Oni koji ne žele da olako otkriju svoje godine, nikako ne smeju da se istrče, i događaje iz prošlosti smeštaju u okvir koji se zove DEVETI i DESETI razred. Mlađima je to smešno, jer se brojkama nadovezuje na osnovnu školu, iako to nije, a onima koji i znaju nešto o tome, odaje da je reč o davnim sedamdesetim i osamdesetim godinama.
Reformom srednjoškolskog sistema, sredinom sedamdesetih, nakon osnovne škole je sledilo dva razreda srednje škole tokom kojih bi se ponovo pretrčalo gradivo koje se učilo prethodnih osam godina. Tek poslednje dve godine do mature, pripadale su usmerenom obrazovanju. Za razliku od današnjih srednjih škola, gde su učenici razvrstani po svom prethodnom uspehu, deveti i deseti su upisivali svi, a odeljenjima bi bili pridodati brojni ponavljači iz prethodne generacije.
Prvih osam subotičkih generacija srednjoškolaca po ovom sistemu, pohađalo je nastavu u samo dve školske zgrade. Svi petnaestogodišnjaci i šesnaestogodišnjaci iz celog grada, stali su u dve škole.
Bratstvo i Jedinstvo
Današnja zgrada Gimnazije i ona u kojoj je sada srednja Hemijska, dobila su imena po već izanđaloj frazi “bratstvo i jedinstvo”, koja je do tada već toliko puta ponovljena da je imala snagu koliko i, recimo “trla baba lan”.
„Bratstvo“ (gimnazija) i „Jedinstvo“ (hemijska), čekale su osmake iz kvartovskih osnovnih škola da im pruže jednu sasvim drugačiju atmosferu od one koju su znali do tad, gde su zidove krasili dečiji crteži i rukotvorine, ili ilustracije Bambija, pčelica i sličnih ljupkosti. Velike stare zgrade ulivale su strahopoštovanje već svojim izgledom, a tu su bili i kojekakvi tipovi, neki od njih i dvostruki ponavljači (u jedan razred se moglo ići po tri puta)… Većina onih koji su ponavljali nisu mogli da se koncentrišu na učenje, ali neki od njih, pokazaće vreme, ispašće pametniji i preduzimljiviji od odlikaša. Bratstvo i Jedinstvo u tom momentu su ih razbratili i razjedinili sa glavom. U današnje vreme, kada više nema ponavljanja razreda, neka se zna da je tadašnja srednja škola nekima teže pala nego faklultet koji su potom upisali.
Te 1982. godine, Jedinstvo je dočekalo novu generaciju sa strašnom pričom o samoubistvu učenice skokom u dvorište sa najvišeg sprata. Sve to zbog jedinice na kraju godine. Pogled u taj ugao dvorišta, onako zaraslog u tamno zelenilo, mogao je da bude uzbudljiv i na neki drugi način, ali od tada, to je bilo mesto smrti, a cela ta zgrada i sve u njoj razlog za umiranje.
Sama arhitektura deci u tom uzrastu ne znači ništa posebno. Valjda je zato od prošlosti jedino bila zanimljiva priča kako je u fiskulturnoj sali nekada bila štala, što nije bila istina.
Sličnu takvu nekada je imalo i Bratstvo (gimnazija) ali je nestala u požaru, što je, za tadašnje klince bio zanimljiviji deo istorije ovog zdanja,.
Deveti i deseti, iako još bez usmerenja, imali su u školskom programu i praktičnu nastavu. Šesnaestogodišnjaci su bili raspoređeni u subotička preduzeća da upoznaju “udruženi rad”, proces proizvodnje, samoupravljanje. U praksi, to je značilo stati na fabričku traku, osetiti miomirise raznih lepkova u „Solidu“, ili onih za nameštaj u “Budućnosti”, na smrt se dosađivati celo prepodne u nekom pogonu i slično. Neki su još tada čvrsto odlučili da se ne vraćaju u fabriku, a ako bude moguće da ništa ozbiljno ni ne rade do kraja života.
Dosadan kao dijalektički materijalizam
Zajedno sa tadašnjom reformom školskog obrazovanja stigao je marksizam. Ako bi nabrajali krivce za propast socijalizma kao državnog uređenja, onda bi se na spisku verovatno našao i taj školski predmet, uveden 1974. godine. Malo je reći da je bio dosadan. U svojoj osnovi verovatno zamišljen da i u teoriji mladim ljudima objasni ideologiju na kojoj počiva naše društvo, pred đake je doneo štivo koje oni nisu mogli da razumeju. I oni retki koji su pokušavali da ne uče napamet, nego sa „razumevanjem“, nisu nalazili odgovore na pitanja zašto se socijalistička stvarnost toliko razlikuje od onoga u knjizi. Zašto se marksizam tumači kao dogma, a sve ostale ideje, pa čak i one bliske, tretiraju se kao jeres.
Kao izuzetak treba pomenuti profesora Rudolfa Kolara. Iako je mu je dopalo da predaje marksizam, umesto istoriju, njegovi časovi su bili predavanja o filozofiji, sociologiji, istoriji… Ko nije imao sreće da mu predaje ovaj profesor, mogao je da dođe na „Marksističke tribine“ koje je Kolar organizovao u svečanoj sali današnje gimnazije. Iako naziv nije obećavao puno, na ovim „tribinama“ se nije raspravljalo o Prvoj internacionali, o Tomasu Muru, Furnijeu i Ovenu, ili o Manifestu, već su to bila predavanja na razne teme, često sa dramskim delovima, koja su organizovali sami đaci. Iz nekog razloga ti događaji su bili vanredno interesantni tako da su dolazili da ih gledaju i učenici iz drugih škola.
Od školske 1983/84. deveti i deseti razredi su ravnomerno raspoređeni po svim zgradama srednjih škola usmerenog obrazovanja. Ni to nije potrajalo dugo, i škole “šuvarice”, kako su se zvale po jugoslovenskom ministru za obrazovanje dr. Stipi Šuvaru, rasformirane su da ustupe mesto sistemu koji je i sada na snazi.
Danas se smatra da je sve to bio jedan neuspeli eksperiment, mada ni po tom pitanju ne postoji složno mišljenje.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Eto ja sam pohađao gimnaziju te 1974. i nisam imao marksizam kao predmet (a nije ga bilo ni u drugim srednjim školama). Istoriju su mi predavali Matilda Sekulić (preselila se u Makarsku te 1974.), Rudolf Kolar mi je predavao istoriju (kasnije Bata Abramović) i sociologiju. Rudolf Kolar je marksizam predavao kada je taj predmet uveden u devetom i desetom razredu (što je bilo školske 1976/77 godine). Rudolf Kolar nije u gimnaziji organizovao nikakve „marksističke tribine“ nego „besedničke tribine“ koje su održavane svakog petka u večernjim satima i koje su u to vreme bile pravi kulturni događaj . Bile su izuzetno posećene i tražilo se mesto više, a pripremali su ih gimnazijalci na temu koju su sami predlagali. Što se tiče „marksističkih tribina“ njih je organizovala tadašnja jedina partija (SKJ) kao vid pripreme mladih za prijem u njene redove (ko nije prošao kroz ovo teško je mogao biti primljen u partiju). Te tribine je u gimnaziji vodio Mihalj Vermeš. Po završetku tog „kursa“ se dobijala i diploma. Ovo sve sam naveo samo radi toga da ukažem na neke činjenice koje su netačno iznete u članku inače članak je odličan kao i sve drugo što Lansky napiše
Ja sam druga generacija ponovo uvedenog klasičnog obrazovanja. U starijim razredima osnovne škole bio sam aktivan kao izviđač i naravno, družili smo se sa starijima od sebe. Znam da, kad god bi neko završio osnovnu školu i prešao u deveti, nikad nisam u susretu s njim imao hrabrosti da ga pitam gde je to otišao kada je deveti razred, po logici, trebao da bude vezan za istu školu. Naročito me je zbunjivalo to što su i moji roditelji završili klasično obrazovanje i iz njihovih priča nisam znao ni za kakve devete i desete razrede. Laknulo mi je kada je generacija ispred upisala školu „kako treba“. Lansky je sve to sa blagom dozom humora lepo objasnio.
@Gimnazijalac 1973/77
Moguće da su se tribine sedamdesetih zvale „besedničke“ ali osamdesetih im je ime bilo „marksističke“. Negde usput je to promenjeno, verovatno ne po Kolarovoj želji.
Bilo je ludo, malo u školi, malo više na „Majmunu“…
@Lansky
Uz jedan dodatak Kolarove „besedničke tribine“ nisu imale ama baš nikakve veze sa marksizmom. Teme su bile grčki filozofi poput Sokrata, umetnici poput Tuluza Lotreka i sl. Nisu marksističke tribine osamdesetih imale nikakvu tematsku vezu sa „marksističkim“. Da li su marksističke organizovane osamdesetih godina i da li ih je vodio Rudolf Kolar ne znam.
Predmet „Marksizam i socijalističko samoupravljanje“ u to vreme je za većinu učenika bio predmet koji se nije mogao učiti sa nekim logičkim razmišljanjem, to je bio predmet koji se uglavnom „bubao“.
U to vreme je išla anegdota o opisu tog predmeta:
„Marksizam je predmet gde se treba što više pričati i pričati, ali tako da te niko ništa ne razume, pa čak ni profesor koji ti je taj predmet predavao, jer ako te je profesor razumeo šta si rekao, sigurno si na odgovor dobio jedinicu.“
.
Ta 2 razreda su se zvala „zajednicko srednje obrazovanje“ i moj deda je smislio odgovarajucu skracenicu za njega (ZASRO). Kasnije je sledilo i „usmereno srednje obrazovanje“ i pretpostavljam da „naslucujete“ kako je, po njemu, glasila odgovarajuca skracenica. Uopste ne sumnjam da su te skracenice bile njegove umotvorine.
Mi smo u poljoprivrednoj skoli u Backoj Topoli takodje imali dobrog profesora marksizma koji je kod nas podsticao kriticko razmisljanje i iznosio ponekad poprilicno smele stavove za ono vreme. Njegova susta suprotnost je bila njegova koleginica koja nam je predavala u 9. i 10. razredu, pa smo taj predmet iskreno mrzeli.
1/13
najjaci,najbolji,najpoznatiji po svim mogucim merilima toga vremena i usli u istorijat ,,bratstva,,skole,koji nije prevazidjen do dana danasnjeg.
Ko ne veruje,neka slobodno ode u istu skolu i zatrazi dnevnik isotg razreda i uporedi ga sa razredima svih ostalih razreda iste skole i drugih..
Na zalost generacije koje su bile pokusni kunici da bi se proverila funkcionalnost 9 i 10 razreda(eksperiment koji je pokazao svu pogubnost za te generacije djaka)i sumirao gubitak u kasnijem obrazovanju..
Deveti i deseti razred su uvedeni ne samo u SFRJ nego i u mnogim drugim zemljama u svetu. Svrha tih „reformi“ nije nikada bila u nekakvom poboljsanju opsteg obrazovanja , nego cisto da bi se produzilo detinjstvo i tako smanjio pritisak i potraznja za novim radnim mestima. Uvodjenje Marksizma u srednje skole je jedan veliki skolski promasaj. Izucavanje jednog pravca nemacke filozofije (poznatog kao marksizam) iz sredine 19 veka, bez prethodnog proucavanja i poznavanja logike kao nauke i prolegumene filozofije, je isto kao deci u prvom razredu osnovne skole objasnjavati integralni i diferencijalni racun. Kada je nakon WW2 u FNRJ bio deficit prosvetnih kadrova, narocito ucitelja, petogodisnja uciteljska skola je skracena i pretvorena u cetvorogodisnju. Kada je deficitarnost smanjena skola je ponovo postala petogodisnja. (Danas ima rang fakulteta) Za kraj jedna mala anegdota – Sta je dijalekticki materijalizam? To je kada neko sa zavezanim ocima u mracnoj prostoriji u kojoj nema prozora, pokusava da uhvati crnu macku koja se tamo uopste ne nalazi i uzvikne: uhvatio sam ju! Danas u savremenom svetu postoje sasvim ozbiljno „Alternativne istine“ pa je prema tome lov na nepostojecu macku ustvari samo mala maca u odnosu na savremenu i siroko rasprostranjenu alternativnu „dijalektiku“ Matematicke i hemijske formule kao i zakoni fizike su nepromenjeno preziveli sve drustveno – politicke sisteme i promene. Istoriju i slicne nauke kao sto je poznato pisu pobednici i tu nema nikakvih konstanti. Danasnja deca uce drugaciju istoriju nego njihovi roditelji ili praroditelji. To je sve u sustini potpuno nevazno. Za onu decu koja ce ove godine biti upisana u prvi razred, zanimanja kojima ce se baviti na kraju svog skolovanja jos nisu izmisljena. Ja sam pisao umakanjem pera i drzalja u mastilo. Na kraju radnog veka i poslednjeg radnog dana pozdravio sam se sa administratorom i iskljucio racunar umesto da sam odlozio pero i drzalje i zatvorio mastionicu.
Školska reforma sa uvođenjem 9. i 10. razreda je davala nešto više vremena đacima koji su bili neodlučni, pa nisu imali ideju šta da posle osnovne škole upišu i za čega da se školuju, da razmisle još dve godine šta dalje.
Bilo je tu dosta predmeta koji su 2 godine davali đacima neko znanje šireg spektra, ali samo malo više od minimalnog.
Dobijalo se neko znanje iz opšte kulture, marksističkog obrazovanja, istorije, odbrane i zaštite, hemije, fizike, ekonomske geografije, muzičke i likovne umetnosti, književnosti, matematike i naravno, fizičko obrazovanje.
Predmet OTP (osnovi tehnike i proizvodnje) se bavio proizvodnim procesima u industriji.
Praktično za ove 2 godine su đaci osim kratke teoretske nastave u školi imali prilike da idu na praksu u 6-7-8 različitih fabrika da bi videli kako se tamo odvija proizvodni proces i da u skladu sa datim mogućnostima delimično učestvuju u njemu, eventualno da uživo vide proizvodnju i na osnovu toga zaključe šta ih interesuje, a šta ne.
Velika mana ove školske reforme je bila ta što su učenici posle 9. i 10. razreda opredeljivanjem za bilo koju specijalizovanu srednju školu imali suviše malo vremena, samo 2 godine, da bi kvalitetno savladali školsko gradivo koje se inače izučavalo 4 godine.
Đaci tih generacija su iz tih već specijalizovanih srednjih škola izlazili sa polovičnim stručnim znanjem i delimično spremni za rad ili nedovoljno spremni za dalje školovanje.
No, u svakom slučaju, oni đaci koji su se odmah posle specijalizovane srednje škole zaposlili, potrebno praktično znanje su vremenom na poslu nadoknadili.
A đaci koji su nastavili školovanje na fakultetima su u svakom slučaju bili uskraćeni za neko znanje, pa im je trebalo više truda i energije na fakultetu da nadoknade sve ono loše što je ova reforma školstva donela.
Ono što je tragično i karakteristično bilo u tim godinama, da su neki đaci zbog nedovoljne spremnosti i znanja za dalje školovanje i nedovoljne volje za dodatnim trudom, posle vrlo kratkog vremena odustajali od studiranja.
Ja sam druga generacija koja je pohađala „deveti i deseti“ i to 1976/78 i mislim da to i nije bilo tako loše, jer deca od 14-15 godina nisu baš sigurna koji smer da odaberu i da li ono što odluče na kraju bude ono pravo.
A što se tiče „prakse “ u tadašnjim proizvodnim fabrikama pa nije da se nije radilo, mi smo dosta doga naučli a gde da sadašnja deca nauče kada više nema tih fabrika – 29.Novembar, Partizan , Sever….
Autor teksta, čini mi se, nije baš bio neki đak. Ovoliko nihilizma i poludepresije opisujući srednju školu može napisati samo neko kome škola „nije išla“. Ja sam „klasični gimnazijalac“ i…bila su to lepa vremena.
@Mirta…Ne mora to nista da znaci. Ja sam bio odlikas, pa sam ipak 9. i 10. razred dozivljavao kao gubljenje vremena jer sam vec od 5. osnovne znao da cu upisati poljoprivrednu skolu. I onda, idem na praksu u „Sever“, „Partizan“ i „Sigmu“. Bas logicno.
Mala dopuna: osim u „Bratstvo“ i „Jedinstvo“, u IX i X razred išlo se i u zgradi tada nove savremene OŠ „Pionir“ u Starom Žedniku