Diriguje horom u 93. godini

Glumac Mihajlo Jančikin ima 93 godine, ali ne prestaje sa javnim nastupima. Sa harmonikom u rukama već godinama vodi hor Gerontološkog kluba Centar II. Zajedno nastupaju na mnogim gradskim svečanostima. Nedavno se njihova pesma začula i sa gradskog trga kada su za Subotičane pevali povodom Dana starih.

Mihajlo Jančikin bio je dugogodišnji prvak drame Narodnog pozorišta u Subotici, direktor Dečijeg pozorišta, a decenijama je aktivan u stvaranju umetničkih i kulturnih programa.

– Muzika je moja duševna hrana. Moj odnos sa muzikom prolazio je kroz razne faze u životu, ali uvek je bila prisutna – kaže Jančikin.

Decenijama već Jančikin dokazuje da za stvaraoca ne postoji penzija i odmor, godinama je sa nekoliko glumaca i muzičara imao grupu „Romansa“ koja je izvodila starogradske melodije, kratke pozorišne forme ili pesme koje je on sam pisao i komponovao. Poslednjih nekoliko godina prihvatio je da uvežbava i vodi hor Gerontološkog kluba čije pevanje prati na harmonici.

-Zbog toga moram i dalje da vežbam. Nije lako držati harmoniku sat i po – iskren je Jančikin koji sada svira na instrumentu koji im je, nakon što je čula kako pevaju, poklonila novinarka Mira Adanja Polak.

Mihajlo Jančikin je vitalan, a o njegovom duhu svedoči i to šo pamti reči pesama koje je čuo još pre drugog svetskog rata. Njegov istančan sluh pomogao mu je da savlada svaku muzičku temu, a sada kada ima više slobodnog vremena prionuo je na to da savlada i notne zapise. Ne priznaje prepreke, pa je tako i pre pet godina, sa 88 godina, glumio u predstavi „Višnjik“, i to na mađarskom jeziku.

-Bio im je potreban lik starijeg čoveka. Neko se setio da me je video sa horom u Gerontološkom klubu. Pozvali su me, dopao sam se reditelju, gostu iz Mađarske, i prihvatio ulogu. Imao sam dileme, jer igram na jeziku koji govorim, ali ne kao književni, ali su mi pomogli prijatelji. Na kraju je sve dobro prošlo- priča Jančikin.

Oko mu zasuzi kada pominje da ga je, nakon što se pre tri godine preselio da stanuje u Gerontološkom centru, posetila čitava ekipa predstave. Pojedine situacije su „okidač“ za sećanje na replike koje je izgovarao čitavog života, ali Jančikin veruje da je upravo muzika zaslužna za njegovu dugovečnost i mentalnu svežinu.

-Moja želja za novim saznanjima je neokrnjena. Svaki dan sam ovde u biblioteci- kaže Jančikin.

U Geronološkom centru nastavlja da živi onako kako je činio svih ranijih decenija, u svakom trenutku ispunjavajući svoje mogućnosti. Osećao je to kao obavezu i dug društvu. Takva uverenja zajedno sa bratom Aleksandrom poneo je od kuće, a učvrstio ih kao atletičar „sokolac“. Sa sedamnaest je otišao u partizane kada je 1949. stao na pozorišnu scenu, igrao je na mnogim scenama prateći reditelje koje je voleo. Bio je i koreograf u tek osnovanom društvu „Mladost“. I sada u njegovoj sobi stoje klavijaure i raširene notne sveske i reči starogradskih pesama. Uvežbava ih redovno, ali kaže da još radi i na svojoj muzici uz stihove naših pesnika. To priprema za naredni nastup sa horom Gerontološkog kluba.

POLITIKA