Svojevremeno je Pablo Pikaso u društvu poznatih umetnika rekao da u 20. veku postoje dva dobra grafičara: „Prvi je Salai Lajoš a drugi sam ja.“
Iako je biografija čuvenog mađarskog grafičara Lajoša Salaija (1909-1995) puna referenci o njegovom umetničkom radu, malo ko zna da on poreklo vodi iz Subotice.
Preci svetski priznatog umetnika – deda Salai Alajoš i otac Nandor bili su ugledni Subotičani svog doba. Kao otpravnik vozova Nandor je, na samom početku 20. veka, iz Subotice dobio prekomandu u malo mesto Ormezo (Őrmezőn), na samoj mađarskoj granici, koje je posle rata i krojenja nove Evrope pripalo Čehoslovačkoj. Tamo mu se rodio talentovani sin Lajoš, koji je ceo svoj život posvetio umetnosti.
Lajoš je odrastao u Miškolcu, a potom studirao na Visokoj školi likovnih umetnosti. Po završetku Drugog svetskog rata, 1946. godine, kao deo mirovne delegacije otputovao je u Pariz, da bi, kako je rekao, vratio dug Atili Jožefu. Odatle je imigrirao u Argentinu, gde je predavao na Fakultetu likovnih umetnosti u Buenos Ajresu. Tih godina izdao je sopstveni album grafika „Impresije jednog imigranta“.
Koliko je bio popularan najbolje govori činjenica u kojoj istoričari tvrde da umetnost u Argentini ima dva perioda – pre i posle Salaija. Zahvaljujući rođenju u mestu koje je posle postalo deo Čehoslovačke dobio je vizu za Ameriku i početkom šezdesetih godina minulog veka sa porodicom se preselio u Njujork. Deceniju kasnije sve više boravio u Mađarskoj, da bi se kasnije preselio i život završio u Miškolcu, odakle je krenuo u svet.
– Za otkrivanje porekla velikog grafičara među najzaslužnijima je doktor Ferenc Kinka, koji je u jednom razgovoru sa mojoj majkom Margitom čuo da imamo rođaka poznatog umetnika. Ono što znamo iz priče, sada smo želeli da dokumentujemo, pa smo uz pomoć Vukice Bogešić po arhivu počeli da tražimo podatke o njegovoj porodici – počinje priču Subotičanin Nikola Živković, čiji je pradeda Salai Alajoš, umetnikov deda. – Njihova porodična kuća je bila u Ulici Jo Lajoša, sadašnjoj Prozivci i u njoj su stasavali i moja baka Karolina i Nandor, umetnikov otac. Lajoš, nažalost, nikada nije bio u toj kući. Kada je leta 1975. dolazio u Suboticu, ulazio je u grad iz pravca Beogradskog puta i kada se približavao rodnoj kući svog oca, u ulici koja je niža kota od drugih delova grada, izlila se kanalizacija i nije mogao da prođe. Razočaran prizorom i blatom do kolena, na samo 150 metara od kuće predaka, okrenuo se i otišao. U pismima vidimo koliko je bio razočaran što nije kročio u dom a došao je da traga za svojim korenima. A najžalije mu je bilo što nije našao dedinu fotografiju.
Rodbina mu je ispunila želju i poslala sliku dede čije ime nosi.
Stara kuća Salaia na Prozivci
Njegova dela krasila su zidove Ermitraža, Luvra, Muzeja Univerziteta Notrdam, Buenos Ajresu, Kembridžu i mnogih drugi a kuća u Miškolcu je, posle njegove smrti postala Zavičajni muzej.
Grad iz koga potiče nikada nije imao izložbu njegovih dela.
– Imamo divnu Savremenu galeriju u kojoj bi mogli da budu izloženi Lajoševi radovi. To bi bio veliki poklon ljubiteljima umetnosti, a na neki način njegova dela bi se vratila u mesto gde mu je dedovina – dodaje Živković.
MIŠKOLC I SRBI
Da umetnička saradnja Miškolca i Subotice i Srbije nije nemoguća svedoči i istorijski podatak da je u Miškolcu nekada živela veoma brojna kolonija Srba i Cincara. I danas je tamo veliki broj pravoslavnih spomenika iz 18. veka, koji su preneti u portu crkve, koja je nekada bila srpska a sada pripada Moskovskoj patrijaršiji. U Miškolcu je rođen i trgovac Sterija, predak našeg velikog komediografa Jovana Sterije Popovića.
GRAFIKE
Dela Lajoša Salaija (Szalay Lajos) nalaze se u Mađarskoj nacionalnoj galeriji, u Muzeju lepih umetnosti, Miškolcu i nekoliko muzeja u Severnoj i Južnoj Americi.
Ovakve stvari grad treba da exploatise u turisticke svrhe i makar neku bronzanu tablu da stavi na mestu porodicne kuce.
Ponekad me sramota koliko se klincim da volim svoj grad a u stvari pojma nemam o mnogim vaznim stvarima koja su vezana za njega!
Koliko ovaj grad daje na značaju svojim velikanima jasno je videti na primeru Danila Kiša, rođenog Subotičanina.
@ croat
Ima toga sigurno i vise. Sve sto saznajemo o proslosti naseg greda, najcesce zavisi od onoga sto uspemo saznati uglavnom privatnim kanalima, ali oni su nazalost cesto samo rekla-kazala i nedostaje im istorijska validnost. Svaka vlast, i ne samo kod nas, kreira proslost prema vlastitoj potrebi i vlastitom ukusu. Sve ono iz proslosti bez obzira da li dobro ili lose, aktuelni vlastodrzci sortiraju po svojoj potrebi. Ono sto im odgovara glorifikuju do neba, a ono sto im ne odgovara precutkuju i guraju pod tepih. Za Suboticu boljeg primera nema od onog „cara“ koji se sepuri po glavnom gradskom trgu kao da on pretstavlja zenit Suboticke istorije.
Mnogo mi nemamo pojma o Subotici. Ne znam je li to slučajno, ali je vreme da se to promeni.
Mnogi znaju za Prozivku, pitam se da li se sećaju neki i na Mlaku? Dajem priliku da se i Mlaka upozna, kao i život u njoj kako sam ga ja doživeo… i to najverovatnije 27. ovoga meseca prilikom predstave knjige „Ház a második kerületben“ na mađarskom jeziku, na srpskom će izaći najverovatnije do kraja ove godine.
Koji je deo grada se zvao Mlaka?
Od umetnika kako smo stigli do cupanja grknja?
Gde smo pogresili?
Prilog sa mlake
Mlaka je bila drugi kvart u Subotici i na njenom mestu se sada nalazi Prozivka. U mojoj knjizi sam Mlaku ograničio na prostoru između Beogradskog puta i ulice Braće Radića i od ulice Sonje Marinkovića do Bajnatske.
..ova kuća je snimljena iz ulice Jo Lajoš-a(nekada Češka ili Forrás utca- Naime forrás znači Izvor..imali smo Izvorsku ulicu od Hercegovačke /nema je više/ do stadiona, gde je i bio izvor ,.. posle ’33 sazidan okrugli bazen i još nekoliko dr. bazena, gde smo naučili da plivamo) s druge strane je bila fabr. nameštaja „10 Oktobar“ ,( polse Livnica) s desne strane Kvarnerska koja je vodila od BG. puta, (preko Braće Radića/Veselényi utca)sve do Senćanskog puta blizu fabr. „Mladost“. za vreme od ’58 do ’70 su stanovali Baranjai familija, već preko 50-ak godina, imali lepu baštu, svaki dan smo išli tom ulicom u mlaka školu tj. „Sonja Marinkovićevu“..
Lepa priča. Objavljujete više ovakvih. Ovo je način da se Subotica približi svim njenim stanovnicima. Objavljujete i priče o običajima i tradiciji svih naših stanovnika bez obzira odakle i kada su došli. To je način da se približimo jedni drugima a ne da se pljujemo komentarima na ovom i drugim portalima. Više ćemo tako poštovati jedni druge.
Mlaka je bila preko od Kera,preko beogradskog puta,do sencanske crkve…Sve kuce su bile pune vlage,a ulice blatnjave…Mlaka je nadmorski puno niza od Kera,a to se i danas vidi ako pogledate Kumicicevu ul.,Blaska Rajica,Nade Dimic…Prozivka je i gradjena na mlaki,nabijanjem betonskih sipova u dubinu zemlje… U ono vreme,to je bio veeeliki uspeli poduhvat Integrala…Dobra je ovo vest!!! Ima puno poznatih SUBOTICANA o kojima se ne prica-zasto???.
Od pisaca, pesnika, naučnika, svetskih putnika, muzičara, glumaca, gradonačelnika i mnogih drugih velikana koji su stvarali i radili u Subotici, danas smo u gradu spali na Bogdana Labana i njegovu crnogorsku grupu propaliteta, uličara, nacionalista i kriminalaca. Napredak je očit nema šta.
!& – s desne strane Kvarnerska koja je vodila od BG. puta, (preko Braće Radića/Veselényi utca)sve do Senćanskog puta.
Kvarnerska ulica je bila paralelna sa Češkom s jedne strane a sa druge sa Prvomajskom, a koliko se ja sećam nikad nije vodila od Beogradskog puta do senćanskog.
Zozon – U knjizi o Mlaki koju ću prestaviti krajem ovoga meseca nakon šest godina rada, „Ház a második kerületben“ na mađarskom jeziku, dok će verzija „Kuća u drugom kvartu“ biti štampana najverovatnije do kraja godine. U ovoj knjizi je opisana Mlaka, njeni stanovnici, običaji, kao i priče iz njihovih života i događaja koji su dešali u ono vreme tamo i to na 384 strana. Mnogo će se doznati iz tog vremena čitajući ovu knjigu, jer to će biti i kao neka dokumentacija prošlosti Mlake.
@Subočan
„Koliko ovaj grad daje na značaju svojim velikanima jasno je videti na primeru Danila Kiša, rođenog Subotičanina.“
Kiša su proganjali njegovi (ne Subotičani) jer je dirnuo u Antisistem. „Čovek koji je previše znao“ bio je stavljen na stub srama i izložen ideološkom progonu CK. Otišao je u Francusku gde je uživao veći ugled nego u rodnom gradu i državi. Odlučio se za dobrovoljno izgnanstvo. Pred smrt se vratio na kratko da obiđe prijatelje i oprosti se od njih. Umro je u Parizu od sveta poštovan a od svojih odbačen. Posle njegove smrti domaći licemeri počeli su da ga slave zarad eksploatisanja njegovog imena i zaostavštine. Takvih sudbina je na hiljade.
Uopšte nije tačno da je Danila Kiša proganjala CK, čak ga je veliki deo komunističkih glaveština branio zbog optužbe oko plagijata. Postao je tek slavan posle ove afere tako da ispada da mu je to samo koristilo, uostalom on je jedan od najprevođenijih srpskih pisaca tako da ne znam kakva je to nepravda učinjenja prema njemu i šta sad tu treba promeniti. Možda da streljamo ljude koji misle da on nije najbolji srpski pisac svih vremena?