kako treba da radi“.
U presudi se navodi da je „baš to uloga majke jednog petnaestogodišnjaka“ i da se maloletnik upućuje u popravni dom na godinu dana.
Članovi porodice kažu da su se oni posle iselili u Izrael, a sačuvane fotografije svedoče da je porodica ostala na okupu i da su stvari došle na svoje mesto.
Slučaj drugi:
U molbi za posao sekretara u osnovnoj školi, Slobodan Paraskijević navodi da je njegovo prethodno zaposlenje bilo u subotičkoj Fabrici čipaka i traka. Na njegovu žalost, prati ga i pisana karakteristka iz tog preduzeća, a koja nama otkriva stil života jednog sina predratnog vlasnika fabrike.
Slobodan je kao dete došao iz Srema kada je njegova majka, udovica, počela da živi sa subotičkim javnim beležnikom, koji je bio i većinski suvlasnik Fabrike čipaka i traka (danas Mladost). Kada je završio gimnaziju, očuh ga je poslao u Bremen (Nemačka), da bi se tamo u tekstlnoj školi i fabrici ove vrste osposobio za neko rukovodeće mesto u porodičnom biznisu. U karakteristici se kaže ovim rečima:
„Mesto da je učio, on je sav dobiveni novac nemilosrdno trošio živeći u Nemačkoj nemoralnim životom. Za čitavo vreme stare Jugoslavije, kako u Nemačkoj tako i kod kuće, nastavio je isto. Nije se politički isticao, međutim stalno se kretao u društvu najvećih bogataša i lumpera u Subotici. Za vreme okupacije nastavio je lumperajski život u Budimpešti.“
Na jednoj i po gusto kucanoj strani, dalje se navodi kako je mladi Paraskijević tih ratnih godina iz Budimpešte prešao u Beograd, tamo oženio ćerku bivšeg načelnika Ministarstva saobraćaja, sa kojom je prešao u Rumuniju, gde su živeli u jednoj banji, koja je vlasništvo rumunskih magnata.
„On se posle rata u Suboticu vratio sa ubeđenjem da će čitava tvornica biti njegovo vlasništvo, čim se rasčisti politička situacija, te se tako i ponašao. Pošto je fabrika postala vlasništvo države on je ostao kao činovnik, ali je stalno gledao gde je mogao da izbegava rad i da prevari rukovodioca i da otide sa posla, da bi obavljao svoje privatne poslove.
Politički je neprijateljski nastrojen prema današnjici, ali to ispoljava samo u njegovom društvu. Kreće se u društvu koji su bili simpatizeri Draže Mihajlovića. Isti sa svojim odevanjem izaziva čudo kod ostalih građana kada prolazi kroz ulicu. Oblači se mondiski, frajerski.“
Subotica, 1950. god.
Ako i pretpostavimo da tadašnja uprava nije imala simpatija prema bivšoj buržoaziji, sasvim uverljivo deluje opis jednog predratnog dendija. Posebno bi bilo interesantno videti kako se to oblačio Paraskijević.
—————————————————————————————————————————————————
Postoji neka narodna pamet kako „prva generacija stvara, druga dobije priliku da se obrazuje, a treća troši“, što se vremenom skratilo, pa sada važi da već druga generacija uživa u nasleđenom, tako da trećoj ne ostane ništa.
Moguće da je u prošlosti vaspitanje bilo strože, ili da naslednici nisu, kao danas, mogli da odaberu „slobodan umetnički život“, ako im se ne dopada porodični biznis. Na primer, za najbogatijeg Subotičanina pre rata, Jospa Hartmana, govorilo se da „živi za danas“. Ipak, nije raskućio imanje, možda i zato što je sve bilo pod budnim okom njegove majke Tereze.
Kako bi se to razvijalo dalje, ne možemo da znamo jer je revolucija prekinula ovakve vlasničke odnose. U međuvremenu se kod nas formirala nova klasa industrijalaca pa smo i sami svedoci nekih priča. Upravo je aktuelna afera jednog subotičkog industrijalca, odnosno njegovog sina koji je pokušao da uceni oca svojom lažnom otmicom. Nije uspeo u nameri da dobije otkup, i tako vrati enormni kockarski dug. Zbog njih je, kažu, otac sada ostao bez većinskog udela u fabrici.
Dakle, prva generacija stiče, dok je potomstvo ne upropasti.
Lansky
