Drama na Šandorskoj kapiji

Subotica je saobraćano čvorište od davnih dana. Ispresecana tako putevima i prugama, na više mesta ona ima osetljivih tačaka i uskih grla.

Asfaltni  međunarodni put E 5 i „gvozdeni put“ ukrštaju se na dva mesta. Tako je  podvožnjak kod željezničke stanice ujedno i kapija  istočnog dela grada a na drugoj strani most preko koga je nekada išao voz za Crvenku jeste „Šandorska kapija“, mada se stari pojmovi gradskih kapija odnose na Trošarine koje su nekada postojale na putevima.

Ovaj prvi je stradao za vreme Drugog svetskog rata ali nakon toga nije popravljen valjano. Krajem pedesetih je popustio pod jednom kompozicijom kada, na sreću, nije kolabrirao sasvim.

Nakon te nezgode, izgrađen je moderan podvožnjak koji i danas imamo.

Ovde će biti reči o onom manjem podvožnjaku i jednoj dramatičnoj zimskoj noći kada je i njemu došao kraj.

Te noći između 16. i 17. decembra 1969. godine, nije izlazio ko nije morao. Snežna mećava počela je još popodne. Ipak, saobraćaj nije mogao da stane.

Tako je i tramvajdžija Bela Fajs držao svoju liniju prema Aleksandrovu. Oko 22, 30 minuta, prošli su ispod podvožnjaka kod bolnice, zaustavili se na stanici a potom krenuli dalje  kada je nestalo struje. Stari tramvaj je posustao i putnici za Šandor su morali da nastave peške.

Tramvajdžije su ostali sami u snežnoj noći. Kako struja nije stizala, Bela odluči da krene duž pruge u pravcu mosta, sumnjajući da je elektriku utrnuo neki prekid na tramvajskim vodovima.

Tako je i bilo. Kočničar je našao gde je prekinut vod ali je odmah zatim sa zaprepaštenjem otkrio da je most teško oštećen. U trenu je znao da ovde uskoro treba da prođe šinobus za Crvenku.

U nejaki most je verovatno udario neki šleper, pomerio ga i otišao, propustivši da prijavi ovu nezgodu, a sada su samo minuti ostali do nailaska šinobusa sa putnicima .

U sred nevremena i snega, Bela je trčao ka maloj stanici Aleksandrovo – Bolnica.

U tom momentu, na toj maloj stanici čekaju tri putnika i skretničar Slavko Borzaški. Pritrčava im usplahireni tramvajdžija ali se čuje i huk lokomotive koja se približava.

Shvativši o čemu se radi, sada je Slavko jurio u susret mašini, mašući kapom i vičući.

Noć je i gusti sneg, prugom ide lokomotiva za čišćenje snega i u njoj pet željezničara. Kreću se ka iščašenom mostu i katastrofi.

Skretničar Slavko se sećao: „Zanemeo sam kada je teška mašina prošla kraj mene. Pomislio sam da me nisu primetili, a tamo dalje, samo još dvadesetak metara, pretio je oštećeni most.

A onda je mašinovođa počeo da koči. Ali opasnost nije prošla. Na zaleđenoj pruzi kočenje ide teško…”

Teška krstarica sa pet radnika u njoj, nastavila je da klizi . Čelična grdosija se lagano zaustavila pred samim mostom.

Šta je bilo dalje? Bela i Slavko su dobili čestitke i skromne nagrade a stari most je nestao da ustupi mesto novom, betonskom. Međutim, vozovi će preko njega ići svega desetak godina. Ukinuta je pruga za Crvenku i most već preko trideset godina služi za ukras, ili da kažemo – kao Šandorska kapija.

podvoznjak aleksandrovo

Lansky



KOMENTARI

  1. Lio kaže:

    Zastrasujuce, ali sa happy end-om, zahvaljujuci nekadasnjih savesnih ljudi sa pozitivnim i nesebicnim osobinama.
    Veliko HVALA gospodine Lansky, sto nas cesto vracate u proslost, sa Vasim ogromnim znanjem, slikama i ljubavi prema nasoj miloj Subotici. 

  2. PTDL kaže:

    I onda ukidanjem tramvaja i proširenjem puta izgrađen je novi sadašnji most prema zahtevima železnice. Imao je pumpe za ispumpavanje vode da bi se izbeglo skupljanje vode slično  Palićkom nadvožnjaku.I onda kada je bio gotov UKIDA SE PRUGA Subotica – Crvenka ciglana i od to doba to je potpuno nepotreban nadvožnjak jedino služi zato da ako se malo zamisliš pri silasku malo ubrzaš kola a naša revnosna policija te kod stadiona sačeka sa radarom jer si vozio više od 50 km/h . 🙁 

  3. Lio - Olivija kaže:

    Za razliku od snezne mecave 1969. godine, dve godine kasnije saobracaj po glavnim putevima i zeljeznickim, morao je stati tokom noci, toliko je snega napadalo. Ipak, bio nam je predivan i nezaboravan povratak kuci iz nocne smene u bolnici, hodajuci sredinom glavnog puta. Raspolozeni nakon 24 sata rada, jer su nam kolege iz Bajmoka bili spreceni da nam preuzmu smenu. Mozda neko takodjer ima koji zgodan dogadjaj da nam isprica iz ne bas tako daleke, sretne proslosti.

OSTAVITE KOMENTAR