Letos je u kafeu „Grunf“ u Subotici određenim danima u nedelji svirao bluzer iz Sankt Petrsburga, sa trenutnim prebivalištem u Bačkoj Topoli. Jedan od retkih Rusa koji je zbog svog posla izložen javnosti, pa tako i zapitkivanju Subotičana o tome zašto je rodnu „severnu Veneciju“ zamenio severnom Bačkom. Koliko god nam prijalo kada neko hvali našu varoš, kada neko dođe iz grada takve lepote, nismo baš ubeđeni u iskrenost gosta.
Međutim, Rus nije govorio o klimi, ljudima, ili arhitekturi, već o jednoj drugoj vrednosti zbog koje je došao, a to je po njegovim rečima – sloboda.
Nije reč samo o slobodi govora i izražavanja, već i o takvoj mogućnosti, da dok sedimo u nekom ovakvom kafiću kao što je „Grunf“, dođe uniformisana paravojska i ponižava nas, natera nas da pevamo patriotske pesme, ili da crtamo slovo Z po zidovima i prozorima…
Trg žrtava fašizma u Subotici – Nakon smrti Alekseja Navaljnog, u podnožju spomenika žrtvama fašizma paljene su sveće, što su jutrom naši komunalci uredno uklanjali. Narednog dana bi opet osvanula slika ruskog opozicionara i zapaljene sveće.
Tako je pričao jedan Rus. Sasvim sigurno da bi drugi imali neke svoje razloge, kojima je zajednički imenitelj rat.
Postoje ona dva pogleda na Rusiju, od kojih je jedan antiruski a drugi proruski, tako da je trenutno teško doći do objektivne slike o toj velikoj zemlji. Iz naše perspektive, Rusija je nuklearna sila, zemlja nauke i kulture, dok smo mi država vrlo ograničenog suvereniteta i skromnih naučnih dometa, u kojoj se obrazovanje sistemski srozava, kao i kulturni nivo.
Bilo da je reč o Ukrajincima ili Rusima u Subotici, vidljivo je da se radi o kultivisanim ljudima koji su pristojni i uzdržani. Jeste da je u ovom slučaju reč o obrazovanom i preduzimljivom sloju ljudi koji svoje poslove mogu da obavljaju i na daljinu, ali nisu svi Rusi ni oni pijani junaci smešnih video klipova. Oni Subotičani koji su boravili u Rusiji, doživeli su ih kao narod bliži Šveđanima i drugim Severnoevropljanima, pa ih sada, kada su nam komšije, ne čudi nedostatak neposrednosti svojstvene balkanskim i južnim narodima. Za Ukrajinu možemo čuti da ima najveći stepen korupcije u Evropi, međutim, onaj ko je posetio njihove gradove, iznenadio se koliki je stepen zaštićenosti arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Nama gotovo nedostižan.
Sve to pomalo zbunjuje našeg čoveka, bilo da ima ili nema simpatije za Rusiju i Ukrajinu. Većina informacija koja danas stiže do nas, sa jedne ili druge strane, jeste ratna propaganda i ništa više. Dodajmo tome da i Mađari, nakon svih trauma i tek trideset godina nezavisnosti od „ruskog medveda“, sada ponovo vode proprusku politiku.
Svi bi mi voleli da je Rusija srećna zemlja iz koje se ne bi odlazilo. Niko to više ne priželjkuje od Rusa i Ukrajinaca koji trenutno žive u našem gradu. Nadaju se da je to privremeno, kao što je to mislila i prva ruska emigracija pre sto godina. Gledajući njih tada, naš svet je video šta znači emigrantska tuga. Oni nisu imali sreće da dočekaju povratak. Ostali su tu i dali veliki doprinos našoj privredi, obrazovanju i umetnosti. Njihovi potomci žive među nama u Subotici, a da mnogima i ne znamo njihovo poreklo.
