Mnogi svoj posao rade zbog novca obezbeđujući svoju i egzistenciju svoje porodice, dok je malo ljudi koji zaista vole svoj posao i koji ponekada za svoje usluge ne traže ništa – ni dinara. Nedavno je to pokazao tavankutski veterinar Mezei dr Ivo.
„Prošle nedelje sam bio na terenu po Tavankutu i okolnim salašima, morao sam na brzinu da svratim do svoje ambulante da bih dopunio zalihe lekova potrebnih za daljnji rad, jer, čekalo me je još dosta posla, kako mene tako i moje saradnike dr Dangubića i dr Valentina. Dok sam bio zaokupljen pripremom lekova, na vratima ambulante mi se pojavila devojčica osnovno školskog uzrasta i samo kratko saopštila da na ulici leži povređen pas. Devojčicu nisam pitao niti za ime, niti znam ko je. Nisam stigao da je pitam jer je se dete udaljilo biciklom.
Izašao sam iz ambulante i zaista, na nekih pedesetak metara ugledao sam psa mešanca kojega su automobili zaobilazili. Prišao sam i uvidevši kakve su povrede u pitanju, psa sam uneo u ambulantu i ukazao mu pomoć . Pomoću aparata za očitavanje čipova ustanovio sam ko je vlasnik te istoga i obavestio. Ne vidim razloga da se o ovome piše, ovo je moj posao koji volim od malih nogu jer sam zahvaljujući odrastanju na salašu bio okružen životinjama. Ne jednom sam pomogao psima, mačkama, pticama kao i drugim životinjama.
Poručujem svima da pomognu povređenim životinjama jer ova planeta ne pripada samo nama ljudima, nego i svim ostalim stvorenjima“.
Ovim rečima je svoju kratku priču o pomoći psu Bobiju završio Mezei dr Ivo koga mnogi meštani zapitkuju o detaljima. Škrt na rečima nerado govori o tome jer, kao što je i rekao, ostaje pri stavu da svakome treba ukazati pomoć i da je glavni junak priče ustvari za sada nepoznata devojčica.
