6. april 1941. (Napad Hitlera na Jugoslaviju)
4. maj 1980. (Umro je drug Tito)
24. mart 1999. (Početak NATO bombardovanja)
Sve ovo su dani koji su se toliko duboko urezali u svest pojedinca, da će vam svaki savremenik tih istorijskih datuma, do tančina opisati šta je radio i gde ga je zatekla vest o tome. Bilo da su ti događaji izazivali tektonske promene ili je samo „stala jedna nedelja da se nastavi maj“, takvih datuma za jednu naciju ima svega nekoliko u jednom veku. Nas je jedan zatekao već na samom početku dvadesetprvog. Iako smo prošli ratove i vreme smrti, tog 12. marta 2003. godine, kao nož u srce nas je pogodila vest o pogibiji Zorana Đinđića. Valjda zato što to nikako nije smelo da se desi, što to nije imalo nikakvu logiku, sem one dijabolične, izvrnute.
Ako nas je u prošlosti iznenadila sopstvena ravnodušnost prema nečijoj smrti, ova nas je pogodila kao smrt najbližeg, neočekivano, jer Zoran je svoje sledbenike počeo da stiče tek posle svoje smrti, svoje slušaoce i istomišljenike onda kada je stavljena tačka na njegovo tek započeto delo.
Devedesetih godina najomraženiji opozicionar i proskribovani izdajnik, za poslednje tri godine svoga života, pokazao je kako se pameću i otresitošću može više učiniti za svoju zemlju nego kafanskim deklaracijama i prizemnim, mrzilačkim nacionalizmom koji nas je izjeo. Bio je to novi patriotizam, posve drugačiji od onog što nam prvo padne na pamet, kad čujemo tu reč.
Zorana nikad nismo prežalili ali treba biti iskren i priznati, da bi nas on sam, teško izbavio iz gliba. Bio je to samo nedosanjan san, da smo nešto što nismo i da može biti – što biti ne može.
Ja sam ubedjena, sigurna da je taj pametni covek sa svojom energijom i inteligencijom, vrednocom i vizijom, bio sposoban i spreman da uradi sve da se ne nadjemo u ovom glibu u kome smo sada. Devet godina je za politicara jako dug period da se mnogo toga uradi, a covek tog kalibra, uradio bi duplo. Nazalost, odstrelili su ga i time nas unazadili. Zamislite sta bi sve Dr.Djindjic uradio za proteklih devet godina od kada ga nemamo! Vecna mu hvala i slava, za nadu koju sam imala!
SA NJIM SMO IMALI I SANSU I NADU…..SADA IMAMO??????
Pričaš, Maco, bez veze, samo fraze, kao „gde bi bili da je on živ“, (možeš misliti), itd. a ni ti ni ostali obožavaoci „lika i dela“ voljenog premijera nećete da se suočite sa činjenicama. Uz svaku osudu što je završio tako kako je završio, lično bih više voleo da je danas živ i da odgovara za ono što je Srbiji učinio, ipak treba reći da je sav ovaj jad koji danas imamo „njegovih ruku delo“ – on je započeo suludu privatizaciju, on je dozvolio stranim i domaćim pljačkašima i hijenama da pod firmom „investitori“ kao nove gazde sve razgrabe i oglodaju a radnike isteraju na ulicu, on je dozvoljavanjem nekontrolisane i nelojalne konkurencije stranaca u sopstvenoj zemlji omogućio da se unište domaći proizvođači…šta hoćeš više!!! Njegove „vizije“ bila su obećanja pre 5. oktobra da „tri milijarde dolara bespovratne pomoći samo čeka na granici da padne Milošević a još tri odmah potom stiže“. Kada su ga par godina kasnije na TV pitali o tome, samo je lakonski odgovorio „da je i njemu žao što ta pomoć nije stigla“. Izvini, Maco, KO mu je obećao 6 mlrdi dolara (ima li taj ime i prezime?) i KO je on (Đinđić) tada bio da mu se obeća??? Prvi deo pitanja niko mu, na žalost, nikada nije postavio za života, a na drugi deo pitanja i sama odgovori, umesto što lamentiraš o „pametnom čoveku sa inteligencijom, vrednoćom i vizijom“. Da budem maliciozan, kada je otišao u Borski rudnik i rekao radnicima da je „sa rudnikom gotovo“ a radnici ga pitali šta će oni da rade, odgovorio je „Pa, pravićete stolice“. Da li je to čovek sa vizijom? Državnik? O tome šta je posle bilo i da li je sa „borskim rudnikom bilo gotovo“, informiši se sama i proveri podatke o kakvim se rezervama ruda radi, koliko (još) vredi i kako je sprovođena Đinđićeva vizija o „proizvodnji stolica“. Da ne dužim, mogao bih knjigu napisati o svim njegovim „biserima“, samo da zaključim da nas je „zadužio“ instaliranjem jednog sistema nakon 5. oktobra koji je jedino u korist stranih pljačkaša (pročitaj danas u Pressu izjavu Nobelovca Štiglica kako se pljačkaju siromašne zemlje preko MMF-a itd.), i taj sistem vrlo ćemo teško ili nikako moći da deinstaliramo i ko zna kada. Ušli smo, zahvaljujući njegovoj „viziji“, u „spiralu zla“, iz koje bi već danas mnoge zemlje (Grčka, Mađarska, Španija, Portugalija itd.) htele da pobegnu, ali ne mogu jer su pale u dužničko ropstvo. Voleo bih da malo razmisliš, i ti i tebi slični, jer to što ti tako plačljivo pišeš plitko je i liči na kukanje za Titom – nekada i sada. Kao, svi su oko njega bili loši, samo on (Tito) je bio dooooobar, a da je on ZNAO šta rade…sve bi bilo drugačije…I još da je mogao da živi 300 godina kao kornjača sa Galapagosa…Hajde, molim te! Tragedija je ovog naroda što smo vezani za tri mrtvaca: jedni za Đinđića, drugi za Slobu, a mnogi još za Tita! A u pojedinim krajevima naročito istočne Srbije još postoji praksa crnomagijske radnje „vezivanje za mrtvaca“, kada se neko živ preko nekih predmeta „veže“ za mrtvaca, pa mu sve krene loše, propada, kopni i na kraju umre. Nije sigurno da neko tu praksu nije primenio i na ceo narod, pa bez obzira ko šta mislio o magijskim radnjama, svaki put se naježim kada neko na ovaj način idealizuje pomenute pokojnike i tera me u kolo da igram sa njima!
Kako bi Srbija bila lepa, napredna i sretna zemlja da nije Đinđić postao premijer. Mogao si samo to da napišeš.
Ne znam da li bi Srbija bila „lepa, napredna i sretna zemlja“ da Đinđić nije postao premijer, ne tvrdim, nije to bila ni pre njega, ali ne možeš da porekneš pravilo da pravi čovek, na pravom mestu i u pravo vreme pokreće točak istorije. Đinđić je bio to, da nije bilo njega ne bi tada (a teško i do danas) bilo ličnosti koja bi mogla da zadovolji sva tri uslova. Samo se seti nekih drugih ondašnjih „kandidata“ za vođu opozicije: Drašković, da ne trošim reči, Mićunović – star, Čeda – mlad i tada (i sada) još neozbiljan, itd. U svakom slučaju, nijedan nije imao njegovu harizmu, a bez toga ne bi išlo. E, druga je stvar to što je bio „pravi čovek“ – ali za koga i za čije interese? Srbije? Sve ono što je uradio i put koji je utemeljio da oni posle njega realizuju njegove zamisli, teško to može da potvrdi.
Nadalje, da li se točak istorije pokrenuo u pravom smeru? Živi bili pa videli! Kako sada stvari stoje, odgovor nije potreban jer i sam možeš da se uveriš. Znaš, to jadanje „da je on (Đinđić) živ“, navodi me na istorijsku paralelu sa Lenjinom i Staljinom. Lenjin je bio začetnik svakog zla u SSSR-u, možda to malo ko zna, ali hapšenja i likvidacija političkih protivnika, montirani procesi, prisluškivanje „sumnjivih“, sve što je Staljin nastavio i razvio, Lenjin je počeo. A istorija se obrušila samo na Staljina kao paradigmu zla, jer je, fakat, pobio više ljudi u miru nego Hitler u ratu! A idejni tvorac tog programa, Lenjin, je „čist“. Možda je grubo upoređenje, ne bih hteo da me neko bukvalno shvati i nije mi namera, ali u nekom smislu to se događa i kod nas u vrednovanju Đinđića u odnosu na ovu vlast: Đinđić, koji je sve to počeo u čemu „uživamo“, on je „naj-naj“, a ovi posle njega „sve su upropastili“. Ma hajde molim vas! Još jednom, pročitajte Štiglica i malo manje se smejte „teoriji zavere“.
Realan, pa vidis koliko su zaludjeni njime. Svake godine organizuju nekakva kazivanja njemu u cast. Kao nekada: I POSLE TITA – TITO. Samo sto je sada: I POSLE DJINDJICA – DJINDJIC.