Đokisti nisu navijači Novaka Đokovića, ni poštovaoci Đoke Balaševića. Mogli bi sebe tako nazvati da taj pojam nije već ušao u enciklopedije rock’n’rolla, a rezervisan je za obožavatelje Đorđa Marjanovića. Fenomen koji danas nazivamo „Bitlmanija“, dakle masovna histerija i bučno obožavanje od strane omladine, kod nas je prvi put zabeležen krajem pedesetih i početkom šezdesetih kada se na sceni pojavio Đoka Marjanović.
Kažu da je njegov debi album, objavljen 1959. godine, bio prodat u 11.000 primeraka, u zemlji u kojoj je tada bilo svega 20.000 gramofona.
Po nekim američkim uzorima, uveo je u scenski nastup dinamiku koja do tada nije viđena kod nas ( a ni šire) i tako izazvao zemljotres u jugoslovenskom šou biznisu.
“O, kakav mesec”, “Vera”, “Stari frak”, “Volim te, devojčice”, “Pesma raznosača mleka”, “Zvižduk u osam”, “Milord”, “Romana”…
Iako skromnijih glasovnih mogućnosti, Đorđe je na vreme shvatio važnost scenskog nastupa i tako postao jedan od najpopularnijih pop pevača sa ovih prostora.
Evo nas na palićkoj Velikoj terasi ranih šezdesetih.
Twist, twist…
Lokalna lepotica Mira Peić, kasnije jugoslovenska zvezda, glumica i pevačica
Đoka i Đokisti
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Mnogo godina kasnije, Đorđe Marjanović u subotičkom Gerontološkom centru.
Ne mogu se ne osetiti zaprepascen, pa zar je toliko nas ostalo zivih koji se secaju Djordja Marjanovica, nema niti jednoga od njegovih obozavalaca da sa oglasi.
Pa evo nekoliko reci od mene.
Djordja Marjanovica sam licno upoznao 1957.godine u Sinju, gde sam sluzio vojsku i usput svirao u vojnickom dzez orkestru. Djordje je negde sredinom leta te godine odrzao koncert u Letnjoj basti Doma Armije u Sinju. Nakon koncerta smo se upoznali, a nas orkestar je nastavio program svirajuci muziku za igru. Mogu vam reci da je Djordje ostao na igranci i verujte mi da mu je zapela za oko bas najlepsa devojka, sa kojom se druzio celo vece.
Sledeci susret je bio koju godinu pre nego sto se razboleo i to u Subotici. Za 8.mart je odrzao koncert u Velikoj vecnici, za mene nezaboravno. Kada je silazio sa bine i prolazio kraj mene ja sam ga upitao "Djordje, da li se secate Sinja?" On je kratko odgovorio "Bilo je to davno ali je bilo lepo".
Ko nekad u osam
i sad prodjem ulicom tvojom
i stanem sam pod prozor tvoj
i zvizdim tad nas stari znak…
U sada vec davno vreme kada je retko ko imao telefon, a smartphone i SMS jos nisu bili stigli ni u science fiction romane i filmove, moja tada mladalacka persona je biciklom iz Kertvarosa pa preko ul. Papa Pavla sve do pasarele, onda biciklu na rame pa po stepenicama gore, pa po stepenicama dole i onda pravo u Mlaku – Ilonki "pod pendzer". Usledio bi zvizduk, nas stari znak. Mislili smo da je to nas tajni znak. Kasnije se ispostavilo da ga je znala njena cela familija i jos pola ulice. Djordje Marjanovic je bio covek svog vremena i pevao je o svome vremenu. Danas je sigurno mladim ljudima nepojmljivo i potpuno nejasno zasto bi neko isao pod neciji prozor i zvizdao. Mogao je lepo da izvadi mobilni iz dzepa ili barem da posalje SMS-poruku. Nazalost toga nije bilo i zvizduk je bio jedini moguci nacin komunikacije. Djordje Marjanovic ga je opevao, ovekovecio svojom pesmom i poslao u nezaborav. Kroz dve – tri generacije ljudi nece vise moci da odgonetnu smisao jednog slagera po imenu "Zvizduk u osam" kojim je bila odusevljena publika u bivsoj nam domovini. Istoricari muzike ce diskutovati i razbijati glavu pitajuci se o cemu se tu zapravo radi i sta je smisao teksta. Verovatno ce i smisliti neki odgovor
A nase kosti – smejace se Bog da prosti.
Priča o Đorđu Marjanoviću nema kraja. Hvala vam na ovom tekstu. Ja sam jedna od đokista. Išla sam na njegove koncerte u Beograd i kada je dolazio u Suboticu. Žao mi je što nisam bila kada je bio u Gerontološkom, volela bih da znam kakav je osećaj.
Istina je, on je skromnijih glasovnih mogućnosti, ali svaki susret sa publikom je doživljaj. On, muzika, publika… i vreme je stalo. Uz svaku pesmu pljesak, gromoglasan, prema taktu… I uvek cveće, mnogo cveća… Niko nikada nije dobio toliko cveća kao naš Đorđe. A na kraju nastupa pljesak, dugotrajan… Onda se on pojavi, otpeva pesmu, pa tako nekoliko puta…
Zadnji put sam ga videla „uživo“ za 8.mart kada je odrzao koncert u Velikoj vecnici. Pre toga desetak i više godina nisam išla na njegove koncerte, pa sam otišla sa malom tremom. Kako će to biti posle toliko vremena?! I bila sam prijatno iznenađena. Kada se pojavio, uzeo mikrofon i počeo da peva, sve je bilo isto… Godine kao da su stale, opet je bio On i mi… I opet onaj osećaj, pljesak, cveće…
Ima on ono „nešto“, njegova pesma, on i publika, na koncertima kao jedno. I danas. I ko zna dokle. A posle Đorđa, opet će biti Đorđe.Samo Đorđe i znaćemo koji…
Kad je moja ćerka bila mala, pa se pojavi na TV ili čuje pesmu na radiju, zove me i kaže „mama, eno onaj tvoj Đorđe, što nije Balašević…“ Dugo nije zapamtila njegovo prezime…
Vaš tekst mi je vratio neka lepa sećanja iz prošlosti. Hvala.
Hvala Lep Komentar
Još uvek nas „djokista“ ima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosnij i Makedonije. Ima i u Rusiji. Dolaze svake godine da lično čestitaju rodjendan Legendi!
Djordje, živeo Ti nama 100.godina !!!
Molim nekog od „ĐOKISTA“ (živih) da mi na e.adresu: < vet101@yandex.ru, posalje tekst pesme kojoj samo refren znam: …."šta je to šta je to, pitaju se svi, to je ruso ča, ča,ča zar ne znate ga vi?!