Distopija ili utopija

Nova predstava Narodnog pozorišta, “Vrla Nova 2061.”, pokušaju stvaranja distopijske tvorevine naizgled završava u preslikavanju realnosti koja nas okružuje.

Hteli mi ili ne sebi to da priznamo, već se nalazimo u srpskoj verziji pakla. Dovoljno je da uključimo tv. Tamo će nas dočekati ljudi iz komšiluka, ne mnogo različiti od nas samih, koji iz očaja, potrebe za samopromocijom, ostvarenjem sna o slavi, novcu ili iz čiste bolesti čine apsolutno sve za još jedan glas, za još malo popularnosti. I oni koji jureći rejting ne prezaju ni od čega, pa čak i od toga da dopuste direktan prenos zločina uživo, pred licima miliona.

vrla-nova-pozoriste

Kada stvar iz sveta rijalitija prenesemo u sferu srpske politike, slike se ne menjaju mnogo. Iz usta našeg prosečnog političara, apsolutnog vođe, izašao je jednak broj gadosti i opscenosti kao i iz usta tipičnog učesnika u rijaliti programu. Korišćenje dece, po mogućnosti one kojoj “nešto fali “ u političke svrhe većini političkih organizacija nije strano. Igranje na “niske strasti” podmetanje noge političkim protivnicima, uplitanje u mrežu sopstvenih političkih proglasa , laži i demagoških fraza , sve je to “normalno” jer je uobičajeno.

U društvu zatrovanom marketinškim ludilom gde imati znači biti, slobodna volja ne postoji a pojedinac je samo konzument , deo potrošačke ciljne grupe, objekat koga treba izmanipulisati kako bi se prodaja ubrzala a profit povećao.

Ljudi zavisni od slika, pametnih telefona fejsbuka, porno filmova, kompjuterskih igrica prestaju da misle i gube potrebu za realnim kontaktom i povezivanjem. Predstava ima prednost u odnosu na stvarnost jer je uvek šarenija, lepša bolja. Civilizacija postaje masa izolovanih pojedinaca podložnih manipulaciji, umesto humano društvo koje aktivno teži sopstvenom napretku.

Neki će reći: “ I od goreg može gore”. Ali, zar vredi čekati to gore? Sedeti skrštenih ruku , puštati da proteknu još jedni izbori na kojima nismo odabrali, u kojima nismo ni pokušali da izrazimo svoju volju, stajati pored još jedne prilike da bar na ovaj (nesavršeni ali trenutno jedini postojeći legitimni) način činimo nešto umesto što ostajemo indiferentni, učmali i potonuli?

“Ono što se događa, zlo koje pogađa sve, moguće dobro koje herojski čin (univerzalne vrijednosti) može da rodi, nije u tolikoj meri plod inicijative malobrojnih koji se trude, koliko indiferentnosti, nesudelovanju mnogih. Ono što se zbiva, ne zbiva se zato, jer neki žele da to bude, koliko zato što ogromna masa ljudi odustaje od posedovanja vlastite volje…”

Umesto političkih propagandnih poruka i epp-a koji prekida scene iz rijalitija, glumci sa scene agituju za alternativno političko delovanje, građansku aktivaciju. U pauzi izmedju scena razvrata i nasilja nad telima dušama i umovima običnih ljudi, oni nam, citirajući filozofe, sociologe, književnike i nude zaboravljene vrednosti, slobodnu volju, istinu, pravdu i jednakost. Subliminalne poruke u službi zdravog razuma. Ako predstavu gledamo izmedju redova, razumećemo poruku.

Utopija je stvar ličog izbora, kažu nam glumci i njihov reditelj. Svoju utopiju dužni smo da stvorimo sami. Budućnost društva mora biti na drugoj strani, suprotnoj od obe distopijske slike (hakslijevske I orvelovske) i sveta u koji smo danas dospeli. Budućnost je u opštoj humanizaciji društva, kooperaciji među ljudima i međusobnoj simbiozi sa živim svetom i planetom na kojoj obitavamo. Ali reči su prazne ako se njima ne doda konkretna akcija a na to nas pozivaju glumci Narodnog.

Njihova akcija odvija se upravo tu, u pozorištu. Svratite večeras.

Marijana Vasilijević



KOMENTARI

  1. nekoime kaže:

    svaka preporuka za predstavu, surova stvarnost

OSTAVITE KOMENTAR