Devojka od koje se i najbolji majstori stide

Mirjana Prćić iz Ljutova samostalno postavlja keramiku, kreči i obavlja gipsarske radove, ali ova vredna devojčica ume i da zida i ugradi vodovod i kanalizaciju.

Mirjana Prćić, Foto:ALO

Uz oca zidara, zanat je počela da peče odmalena, a sada je jedina devojčica na smeru izvođač instalaterskih i završnih građevinskih radova u Politehničkoj školi u Subotici i profesori i školski drugari tvrde da je najbolja, najpouzdanija, najpreciznija, neko kome bez problema možete poveriti gradilište.

– Kod mene u kući se poslovi nikada nisu delili na muške i ženske. Svi smo sve radili i jedni drugima pomagali. Bila sam osnovac kada sam počela tati da se „mešam“ u posao, ali mi nisu mnogo dozvoljavali da radim. Sada konačno imam priliku za to, i na školskoj praksi i kod privatnika, koji me je angažovao da radim na uređenju jednog ugostiteljskog objekta na Paliću. Svi su mislili, pošto sam žensko, da neću dobro raditi, ali sam zasukala rukave i dokazala da nisu u pravu – kaže Mirjana.

Mirjana sa profesorom, Foto:ALO

U školi koju pohađa vredna Ljutovčanka srednjoškolce uče da savladaju sve završne građevinske radove, a Mirjana se izborila posebno za moleraj, pošto voli boje i crtanje na zidu i postavljanje keramičkih pločica, jer ih nikada ne polomi dok ih seče i precizno ih lepi. Za nju kažu da je sinonim za drugarstvo i kvalifikovanog radnika kakvih nema mnogo.

– Kada sam videla da sam jedina devojčica u razredu, bilo mi je čudno, ali su me svi dobro prihvatili i dobar smo tim. Na praksi u školi
krečimo učionice i uređujemo objekat kao što bi to radili pravi majstori. Profesori su nam velika podrška i pomoć i presrećna sam što sam i
kod privatnika dokazala da mogu da radim rame uz rame sa zaposlenima i što uspevam da zaradim. Sve se može kada se hoće – poručuje Mira.

Sa ružem na usnama i nalakiranim noktima, Mirjana se vešto penje na skele, podiže mašinu za sečenje ploča, meša malter, gletuje. U školi
tvrde da će po završetku školovanja biti odlična na terenu i u održavanju građevinskih objekata. I u prethodnim generacijama je bila poneka devojčica, ali se one nisu usudile da rade na gradilištima.

– Volela bih da me privatnik koji me je sada angažovao i zaposli, a kasnije da otvorim svoju firmu. Želim da radim ono što volim, a to su konkretni građevinski poslovi. Pomažem roditeljima i u povrtarstvu, kad god treba prodajem povrće na pijaci i uvek nađem vremena i za prijatelje. Rodbina me zove ako treba da se kreči, posao nikada ne odbijam. Mladi bi trebalo više da se opredeljuju za zanate jer su to kreativni poslovi – kaže marljiva učenica.

ALO