Doček na železničkoj stanici Subotica

Kada je na železničku stanicu Subotica stigao voz sa mađarskom delegacijom na čelu sa Janošem Kadarom, generalnim sekretarom njihove komunističke partije, na peronu je organizovan svečani doček i protokolarna razmena najboljih želja, kao što je red. Tadašnji gradonačelnik Subotice zapazio je jednu malu neprijatnost. Iako su od kiše bili zaklonjeni nadstrešnicom, visokom gostu je za vreme govora nekoliko kapi od gore zapalo baš za vrat. Nakon toga je u staničnoj zgradi uređena jedna prostorija za prijem važnih zvanica, gde je prvi gost bio Kim IL Sung, severnokorejski lider.

Bilo je to polovinom osamdesetih kada se putovalo i avionima i limuzinama, ali je stari dobri „gvozdeni konj“ i dalje bio pouzdan prevoz za važne putnike. Pamti se da je Tito Suboticu posetio u tri navrata, a zaboravlja da je između toga boravio još nekoliko puta na stanici, kada bi prekinuo svoje putovanje i pozdravio Subotičane koji su ga dočekivali. Plovio je brodom, leteo avionom ili se vozio čuvenim „Titovim mercedesom“, ali je imao i svoj „Plavi voz“.

Nije to bila privilegija samo za državnike. Stari običaj je bio da se gost svečano dočeka. Subotičani su masovno izašli na peron da sačekaju šampiona sa međuolimpijskih igara Đuru Stantića. Razne građanske organizacije i udruženja, odlazili su kolektivno na železničku stanicu i tako odavali počast onome ko je njima drag. Već prve posleratne godine naši omladinci na stanici pozdravljaju violinistu Zlatka Balokovića, a nakon toga i vršnjake iz Mađarske koji su u Jugoslaviju došli na radnu akciju.

Doček čehoslovačke državne delegacije, Subotica 1945. godine

 I kada je neki važan pokojnik bio na proputovanju kroz naš grad, na stanici je priređen doček ili pomen. Na primer, prilikom prenosa moštiju Vuka Karadžića iz Beča u Beograd (1897. god), ili kovčega sa telom generala Vrangela.

Neke od tih događaja je zabeležila štampa, dok je većina zaboravljena kao što je zaboravljen i taj običaj. Nisu ljudi prestali da dočekuju drage goste ali to više nisu masovni skupovi. Ko bi danas doveo školsku omladinu, sportiste ili bilo koju grupu građana da nekom poželi dobrodošlicu? Učiniće to na ručku ili kakvom organizovanom skupu negde drugo ali ne i na stanici. Sada i da neko poželi tako nešto, železnička stanica je jedno zapušteno mesto na koju stiže malo putničkih vozova.

Doček ministra poljoprivrede, 1938. godine

Nisu samo dočeci bili svečani već je i ispraćaj znao da bude ceremonija. Izlazilo se na „gvozdeni put“ da se isprati putnik i da mu se maše. Bezbroj pesama ili filmova imaju scenu ispod staničnog sata, kada neko nekoga čeka ili ispraća, jer, bez rastanka nema ni sastanka, pa je svaki ispraćaj početak čekanja na ponovni susret.

Posebno su bučni bili ispraćaji u JNA, kada je svita na stanicu stizala, često pod gasom. Pesma, suze i zagrljaji, bili su rezervisani za regrute koji su putovali na daleke granice velike zemlje ili u garnizone naših gradova. A onda je i to prestalo.

Januara ove godine na poslednje putovanje otišla je i Selma Borić, opevana stihovima Vlade Dijaka:

Selma putuje na fakultet
ona putuje
ja kofer nosim, molim
težak je al pošto njen je lično
ja i taj kofer volim

Selma, na ulasku u voz ti htjedoh reć
nešto nježno
nešto što izaziva pozor
al rekoh samo
zdravo Selma
i molim te, ne naginji se kroz prozor

Selma, Selma
zdravo Selma
putuj Selma…

Ispraćaj subotičke dece na more leta 1961. godine

Lansky



KOMENTARI

  1. avet kaže:

    Voz je oduvek bio najudobnije prevozno sredstvo koje nudi najveći komfor putnicima od svih prevoznih sredstava, pod uslovom da su vagoni besprekorno čisti, da je voz tačan u polasku iz početne stanice i dolasku u krajnju stanicu i da ima dovoljno čestih polazaka u vremenskom sinhronu sa eventualnim nužnim presedanjima – vezama za nastavak vožnje prema drugim destinacijama.
    U nekadašnjoj SFR Jugoslaviji smo imali prilično dobre željezničke veze.
    Ratovima 90-ih godina je sve to otišlo niz vodu, željezničke veze su prekinute, uvedene su neke nove granice, neki minirani mostovi dugo vremena nisu popravljani, a kada su popravljeni, verovatno nije više bilo političke volje da se pokrene voz u tim pravcima.
    Za duža putovanja od 1000 km sve u vezi komfora više ništa ne važi, tu su davno avioni preuzeli primat u prevozu putnika. Međutim, nema svaki grad svoj aerodrom, pa je mana ovog vida prevoza vremensko gubljenje dolaska putnika do aerodroma, konkretno, nama iz Subotice do surčinskog aerodroma autobusom treba barem 5 sati vožnje.
    Za beograđane je to već neka sasvim druga priča.
    Subotica je 80-ih godina imala prilično tačan, komforan i čist poslovni voz, dva puta u toku dana u polasku i dolasku sa Beogradom, a koji je u Beograd stizao za samo 2 sata i 40 minuta vožnje. U letnjoj sezoni su postojali svakodnevni polasci, za Bar, za Ploče (van sezone je saobraćao svakodnevno samo do Sarajeva), za Split, za Rijeku, za Pulu, a jedno kratko vreme smo imali i svakodnevni voz za Trst. Za Zagreb je svakodnevno uveče kretala kompozicija tokom cele godine, leti i zimi, a nije baš uopšte bio prazan. Za sve ove vozove je poželjno bilo kupiti rezervaciju za sedište ili kušet, ukoliko niste imali nameru da putovanje provedete na nogama.
    Dugo vremena je išao i voz iz Beograda kroz Suboticu za Kijev i Moskvu, mislim da se dva dana putovalo do Moskve, a ruski kušet vagoni su se grejali na ugalj, jer su verovatnno u Rusiji negde ti vozovi duže stajali, a za vreme dužeg stajanja vozova bez uglja ne bi bilo grejanja za putnike.
    Sećam se svakodnevnih polazaka vozova, nekoliko u toku dana za Budimpeštu, pa za Beč, za Segedin, a bilo je jedno vreme i za Bratislavu, Prag, za Berlin i Minhen nisam siguran.
    Samo sam hteo predočiti koliko vagona i lokomotiva je bilo potrebno SAMO ove vozove za dalje relacije da se pokrene u redovan saobraćaj. Lokalne vozove ovde nisam ni spomenuo. Novi Sad je imao svoje posebne vagone za navedene destinacije prema moru, a nijedna kompozicija nije bila od 2-3 vagona, nego puno više. Kada je voz ušao u neku krivinu, rep kompozicije se mogao videti negde u daljini, sadržao je 8, a često spajanjem kompozicija i više vagona. Voz za Split su često vukle dve lokomotive verovatno zbog jakog uspona tamo negde između Knina i Splita.
    Sva ovakva putovanja željeznicom su nažalost prošlost na Balkanu.
    U drugim državama Evrope se uglavnom i dalje željeznici poklanja adekvatna pažnja i važnost na globalnom i na lokalnom nivou. Nisu samo glavni gradovi povezani vozom, već i manja naselja imaju vezu sa ostalima, jer je voz ostao najefikasnije prevozno sredstvo za masovan prevoz putnika.
    Naravno, pod uslovom da su vozovi tačni, brzi i da su česti polasci.

  2. Kertvaros kaže:

    Sto se vise udaljavamo od jednog doba, vremena i epohe, to smo i vise skloni da ga idealizujemo i ulepsavamo. To je normalno i to je u covekovoj prirodi jer inace nikad ne bi bilo napretka. Suboticka zeljeznicka stanica u svojoj dugoj istoriji je mnogo toga videla i dozivela, mozda za par nijansi i suvise nego sto jednoj, u biti provincijalnoj stanici sleduje. Naravno da sam nebrojeno puta bio na stanici i poznavao manje vise svaki detalj i svaki njen cosak. Od ranog detinjstva kada je putovanje vozom bilo dogadjaj godine pa sve do prve mladosti kada sam sa brodolomnicima noci poslednji spas nasao grcevito se uhvativsi za sank u “Restauraciji prve i druge klase” u Subotickoj zeljeznickoj stanici. Pored svih tih uspomena, jedan jedini naoko nevazan detalj ostaje u secanju valjda sve do kraja zivota. Bilo je to jedno hladno i maglovito Januarsko jutro 1969. godine. Krenuo sam u Nemacku, samo na par dana kako sam tada mislio, put je isao preko Beograda na Jesenice i onda dalje. Ispratio me je otac i to je onaj trenutak kada se neko oprasta, svestan velicine samog momenta i dok se kroz otvoreni prozor covek oprasta od nekoga ko mu je drag, a nista mu ne dolazi na um osim nekoliko fraza i banalnosti. Otac iznenada skine njegove kozne rukavice i pruzi mi ih kroz prozor. Uzmi ti nemas rukavice , sigurno ce ti trebati. Uzeo sam ih onako instiktivno i voz je krenuo i rukavice su ostale u mojoj ruci. Imam ih i dan danas, leze u jednoj fioci mog ormana sa odecom. Moja supruga je jednom raspremala nase ormane i staru i suvisnu odecu sortirala u vrecu za Crveni krst. Naisla je na oceve rukavice i pitala da li da ih baci. Proderao sam se i rekao da ih ostavi tamo gde jesu. Pogledala me je zapanjeno i pitala zasto sam odjednom tako agresivan. Izvinuo sam se i ispricao joj celu pricu oko rukavica. Njoj je bilo zao i onda sei ona izvinula i rekla da to nije znala i da to ranije nikada nisam ispricao.
    Za kraj jedna mala anegdota. kada sam prvi puta seo u tada supermoderan voz TEE (Transeuropa express) na liniji Köln – Hanover od nekih 300 km i oko dva i po sata voznje, pomislio sam da se je voz pokvario. Ucinilo mi se je da vozi jako spora zapravo da mili po sinama i da nikada necemo stici na vreme i po redu voznje. Medjutim, voz je ulazio u svaku stanicu prema planom predvidjenim vremenom. Kada sam se malo zadubio u neki novinski clanak nisam primetio ni kada je voz stao ni kada je krenuo. Naravno ja sam navikao iz domovine da u vozu osetim svako ubrzanje i tandrkanje i skakutanje po sinama kao da ce svakog momenta izleteti iz koloseka. i kada koci, onda stvarno koci, a kada krene onda krene jednim trzajem da stvarno osetis da je krenuo. Tada jos nisam znao da vozovi mogu imati sasvim drugacije amortizere i sasvim drugaciji sistem pragova o sto je najvaznije sine su postavljene bez razmaka i zato nema skakutanja i tandrkanja po koloseku. To je bilo jedno saznanje i jedan dozivljaj kao kada sa traktora po poljskom putu, predjes u Mercedes i nastavis voznju po Autobanu.

  3. Trovach kaže:

    @avet…Nisam neki saobracajni strucnjak, ali koliko znam, zeljeznicki saobracaj je pored vodenog najjeftiniji. Moze se prevesti ogromna kolicina robe i putnika mnogo jeftinije u odnosu na drumski, a pogotovo vazdusni saobracaj. Naravno, u slucaju naseg grada vodeni saobracaj otpada, ali zeljeznicki moramo poboljsati. Upravo je uvodjenjem zeljeznice Subotica narasla u grad umesto blatnjave varosice i materijalna sredstva su se tu pocela slivati. Sigurno neka grupa (cak i imucnijih) salasara u prethodno vreme ne bi mogla finansirati ove prelepe i impozantne gradjevine u centru grada, pa i malo sire. Obratite malo paznju na stare i nazalost oronule kuce na Somborskom putu, u Gajevoj ulici, Brace Radic, Karadjordjevom (Halaskom) putu… Bilo bi dobro da se pokazemo kao sposobni da to bar okrecimo sto su nam prethodne generacije ostavile u nasledje kojim treba da se dicimo, a ne da se stidimo svoje ravnodusnosti i nesposobnosti. Kome se danasnja Subotica svidja, nije Suboticanin.

  4. Nevaljali_GASTRO_Blogger_naGradeskiprevoz_SUBOTICA kaže:

    A danasnji voz kojeg ce uskoro poromeniti kineski voz…to je pravo vremensko putovanje… neki dan sam morala ostati ceo dan zbog neocekivanog lekarskog pregleda i za poklon sam dobila izvanredno putovanje ovom vremenskom lokomotivom
    U Sandoru prvi put u zivotu sam iz bliza videla rode u letu…videla sam jelena koji se sakrio u zlatnu psenicu i virila mu je samo glava
    U prelepi deo dana sa zalaskom sunca i u bordo nebo na Zedniku gledala sam jato ptica koje su letele u zalazak sunca leteci slet ko avioni…i stigla sam kuci iskljucena od gradskog i ljudskog stresa…
    Imali smo vozova koji su bili sposobni da nas provozaju u meditaciju, da otpustimo vreme zurbu i obaveze.
    Uskoro vise nece biti ovo. Promenice ga isti pejzaz ko auto puteve…sa brzim kineskim vozovima koji ko zna sta ce da traze ili nude za nas…cilj je je prevoz robe, to je sigurno. Prevoz putnika ce biti samo neka kamuflaza

  5. Lansky kaže:

    Doček nekog visokog gosta na subotičkoj stanici, uz vojne počasti

  6. Nevaljali_GASTRO_Blogger_naGradeskiprevoz_SUBOTICA kaže:

    Kako je bilo to drugaciji svet…

  7. Kertvaros kaže:

    @ Lansky,

    Fotografija je izuzentno zanimljiva. nastala je najverovatnije pocetkom 60-tih godina proslog veka. Onako “iz topa” ja bih odvalio da su na slici Lazar Kolisevski i Vladislav Gomulka, predsednik Poljske, sto je najverovatnije potpuno netacno. Predsednik jedne drzave se obavezno docekuje u glavnom gradu i sigurno ne sa nekim pocasnim vodom sastavljenim valjda od pripadnika lokalnog garnizona, vojnika sakupljenih onako zbrda – zdola, razlicite visine i jos pod slemovima. Za takve protokolarne stvari je sluzio Pocasni gardijski bataljon u Beogradu. Kao isluzenom gardisti stvari su mi poznate iz prve ruke. Mene ovo jako kopka da saznam sta je i ko je u stvari na slici, ko su pocastvovani i kojom prilikom. Ako bi se mogao nekako saznati datum fotografije bio bi to vec nekakav trag.

  8. Lansky kaže:

    Jedino što znam jeste da fotografija pripada šezdesetim godinama, i to prvoj polovini. Samo ta jedna postoji sa tog događaja.
    Mora da je bio neki državnik kad je vojska tu, a izneli su i tu lepu veliku palmu…

  9. Kertvaros kaže:

    Drzavnik je sa sigurnoscu. Samo najvisem reprezentantu jedne drzave sleduje pocasni stroj vojnika. Dekorativna palma je moguce iz “Kafane Beograd” oni su imali nekoliko takvih u svojoj sali i preko leta bi ih obicno iznosili na trotoar ispred svog objekta. Cak je i onaj drveni “cabar” u kome je posadjena palma potpuno identican sa onima iz kafane. Stvar je misteriozna. Fotografija nema neku ostrinu, a sama cinjenica da nema vise nikakvog drugog traga ni zapisa tome dogadjaju stvar cini jos misterioznijom. U svakom slucaju ako ima jos negde nekoga recimo novinara ili politickog radnika, nekog slucajnog svedoka iz tog vremena a koji su na neki nacin involvirani u tu pricu, neka budu ljubazni i podele je sa nama.

  10. Aleksa kaže:

    Zadnja slika predstavlja ispraćaj Vladislava Gomulke, koji se kratko zadržao na našoj željezničkoj stanici, bio sam i ja prisutan. Interesantno je da je ceo grad bio obavešten o ovom događaju, pristup je svima bio dozvoljen.
    Voz za Moskvu je bio poznati Puškin ekspres i sastojao se od samih spavaćih kola. Jedno vreme nije išao prema Budimpesti, već prema Segedinu.
    Sezonski vozovi za Split i Rijeku su kretali iz Subotice, u Somboru je priključen jedan vagon a u Bogojevu priključena kompozicija iz Novog Sada.
    Za Zagreb je vozio brzi voz tokom cele godine, a preko leta u Subotici se tom vozu priključio direktni voz iz Bukureštažy za Rijeku.
    Za Split je tokom cele godine vozio direktan vagon iz Subotice koji je u Vunkovcima priključen na beogradski brzi voz za Split.
    Pre rata je kroz Suboticu prolazio ogranak Orijent okspresa koji se odvajao kod Vinkovaca, preko Subotice, Sente i Kikinde za Bukurešt.
    Poslovni vozovi za Beograd su uvedeni nakon elektrifikacijer pruge, bila su dva voza -ujutro Bačka ekspres a popodne Palić ekspres.
    Suboticom je prolazio i poznati Meridijan ekspres od Soluna do Malmea.
    I mogao bih ovako do zore i beloga dana, ali voz više nikada neće biti ono što je bio.

  11. Kertvaros kaže:

    Misterija resena. Vladislav Gomulka prilikom posete SFRJ oko 15.11. 1965 godine. Zasto se zadrzao bas u Subotici i koji su bili razlozi za kratku posetu, saznacemo mozda i to jednoga dana.

  12. Ego kaže:

    “Doček nekog visokog gosta na subotičkoj stanici, uz vojne počasti”

    Na brzinu sam pomislio na Ivu Andrića. meni jako liči.

  13. Telekinetist (stormwatch) kaže:

    Bese docek nekog velikog politicara ranih devedesetih godina kada je tokom cele njegove posete…dobra tri dana…njegov voz stajao na prvom koloseku i zaklanjao prilaz ostalim putnickim vozovima a nesnosna buka od grejanja tukla 24 sata. Posto sam tada svaki dan vise puta prolazio kroz zeleznicku stanicu, prolazim negde oko pola 2 popodne kada mi je vec bilo neverovatno da klima-grejanje huci i buci non stop toliko dana, i bas u tom momentu iskljuce taj nesnosni zvuk… jedini hrabriji putnik od stotinu koji su cekali da udju u voz koji je bio zaklonjen ovim politicarskim vozem je dobacio u stilu….dobro da ste konacno iskljucili grejanje…

    @Ketvaros
    Sto se tice kocenja u tadasnjim vozovima po nemackoj…o tome ne mogu da tvrdim…ali bi onda svi vozaci metroa po DE mogli ponovo na obuku kod tih vozaca sto su onomad glatko kocili jer jedini metro sistem u DE koji koci tako da putnici nisu u slobodnom padu ako se cvrsto ne drze za gelendere i drzace je automatska linija U3 u Nürnbergu.

    @Aleksa
    Backa Espress :-), legendarni voz koji je prije 35 godina za 3 sata stizao u Bg, bezbroj puta sam isao njim osamdesetih…u to vreme je bio izuzetno tacan, jeftin i brz i bilo je pravo uzivanje voziti se kroz Vojvodinu. Ako se dobro secam direktni voz za Zagreb isao je u 22.08 ili tako nesto…ali je to bila solidno spora i dosadna linija osim dizel lokomotive….Mi kada smo isli na more u to vreme tokom celih osamdesetih putovali smo vozom…Marjan Espress mi je ostao u posebnom secanju…Lickom prugom Ostarije – Gospic – Knin – Split svake godine uz non stop hitove osamdesetih sa zvucnika u kupeu i Kenedijevkom koja je uvek bila na visini zadatka po brdovitom terenu.

  14. Anonimni kaže:

    U cetri popone je isao voz za Trst, sto je Suboticanima bilo jako bitno,

OSTAVITE KOMENTAR